Božidar ”Bota” Nikolić – Čovjek koji je otkrio Bred Pita

Božidar ‘Bota’ Nikolić, rođen 1 Januar, 1942 u Nikšiću. Direktor fotografije i filmski reditelj.

Božidar-Bota Nikolić: Filmski avanturista iz kutije za cipele

Po životnoj priči čuvenog snimatelja i reditelja koji je, pored ostalih, režirao filmove “Balkanski špijun” i “Tamna strana Sunca”, u kojem je Bred Pit odigrao svoju prvu glavnu ulogu, Božidara-Bote Nikolića (74) moglo bi se snimiti ostvarenje koje bi sigurno punilo bioskopske sale. Delove svoje biografije već je iskoristio za film “Tri karte za Holivud”.

– Otac mi je poginuo pre nego što sam rođen. Sa majkom sam živeo u velikoj kući u centru Nikšića, a posle rata u nju se uselilo još deset porodica. Nama su ostavili sobu i kujinu, i dok je majka plakala, ja sam se radovao jer sam dobio društvo za igranje. Baš kao u “Tri karte za Holivud”, nas tri klinca napravili smo bioskop. Projektor nam je bio kutija za cipele, slike smo kopirali iz “Politikinog zabavnika”, imali smo i gledaoce, ulaznice. Posao s bioskopom je “pukao” kad je komšija, zanatlija Drago Nešović, otvorio pravi bioskop i premijerno prikazao film o Savi Kovačeviću, onda obožavanom narodnom heroju.

Kao stariji osnovac pohađao je i časove za pilota.

– U tadašnjoj Prvoj školi, u dvorcu kralja Nikole, učio sam glumu, da pevam i da sviram, a na lokalnom aerodromu na Kapinom polju i da letim. Iz moje generacije njih 20 je završilo školu za pilote u Vršcu i zaposlilo se u JAT-u.

FORA SA BATERIJSKOM LAMPOM

Jednog dana dobio je foto-aparat, bez detaljnog uputstva kako se koristi.

– Moj drug Bano Markuš, koji mi je i dao nadimak Bota, i ja slikali smo kao ludi, ali nijedna fotografija nije uspela. Požalio sam se starom fotografu Tadiću, ispostavilo se da smo pogrešili što smo otvorili film, pa ga onda ubacili u aparat. Ali, nigde nije pisalo da se ne otvara.

Fotografisanje mu se toliko dopalo da je krenuo na zanat kod čuvenog majstora Milana Ristina.

– I ostao bih zanatlija da me Bano nije nagovorio da upišem srednju školu i maturiram. Svi upisni rokovi su bili završeni, ali on je pronašao da nisu popunjene Poljoprivredna škola u Baru i Kožarska u Sremskim Karlovcima. Prijavio me je u obe, i u obe su me primili, ali izabrao sam bližu, u Baru. Ali, maturirao sam.

Potom je odlučio da upiše studije kamere na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost u Beogradu.

– Moji piloti su me čikali da će mi, ako mi to pođe za rukom, igrati u filmu. Položio sam prijemni, od 120 kandidata samo nas deset je ušlo u drugi krug. Dali su nam kameru i glumicu koja se posle mnogo godina vraća kući, u kojoj nema ničeg osim klavira. Caka je bila da je ne stavimo odmah za klavir jer u napuštenoj kući nema struje. Jedini sam joj ja dao baterijsku lampu, i već taj krug svetlom u mraku bio je lep kadar. Dao sam joj i izmrvljenu kredu pa je tim prahom namazala dirke i kao skidala prašinu sa njih. Udarila je samo jedan akord, a ja samo dobio najbolju ocenu i bio primljen sa još četiri kandidata.

Na fakultetu je sarađivao sa scenaristima i glumcima, mnoge od njih, poput Pavla Vuisića, DanilaBate Stojkovića, Bore Draškovića, Velimira Bate Živojinovića, Dragana Gage Nikolića, ovekovečio je na filmskoj traci.

– Duško Kovačević je studirao scenario, ja kameru, i radili smo vežbe zajedno. On mi je napisao scenario za film “Nemi radni dan”, o roditeljima koji ceduljicama komuniciraju s decom, za koji sam dobio nagradu na Grenoblu. Od tada smo nerazdvojni.

Ubrzo se zaposlio na televiziji.

– Već tada sam znao da me Bog voli i vodi. U sobi broj osam, gde me je poslao portir kom sam rekao da želim da budem snimatelj, bilo je desetak ljudi. Primetio me je jedan od njih i pitao koga tražim. U dahu sam mu ispričao svoj dotadašnji život i njemu se moja priča dopala. Ali, nisam imao regulisanu vojnu obavezu, pa me je on posavetovao da prvo to sredim i onda se ponovo javim, jer je uskoro trebalo da pokrenu i Drugi program, zbog čega im je bilo potrebno još snimatelja.

Po povratku iz armije čekao ga je konkurs na televiziji.

– Bilo nas je 50, prijavio se i brat Milene Dravić. Mislio sam da će sigurno primiti njega, a ne mene, međutim, bilo je obrnuto. Ispostavilo se da je onaj čovek koji me je savetovao da odslužim vojsku bio čuveni Voja Lukić, koji je uz Dušana Makavejeva, Kokana Rakonjca, Marka Bapca i Dušana-Ducu Stojanovića, bio član Kino-kluba, odnosno jedan od najboljih poznavalaca filma. Voja me je uzeo u ekipu i s njim sam snimio mnoge domaće serije. Od njega sam naučio koliko i na akademiji. I danas sam mu zahvalan na svemu.

Nikolić će ostati upamćen, između ostalog, po tome što je prvi reditelj koji je Bredu Pitu dao glavnu ulogu. U vreme dok je sadašnji holivudski superstar bio samo dečko koji obećava i pojavljivao se u kadru jedino kao “momak na žurki”, Bota mu je poklonio poverenje u “Tamnoj strani sunca”.

– Bilo je to 1987. kad sam otišao u Holivud, jer sam pomislio da svi koji su uspeli idu tamo. Tražio sam mladog glumca za novi film. Od 400 kandidata koji su došli na kasting u “Metro Goldvin Mejer”, izdvojio sam dva, Breda, koji nije imao nijednu ulogu, i jednog sa dvadesetak snimljenih filmova. Svi su me savetovali da uzmem ovog drugog, ali meni je Pit bio simpatičniji i odlučio sam da rizikujem. Kad je čuo da je dobio prvu ulogu, skočio je i kotrljao se po travnjaku. Tri meseca smo snimali u Crnoj Gori, posle mi se zahvaljivao što sam mu pomogao na početku karijere. Mnogi ne znaju kako sam krenuo da režiram na filmu. I to se desilo slučajno. Duško Kovačević i ja smo se naljutili na Slobodana Šijana jer se uobrazio, pa smo odlučili da nas dvojica budemo reditelji “Balkanskog špijuna”.

S prvim problemima suočili su se nakon samo tri dana.

– Mira Banjac je ridala. Šokirani Duško mi je ispričao da ona plače zato što ju je Bata Stojković uštinuo za zadnjicu. Ipak, Bata se izvinio pa smo završili film. Sa njim smo osvojili Zlatnu arenu u Puli i tako pokazali svima koliko vredimo.

KAMIONDŽIJE NE IDU U BIOSKOP

Često je radio sa Batom Živojinovićem. Od silnih zajedničkih anegdota rado se seća one sa festivala u Plovdivu.

– Posle svečane dodele priznanja direktor festivala nas je pozvao u dvorac na ručak. Dok smo pričali o svemu, setio sam se da Bata može da zaplače na komandu. Nisu verovali dok nekoliko puta to nismo demonstrirali: ja naredim i on momentalno pusti suze. Padali su od smeha, molili nas da prestanemo. Posle mi je Bata otkrio recept: “Samo zamislim kako je Lula umrla”.

Kaže da mu je čuveni glumac bio kao brat.

– Znam da je i on u jednom intervjuu rekao da sam mu ja najbolji drug. Zbog njega sam napravio kuću na Kosmaju, oko čije izgradnje se više on angažovao nego ja. Dvadeset godina se nismo rastajali, a prvi film koji smo radili bile su “Beštije” Živka Nikolića. Bata je toliko hvalio mene i Živka da smo mi tada postali zvezde dobrim delom zbog njegovih reči. Često smo dane provodili na Kosmaju, gde smo uglas pevali. Ton majstor Singer je hteo da nam snimi ploču. Nikad se nismo dogovarali koju ćemo pesmu da zapevamo, samo bismo počeli. Najmilija nam je bila makedonska “Laži, laži, Vere”.

I sa Gagom Nikolićem doživeo je veliki broj pustolovina.

– Snimali smo “Život je lep” u selu Kruščiću kod Vrbasa. Pošto su nas i statiste razvozili autobusom, i to je trajalo, jednog dana sam predložio Gagi da izađemo i stopiramo, računajući da će ga neko prepoznati. Međutim, padao je sneg, automobili su samo jurili, pa sam ga začikivao da smo uludo onoliko para uložili u njega jer ga niko živ ne zna. Stao nam je neki kamion, Gaga se sve vreme unosio u facu vozaču ne bi li ga prepoznao. Šofer ga je malo zagledao, a onda pitao: “Momci, jeste vi iz šećerane?” Nas dvojica smo prasnuli u smeh.

Bili su komšije na Vračaru.

Za jednu Novu godinu zaseli smo u “Srpskoj kafani” od ranog jutra. Već se smrkavalo kad smo pošli da kupimo poklone za naše najmilije. Nakon što smo završili, Gaga je predložio da svratimo na po jedno s nogu u “Vtlavu”. Naišli su i svirači, Gaga se požalio da ne može zbog Milene da ih povede kući, a baš bi voleo da nastavimo. Misleći kako je moja žena bolja, poveo sam sve kod mene. Jedva smo ugurali bubanj u lift, nekako sam otključao vrata, a onda su oni, na moju komandu, zagrmeli. Žena, kćerke, pa i tašta, koja nam je bila u gostima, na šta sam potpuno bio zaboravio, počele su da vrište, htele su da zovu policiju. Žena je sve terala napolje, a ja sam se drao da mi ne dira druga Gagu.

Mnogo “ludih epizoda” podelio je i sa Batom Stojkovićem.

– Bio sam snimatelj na televiziji kad je u seriji “Diplomci” igrao Bosanca, Bubuleju. Niko osim mene nije smeo tako da ga zove. On je bio čudo, roman u svakom trenutku. Imali smo ritual: izaberemo kafanu i nedelju dana u njoj doručkujemo, ručamo, večeramo i uveče slušamo muziku. Pa sledeće nedelje drugu, i tako ukrug. Jednom, pošto sam se posle sedam dana probudio u svom krevetu, video sam suprugu kako sedi za stolom, plače i gleda fotografije. Na njima su Batu i mene ljubile neke žene. Sva sreća, ništa ružnije u Beogradu nije bilo od njih dve, i to nas je spasilo.

Mada bi imao još mnogo šta da ispriča kad je reč o ženama, lepim glumicama, radije se seća prve simpatije.

– Nikad i ničim nisam pokazao koliko mi se sviđa. A kad nas je učiteljica pitala imamo li simpatiju, ustao je jedan Musa i pokazao baš tu moju. I danas mrzim Musu.

Ženio se dvaput, iz prvog braka ima jednu, iz drugog dve kćerke, a od njih petoro unučadi, što ga čini najsrećnijim čovekom na svetu. Ljubav sa drugom suprugom, Žanom Rolović, počela je kad su kao članovi ekipe Televizije Beograd išli u posetu kolegama u Prištini.

– Bila je prevodilac i sekretarica Dramskog programa. Uvek kažem da je volela budžovane i da je ne bih osvojio da nisam bio potpredsednik sindikata na televiziji. Prvi put sam je poljubio kod crkve Gračanice. Nije se bunila, bio sam budža.

Nekad je pio, pušio.

– Da nisam prestao, ne bi me bilo, jedan infarkt me je opametio. Cigarete su mi bile strast, baš kao i mom dragom prijatelju, velikom pesniku Vitomiru-Vitu Nikoliću. S njim sam se družio od najranijeg detinjstva, pucao iz oružja, imao čast da prvi čujem njegove stihove. Jednom mi je dao poslednju cigaretu iz kutije i iz dubine duše kazao: “E, Bota, Bota, ostavi me bez života!”

Autor:Gloria magazin/ Zorica Zarić
Foto:Jelena Jovanov/Privatna arhiva

Filmografija

 1997 The Dark Side of the Sun (kao Bozidar Nikolic)
 1993 Ostavština za budućnost (TV Serija) (1 epizoda)

Ksenija Divjak (1993)
 1991 Boje slepila (TV Film)
 1989 Osmi dan u nedelji (TV Film)
 1986 Svečana obaveza (TV Film)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *