Ljubomir Simović – “Čovek se uči dok je živ, pa opet lud umre”

Ljubomir Simović (Užice, 2. decembar 1935) dramski pisac, pjesnik, romansijer, prevodilac, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Biografija

Rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu, od oca Dragiše, obućara i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Osnovnu školu, niže razrede gimnazije i učiteljsku školu završio je u Užicu. Godine 1962. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Kao student je bio član redakcije i odgovorni urednik studentskog književnog lista “Vidici”. Piše pjesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pjesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u “Učiteljskoj iskri” (1951). Nastavio je da objavljuje u “Vestima”, “Mladoj kulturi”, “Omladini”, “Studentu”, “Letopisu Matice srpske”, “Međaju”, “Politici”, “Ninu” i drugim listovima i časopisima. Krajem pedesetih godina prošlog vijeka, radio je honorarno u Omladinskom programu Radio Beograda. Cijeli radni vijek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Inspiraciju za prve pjesničke radove nalazio je u Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osjećanje jezika. Drame su, kao i pjesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pjesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pjesništva i drame. Djela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije ali i na mnogim svjetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji. Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku i dr.

Pjesme
Balada o Stojkovićima

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
ipada mrtav umoran,
a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, – prska nam lobajna,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući
ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
U to i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
– ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, – mi živi,
svi nas tuku i psuju; ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu,
potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kada sve dogori, mi izadjemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku,
seku nam glave, ruke i noge – strašno!
Streljane nes vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju – oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!

A i nas hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće to dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati,
i umrećemo
od smeha.

(Iz zbirke “Hleb i so”, Beograd, 1991.)

Pjesničke knjige

Slovenske elegije (1958),
Veseli grobovi (1961),
Poslednja zemlja (1964),
Šlemovi (1967),
Uoči trećih petlova (1972),
Subota (1976),
Vidik na dve vode (1980),
Um za morem (1982),
Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983),
Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983),
Gornji grad (1990, dva izdanja),
Igla i konac (1992)
Ljuska od jajeta (1998).

Izbor iz Simovićevog pjesništva objavljen je u knjigama:

ISTOČNICE

Ko kaže da će sveci i junaci?

Idu udovice junaka, idu
majke svetaca, pekara, bojadžija
— bežite s puta! — idu verenice
i sestre mrtvih đaka i regruta!

Idu pred kasarne i zatvore, idu
na stratišta, bojišta, gubilišta,
idu, od ceđa izjedenih ruku,
s torbom na leđima, s kolevkom na kuku!

Iza muževa, koji nose puške,
kroz kraj spaljen, opustošen i go,
one, ko utvari, nose iglu i konac,
nose brašno, sapun, šibicu, so.

Ko kaže da u svetlost? Idu u mrak,
iz kog se i zver, prestravljena, vraća,
idu kroz krv, kroz koju ne mogu muževi,
idu kroz greh, kroz koji ne smeju braća!

Ne palite im peć ni petrolejku
— njima je toplo i svetlo i bez vatre!
Vratite u škrinju vunene čarape
— one će i bose preko snežnih gora!
Ne spremajte im, lađari, jedra i vesla
— one će i bez lađe preko mora!

Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju djela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati užičkom pjesničkom trilogijom: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac.

Predskazanje

Ne samo oni koji ubijaju,
ni samo oni koji pale i kolju;
niko, ni žrtve,
ni nevini, ni pravedni,
niko neće izaći čist
iz ove krvi!
Ne samo onom koji besno goni,
nego ni onom koji gonjen beži;
ne samo zlatnom šlemu otimača,
nego ni vunenoj kapi siromaška, –
nikome se neće otvoriti,
nikog zakriliti, nikog ogrejati,
to nebo, ljubičastije
od cveta divljeg graška!

Pjesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine.

Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici

Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!
Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja treća ruka otključa!
Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!
Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!
Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!
Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!
I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!
U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!
Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!
Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom.

Sabrane pjesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine.

Drame

Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspjeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.

Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.

Eseji

Simovićevi eseji o srpskim pjesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besjede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016).

Knjige

Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.

Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika), štampana su tokom 1996. godine.

SUDNJI DAN

Izdajice nam sude za izdajstva,
ubice za ubistva.
Oni koji su pobegli pred jednoglavim
sude nam što bežimo pred troglavim.

Vezani nas vezuju, pretučeni tuku,
kuvaju nas oni koje peku,
na vešala nas osuđuju
sudije sa omčama o vratu.

Glave nam bacaju u torbe,
natiču na kolac, polažu na panj,
i dok nam pod nebom koje eksplodira
zemlja pod nogama nestaje
brže nego maslo u tiganju,

Glava u torbi
smeje se glavi na kocu,
glava s koca
ruga se glavi na panju.

Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine.

Prevodi Simovićevih pjesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama.

UTEHA

Zbog zala proklinješ,
a ni za jedno se dobro zahvalio nisi!

Pitaš se od kog je nemilosnog boga
ili od koga đavola, ovo zlo,
a za dobro pitao nisi od koga je!

Stiskaš glavu šakama, kolenima,
pitaš se čime si ovaj pokor zaslužio,
a čime si dobro zaslužio pitao nisi!

Ustaj, otri te suze, ne cvili tu,
umij se, očešljaj se, uljudi se,
i gledaj da odsad
sa tom krvavom suzom u srcu živiš
ko što si dosad
s veselom vodom kroz livade, živeo!

Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je njegovu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua” 2016. godine.

Akademik

Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Nagrade i priznanja

Kao predstave u cjelini, Simovićeve drame su dva puta pobijedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine.

Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada:

Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodijeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993).
Ljubomiru Simoviću je 28. aprila 2013. Univerzitet u Kragujevcu na predlog Filološko-umetničkog fakulteta dodelio titulu počasnog doktora.
„Đorđe Jovanović“ i „Isidora Sekulić“ (1968),
„Zmajeva nagrada“ (1973),
„Branko Miljković“ (1980),
„Milan Rakić“ (1982),
„Oktobarska nagrada“ (1989),
„Sedmojulska nagrada“ (1990),
„BIGZ-ova“ (1990),
„Zlatni krst kneza Lazara“ (1992),
„Desanka Maksimović“ (1994),
„Žička hrisovulja“ (1995),
Nagrada Grada teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubiša“ (1997),
„Isidorijana“ (1997),
„Račanska povelja“ (1999),
„Velika bazjaska povelja“ (1999),
„Vasko Popa“ (1999),
„Kozara“ (1999),
„Odzivi Filipu Višnjiću“,
„Zaplanjski Orfej“ (2001),
Nagrada „Mića Popović“ (2005),
Zlatni ključ Smedereva (2012)
Nagrada za životno delo Srpske književne zadruge (2013)
Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku, 2016.
Nagrada “Dositej Obradović” za životno delo, 2016.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *