Aleksandar Blok – preteča moderne evropske poezije

Aleksandar Aleksandrovič Blok (rus. Aleksandr Aleksandrovič Blok; Sankt Peterburg, 16. novembar 1880 — Petrograd, 7. avgust 1921) je bio ruski pjesnik, najznačajniji predstavnik ruskog simbolizma.

Odgojen u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pjesništva kao i modernog lirskog izraza. U književnost ulazi simbolističkim Pjesmama o divnoj dami (Stihi o prekrasnoj dami 1898 — 1904.) u kojima obrađuje mistično-religioznu tematiku i u melodioznim stihovima punim nedorečenosti uspijeva da izrazi nedefinisane težnje svoje generacije za nedostižnim idealom.

Postepeno u njegovu poeziju počinje da se uvlači oštar smisao za životnu realnost i tematika se proširuje motivima iz gradskog života.

Pod uticajem revolucionarnih previranja u Rusiji, pjesnik napušta konačno i svoju društvenu izolaciju, priključuje se naprednim strujama i u svojoj najpoznatijoj poemi Dvanaestorica (1918.) daje grandioznu simboličnu viziju revolucije.

Stilski, Blok u toj poemi obogaćuje rafiniranu tehniku svog simbolističnog izraza (muzikalnost i ritmička raznolikost stiha, metaforika i simbolika) smjelim miješanjem različitih stilova i tehnika (ubacivanjem žargona, parola, satire i parodija, folklornih elemenata itd.), te postaje jedan od preteča moderne evropske poezije.

 

Biografija

Blok je rođen u Sankt Petersburgu, u sofisticiranoj i intelektualnoj porodici. Neki od njegovih rođaka su bili književnici, otac je bio profesor prava u Varšavi, a djed po majci rektor Petrogradskog univerziteta. Nakon razvoda njegovih roditelja, Blok je živio sa rođacima u selu Šahmatovu blizu Moskve, gdje je otkrio filozofiju Vladimira Solovjeva i pjesme tada nejasnih pjesnika 19. vijeka, Fjodora Tjutčeva i Afanasija Feta. Ovi uticaji će se odraziti na njegova rana djela, kasnije sakupljena u knjizi Ante Lucem.

Godine 1903. oženio je Ljubu Dmitrijevnu Mendeljejevnu, ćerku poznatog hemičara Dmitrija Mendeljejeva. Kasnije zbog nje ulazi u svađu sa svojim kolegom Andrejem Belijem, koja se umalo nije završila dvobojem. Ljubi je posvetio ciklus poezije, po kome je i postao poznat, Stihovi prekrasnoj dami (1904).

Pod uticajem Solovjeve doktrine, Blok je imao nejasne apokaliptične strahove i često oklijevao između nade i očaja. „Osjećam da veliki događaj dolazi, ali šta je tačno nisam otkrio“, napisao je u svom dnevniku tokom ljeta 1917. godine. Blok je, sasvim neočekivano za većinu njegovih poštovalaca, prihvatio Oktobarsku revoluciju kao konačno rješenje ove apokaliptične čežnje.

Do 1921. godine, Blok je postao razočaran Ruskom revolucijom. Nije napisao nikakvu poeziju u poslednje tri godine. Blok se žalio Maksimu Gorkom da je njegova “vjera u mudrost čovječanstva” završena. On je objasnio svom prijatelju Korneju Čukovskom zašto više nije mogao da piše poeziju: “Svi zvuci su prestali. Zar ne čuješ da nema više zvukova?” U roku od nekoliko dana Blok se razbolio. Njegovi ljekari su zatražili da Blok bude poslat na liječenje u inostranstvo, ali mu nije bilo dozvoljeno da napusti zemlju. Gorki je zatražio vizu za njega. Dana 29. maja 1921. on je napisao Anatoliju Lunačarskom: “Blok je najbolji pjesnik Rusije. Ako mu zabranjujete da ode u inostranstvo, i umre, vi i vaši drugovi ćete biti krivi za njegovu smrt!” Blok je dobio dozvolu tek 10. avgusta, nakon smrti.

Umro je 7. avgusta 1921. godine u svom stanu od zapaljenja srčanih zalizaka. Sahranjen je na Volkovom groblju Sankt-Peterburga.

 

DANAS SI IŠLA POSVE SAMA

Danas si išla posve sama,
I
ja ne videh Tvojih čuda.
Na gorskom Tvome visu, tamo,
Zupčasta
šuma beše svuda.

I ta šuma krošanja zbitih,
I ti putovi
gorski tmasti
Smetahu mi se s neznanim sliti
I plavetnilom tvojim
cvasti.

 

”Užasne su večeri hladne”

Užasne
su večeri hladne,
Vetar što drhti od nespokoja,
I drumom
uznemirujući šum
Nestvarnih koraka bez broja.

Ko sećanje na
bolest skorašnju
Hladna je svitanja pruga,
Pouzdan znak da smo u
vlasti
Neraskidivog nekog kruga.

 

PJESMA FAINE

Kad u te oko moje sije,
To usko oko, oko
zmije,
I kad te Ijubim, mazim,

Ej, pazi, pazi! zmija sva sam!
Gle:
samo na čas tvoja ja sam
I preko tebe gazim!

Dosadio si!
Možeš poći?
Sa drugim biću ove noći,
Ti svoju ženu išti!

Otiđi,
nek te tuge riješi,
I nek te Ijubi, nek te tješi,
Otiđi & ;
bič moj zviždi!

U vrt nek dođe ko od vas,
Moj uzak crn nek
vidi stas!
Izgorjeti će, neka!

Ja proljeće sam sva i plam!
Ne
prilazi mi i ti sam,
Kog Ijubim, koga čekam!

Ko sijed je,
ko u cvijetu Ijeta,
ko više zvonkih da moneta,
Uz poziv može
ući!

Pod mladom, lijepom – starom, sijedom”
Nad vašom glupom
glavom bijednom
Ti, biču moj, fijuči!

 

TI U POLJA, BEZ POVRATKA, ODE

Ti u polja, bez povratka, ode.
I nek sveto bude Ime Tvoje!
Uperivši u mene svoj bodež,
crven–koplja od zalaska stoje.

Frule zlatne ja ću samo Tvoje
na dan crni usnama se taći.
Ako molbe odzvoniše svoje –
Ja ću, snužden, u polju san naći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri –
al’ ne meni oči da otkrivaš.
Nek me ovaj sanjivi svijet smiri,
Obasjanu stazu da cjelivam…

O, iščupaj dušu s rđom bora!
Upokoji sa svecima mene,
Ti – što držiš i kopno i mora
nježnim dlanom ruke prefinjene!

 

DVANAESTORICA

… I državnim idu krokom …
– Ko je tamo? Hajde van!
Crven barjak je visoko
Sprijeda vjetrom razigran …
Pred njima je – nanos hladni,
– U nanosu ko je – van!
To skitnički tek pas gladni
Za njima šepesa sam…
– Bocnuću te bajonetom,
Bjež odavde, šugavi!
Stari svijete, kužno pseto,
Bježi – da ne udarim!
… Vuk se gladni dalje vuče,
Ceri zube – rep podaviv –
Pas ozebli – pas bez kuće …
– Hej, ko ide, daj se javi!
– Ko barjakom tamo maše?
– Gledaj samo, kakva tmina!
– ko to žurnim trkom kaše,
Krijući se za uglovima?
– Svejedno je, bićeš moj,
Bolje predaj nam se sam!
– Hej, ti druže, biće zlo,
Izlazi da ne pucam!
Trah-tah-tah! – I samo eho
Po kućama zvoni plah …
A mećava dugim smijehom
Zavija kroz snježni prah . ..
Trah-tah-tah!
Trah-tah-tah…… I državnim krokom tako
Idu – pas ih slijedi tragom,
Sprijeda, s krvavim barjakom,
S vijavica nedoglediv,
Od taneta nepovrediv,
Nad mećavom hodom nježnim,
I bisernim prahom snježnim,
Na njem’ vijenac ruža čist –
Pred njima je – Isus Hrist.

 

NEZNANKA

Kad je veče, nad restoranima
Vreo je vazduh gluh i plah.
I povicima, tim pijanima,
Vlada proletnji, truli dah.

Daleko, gde je prah uličarski,
Nad dosadama vila svih –
Jedva se zlati perec pekarski
I čuje dece plač taj tih.

I svako veče, u osamama,
Zabacujući cilinder –
Po jendecima šeće s damama
Već isprobani kavaljer.

Škripe jezerom tu onoliko
Rašlji i bruji ženski cik.
Disk se u nebu na sve naviko
I besmisleno krivi lik.

Jedinog druga – u noć pijanstva –
Iz moje čaše odraz sja.
I vlagom trpkom, punom tajanstva,
Ošamućen je ko i ja.

Tu skuge pokraj blizih stolića
Sanjivo trče pored nas.
I pijanice, s okom kunića,
Viču: “In vino veritas!”

I svako veče u čas naznačen
(Ili to samo sanjam sve?),
Stas devičanski, svilom uhvaćen,
Po maglovitom oknu gre.

Lako, prošavši međ opijenim,
Bez saputnika bilo kog –
Sa mirisima nekim maglenim
Kraj prozora bi sela svog.

I veju drevnim praznoverjima –
I gipka svila u nje sva
I taj njen šešir s crnim perjem,
S prstenjem uska ruka ta.

I okovan tom čudnom blizinom
Gledam za crnim velom tu.
I ko da vidim: s divnom daljinom
I začaranu obalu.

Gluhe su tajne mi poverene,
Nečije sunce – dato, gle.
I kutke duše unezverene
Potapa trpko vino sve.

Nojeva perja što se savila –
Ljuljaju se u mozgu mom.
I oči bez dna, pune plavila,
Cvetaju onom obalom.

Duša za blago ima skrovište,
A ključ taj imam tek ja sam.
Ti imaš pravo, o čudovište,
Istina je u vinu, znam!

 

MUZI

U pesmama tvojim tajnim ima
sudbonosna o propasti vest.
Ima kletve i u zavetima,
a i sreće koju neću svest.

Tu i neka snaga mami, vrela,
da sam gotov reći dušom svom
ko andjele da si ozgo svela,
zavoleć’ ih lepotom i snom…

I kada se smeješ ubedjenju,
tad nad tobom sine i zasja
onaj bledi, u purpurnom vrenju,
krug koji sam nekad vid'o ja.

Zla il’ dobra? – Sva si tu – uludo
ne priča o tebi star i mlad.
Sva si drugom i Muza i čudo.
A meni si – mučenje i ad.

Ne znam zašto, sred svanuća svetih,
kad ne beše ni snage ni sna,
ne propadoh, već lik tvoj primetih
i draž tvoju isko sam sa dna?

O, što nismo mi dušmani kivni,
i zašto mi dade cvetni raj,
te livade, svod zvezdan i divni –
i svu kletvu lepote, i sjaj?

Lukaviji od severne noći,
i jači od ajskih vina svi’,
od ljubavi ciganske i moći –
beše kraći tvoj zagrljaj zli.

Sudbonosna beše neka radost
pogaziti zavete i čast,
i bezumnom srcu mome sladost –
ova gorka, kao pelen, strast…

 

Iz ciklusa ”Stihovi o divnoj dami”

U dokolici mladoj, u mekoti rasvita,
Duša je stremila uvis. Tamo Zvijezdu našla.
Bio je maglen dan, meko je padala sjenka.
Večernja Zvijezda ćutljivo je čekala.

Neuzbuđena, na tamne stepenike
Stupila si Ti, i, Tiha, zaplivala,
I lakom željom, sred mekote zorine,
Zvjezdanijem stazama Sebe si predala.

Proticala je noć maglom snoviđenja.
Mladost je ropska u željama bezbrojnim.
Bliži se zora.
Sjenki više nema,
Ti, Jasna, pošla si stazama sunčevim.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *