Andrea Raonić – Let za Budimpeštu

Andrein Raonić – Let za Budimpeštu

Sjetio sam se te noći. Znate ono što kažu – ‘kao da je juče bilo’. Zapravo, te se noći sjećam baš svake druge noći, kad legnem da spavam. I onda, na kraju i ne zaspem, ostajem budan. Samo zatvorim oči, da imam bolji pregled i jasniju sliku.
Te je noći pristala. Pristala je da sa mnom ostane zauvijek, kada sam je zaprosio na trgu prepunom cvijeća. Voljela je cvijeće, a ja sam joj ga često kupovao. Volio sam da vidim taj njen izraz na licu, izraz sreće i zadovoljstva. Zbog malog cvijeta.
E zbog toga sam je i volio. Bila je nekako povučena, u nekom svom svijetu, živjela je mirnim životom i sve ružno pretvarala u lijepo. Skromna, možda čak i previše. Nekad me to pomalo i nerviralo, ali dobro… Uz nju je sve išlo. I mane i vrline. Šta god bi rekla ili uradila, nikada nisam mogao da se naljutim na nju. Bila je poput neke ruže, koja je toliko lijepa i koju toliko obilazite, čuvate i zalivate, da joj slučajno jedna latica ne otpadne. Volio sam je.
Da se vratimo na tu noć. Toliko dugo mi je trebalo da skupim hrabrosti. Nije da sam bio nesiguran, jer sam znao da me voli, ali… nešto je u meni bilo čudno. Neki strah od nepoznatog. Ipak, na kraju, shvatio sam da je moja i njena ljubav veća od straha, pa sam je onako smotano zaprosio pod vedrim, zvjezdanim nebom. I podigao je u naručje kad je rekla ‘DA’, vičući da sam najsrećniji čovjek na svijetu. I jesam. Tačnije, bio sam.
A sad? Sad od svega toga imam samo sjećanje na tu noć, sjećanje na prsten koji sija poput zvijezde na njenom prstu, sjećanje na dugu, crnu kosu i ružin miris… A od sjećanja se ne živi. Zato ja i ne živim. Dišem, ali ostao sam ukopan u mjestu kao kamen, nepomična i hladna stijena, koja ničemu ne služi. Ma ne, neću biti stijena. I najjača stijena popuca, tako kažu. Evo, opet ja o tome šta drugi kažu…
Mrzim sve što drugi kažu.
Dakle, da se vratimo na to. Ja sam biljka. Obična biljka. Biljka na kraju uvijek uvene. Osuši se. Nestane… Tako sam i ja nestao. Nestao sam iz sopstvenih očiju. Više kao da ne vidim svoj odraz u ogledalu. To nisam ja. To je neki drugi čovjek. Ja sam nekada bio sretan, znate? Nisam tražio ništa, a imao sam sve. Imao sam nju.
Vjerovatno se pitate gdje je nestalo sve to. Pitam se i ja. Svih ovih godina sam pokušavao da se vratim, ali ne ide. Pokušavao sam da saznam gdje je, sa kim je, kako joj je. Pustio sam je da pođe, iskliznula mi je iz ruke poput kapljice vode, a žene i trebaju da se čuvaju kao kap na dlanu. Nisam znao ili nisam umio, šta li je?… Ma, isto je.
Saznali smo da je trudna, nedugo nakon što sam je zaprosio. Bila je na početku trećeg mjeseca. Nikad u životu nisam plakao od sreće. Uglavnom sam plakao radi drugih stvari, priznajem. I sam sam ljudsko biće.
Tog dana odveo sam je u obilazak obližnjeg gradića. Šetali smo uz more, jeli školjke i trčali bosi po pijesku, kao djeca. Bio sam najsrećniji čovjek na svijetu. Tako je išlo vrijeme. Dan za danom, mjesec za mjesecom.
Pošto sam se bavio nekretninama, zbog posla sam morao otići van zemlje. Bilo je teško odvojiti se od nje i na minutu. Ali, od tog posla sam svakako počeo pripremati sve: i kuću, i svadbu i sve ono što ide uz to u paketu. Njoj nisam davao da radi u drugom stanju. Nismo žurili sa svadbom, odlučili smo da sačekamo da se beba rodi.
Te noći, nakon isrpljujućeg sastanka, legao sam u sobu, razmišljajući da li da je pozovem. Možda je zaspala. I u sred tog razmišljanja, trgnuo me zvuk mog telefona. Preduhitrila me, pomislih.
Bila je to njena majka. Presjeklo me u grudima, znajući da se dogodilo nešto loše. Ona nikada ne bi zvala u ovo doba. Od tog momenta, ne sjećam se baš najbolje nekih stvari… Čuo sam samo ‘Viktore, izgubila je bebu… Molim te, vrati se što brže možeš, ona je očajnom stanju.’
Odmah sam pokupio sve svoje stvari i otišao na aerodrom. Nikom ništa nisam objašnjavao.
‘Izgubili smo bebu…. Izgubili smo našu bebu…’
Stigao sam i sa aerodroma se zaputio ka bolnici, sa sve stvarima. Tamo me dočekala njena majka, uplakana, objašnjavajući šta se desilo…
Hvatao sam se za glavu. Zašto sada, kad smo taman počeli da se opuštamo i da budemo zadovoljni onim što smo zajedno izgradili? Ušao sam da je vidim… Išle su joj suze niz lice, dok je gledala u jednu tačku. Kao da je znala da sam tu, ali me nije konstatovala…
Tih smo dana proživljavali pakao. Nije htjela da jede, odbijala je sve što smo joj nudili, čak i kada je izašla iz bolnice, samo je spavala. Nisam više znao šta da radim, a onda… Doveo sam joj prijateljicu svog prijatelja. Žena je bila psihijatar, pomagala je mnogim ljudima da se ‘povrate’. Nije ni nju prihvatila. Tog sam je dana prvi put čuo posle dužeg vremena. Vikala je na mene kako nije luda.
Trajalo je to par mjeseci. Obigravao sam oko nje, završavao poslove, svoj posao, tačnije, ono što je od njega ostalo, radio sam sve kućne stvarčice, trčao tamo – ovamo, misleći da ću uspjeti da je trgnem, razgovarao sam sa njom do kasno u noć, ali ona je odbijala svaku moju pomoć. Sve su moje nade počele da tonu.
I ja sam izgubio dijete. Ona ga je nosila, ja sam ga stvorio. Mi smo ga stvorili. I ja sam bio loše, samo što ja to nikom nisam imao da ispričam.
Tako je, jedne večeri, dok sam gledao dnevnik na TV-u sišla i rekla da moramo da razgovaramo. Bio sam iznenađen, ali sam jedva čekao da čujem šta će reći:
‘Ostavljam te’, bilo je prvo što je rekla. A onda je nastavila o tome kako ona više ne može da ima djecu, kako ja zaslužujem bolji život i nekoga ko može da mi podari porodicu. Hladan znoj me oblivao dok sam pokušavao da joj objasnim kako je ona sve što mi treba i kako ja ne želim nikog drugog kraj sebe.
Ostala je pri svome. Ujutru je pokupila stvari i otišla. Otišla je kod svoje tetke u Budimpeštu, ostavljajući za sobom naš mali stan, našu kuću u koju smo trebali da se preselimo, našu svadbu, naše planove i našu ljubav.
A ja sam je pustio par dana, misleći kako će doći. Zvao sam je, promijenila je broj. Pokušavao sam da dođem do nje, ali uzalud.
Od tada ja nisam ja. Kao što rekoh, to je samo neko drugi u ogledalu. Neki propali starac od trideset godina, čovjek koji više ne sanja i ne raduje se. A još voli. Nije shvatila da je ona moj svijet. Nije shvatila da meni osim nje, ne treba ništa drugo.
Prošle su dvije godine. Od nje ni traga, ni glasa. Kako je mogla da zaboravi na nas i da spakuje sav taj zajednički san o sreči u jedan kofer? Možda je došlo vrijeme da ja spakujem svoj i kupim kartu, da vratim sve izgubljeno. Teško je bilo oboma, njoj možda i više, ali meni je teško sad. I biće uvijek, ako mi ponovo ne da svoju ruku. Znam da negdje tamo i ona misli o meni, načuo sam ponešto od nekih bliskim osoba, znam da šeta po trgovima Budimpešte i sjeća se noći. One noći kad je pristala, one noći kad je obećala da će zauvijek biti moja. A obećanja se ne krše.
Ja sam obećao da ću je čuvati, a opet sam je pustio. Prekršili smo sve što smo rekli. I ona i ja.
Možda je vrijeme da skrpimo naša obećanja. Dosta smo se mučili, ona mene, ja nju. Mi sami sebe.
‘Dobro veče, gospodine, kako Vam mogu pomoći?’
‘Dobro veče. Kad imate let za Budimpeštu?’
‘U 07:00h.’ ‘Rezervišite mi kartu, molim Vas. Stižem.’
BY: Andrea Raonić

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *