– Ima i većih priznanja, ali ako dobijete nagradu svog profesionalnog udruženja, onda je to nešto najveće. Možda je to i gest koji znači doviđenja i možda moj esnaf neće da dozvoli da mene nema, a da mi pre toga nije rekao hvala.

* Šta je danas, posle toliko decenija, zaista važno za vas?

– Najvećom nagradom smatram to što sam uopšte dobio mogućnost da uradim ono što iskreno želim. Jer, za razliku od mnogih drugih ljudi, naročito moje generacije, nikada nisam bio prinuđen da radim na silu, zato što moram, da bih mogao da preživim. A celog života sam želeo da se bavim umetnošću, i u tim pokušajima protekao je ceo moj život. Nekada nisam radio i duže periode, bilo je teško, ali sam uspeo. Imam jednu veliku manu – moje uvažene kolege počnu ozbiljno da rade onda kad snime film, tada počinje ona specifična aktivnost koja doprinosi ličnom marketingu.

* Snimili ste antologijske filmove koji pripadaju “crnom talasu”, i remek-dela domaće fantastike… Koliko vas je odredilo to što ste bili bliski Mediali?

– To su pedesete godine prošlog veka, kada sam bio student, družio sam se sa članovima Mediale, i u tom društvu, u kome su bili Leonid Šejka, Siniša Vuković, Dado Đurić, Uroš Tošković, Mišel Kontić, Olja Ivanjicki…, posećivao sam sve pozorišne predstave, sve koncerte na Kolarčevom univerzitetu, i naravno, sve filmove u Kinoteci – video sve što je tada prikazivala. Tu sam i osetio najveći afinitet prema filmu, ali se nisam mogao nadati da mogu da dođem do filma. Studirao sam istoriju umetnosti, diplomirao i počeo da se bavim likovnom kritikom, što činim i danas. Ali zahvaljujući tom krugu ljudi, došao sam do filma – našao se neko ko će da me gurne, jer uvek neko mora da vas gurne da biste imali mogućnost da uradite ono što želite. To je bio Aleksandar Petković Petko, najbolji filmski snimatelj koga smo ikada imali. U tom krugu Mediale sprijateljio sam se s njim, on je odnekud uobrazio, ili se jednostavno uverio u to što mi je rekao – slušaj čoveče, ti si rođeni filmski reditelj. On me je povezao sa filmadžijama u Kino klubu Beograd, a zatim mi je pomogao da dođem do prvog filma.

TELEVIZIJSKA FRESKA * DA li ste zbog političke “nepodobnosti” postali prvi filmski reditelj koji je otišao na televiziju?
– Na televiziji sam sreo ljude drugog profila, urednici su bili Filip David, Zora Korać, i odmah su mi dali da radim, s tim što sam promenio žanr – tu je došao do izražaja moj afinitet prema istoriji. Prvi put na ekran su dospele velike istorijske ličnosti – vožd Karađorđe, Hajduk Veljko, Vuk Karadžić, Dositej Obradović, Njegoš, Mušicki, Stefan Stratimirović… Kruna svega toga je monumentalna serija o Vuku Karadžiću, najveća televizijska freska ikada napravljena kod nas.

* Već u prvom filmu “Praznik” bavili ste se nepoželjnim, aktuelnim ideološkim temama. Šta je vama bilo uzbudljivo u tom fenomenu partizanske revolucije?

– Bavio sam se, zapravo, fenomenom kontrarevolucije. Za razliku od mog uvaženog kolege Veljka Bulajića, koji je pravio herojske tirade o podvizima partizana, mene je preokupirao fenomen potpuno zapostavljene psihologije i dramaturgije tog nedotaknutog dela naše još uvek aktuelne stvarnosti toga vremena. Mene je zanimao profil čoveka koji, kako se tada verovalo, nije bio na pravoj strani. Ako je bio prikazivan na filmu, onda je to uvek bilo na više-manje pežorativan način kao zločinac, koljač, istorijsko đubre. U mojim filmovima, ljudi iz tabora kontrarevolucije bili su autentični likovi – u “Prazniku” nema nijednog partizana, nego imate gnezdo te kontrarevolucije u kome se događaju drame, i to antičke. Film je jedva prošao cenzuru, i to samo zbog umetničkih kriterijuma.

* I vaš sledeći film, “Pohod”, nastavio je tu mitologiju. Zbog čega?

– U tom filmu glavni junak nije tipičan eksponent psihologije i karaktera čoveka koji je “s one strane” prave stvari, koji je, kako se tada govorilo, u neprijateljskom taboru. Ovog puta bila je reč o običnom čoveku, tipičnom antiheroju koji je izgubljen u krvavoj igri smrti zapodenutoj između dva tabora. I naravno, on se pojavljuje kao žrtva. Sve je to ocenjeno kao “crno”, ta priča je ušla u kategoriju “crnog talasa”, zajedno sa filmovima Žilnika, Pavlovića, Makavejeva, donekle Puriše Đorđevića. Meni čini čast što sam ušao u tu ekipu, što sam zajedno s kolegama koji su najveća imena jugoslovenskog filma, do sada nedostignuta, i što sam okrenuo jednu stranicu u istoriji jugoslovenskog filma koja je počela kritički da posmatra celokupnu stvarnost.

ISKONSKO ZLO U NAMA * U ANALE jugoslovenske kinematogafije ušli ste i žanrom fantastike, filmovima “Leptirica” i “Sveto mesto”. Zbog čega ih publika i danas pamti po jezivom strahu koji su izazvali?
– Istinski me je zanimao onaj mistični siže koji postoji u svakom zbivanju našeg života, koji nikada nema tumačenje, a mistika nije ništa drugo nego događanje bez realnog pokrića. Meni je bilo bitno da omogućim gledaocu da pređe granicu ordinarne stvarnosti i uđe u zonu realnosti koju svi osećamo, iako je ne vidimo. To je razlog osećanje užasnog straha koji je zahvatio ne samo običnog gledaoca, nego i moje kolege, akademike. Da li u životu pobeđuje zlo ili dobro, ili je zlo samo kontinutet jedne iste stvari, u kojoj se putanje života i smrti ne postavljaju u smislu neke bitne razlike.

* Autori “crnog talasa” bili su spremni na “posledice” svojih filmova. Ima li danas takve hrabrosti?

– Više nema ne samo autorske hrabrosti, nego ni lične – vidimo svi u kakvom društvu živimo. Saša Petrović je, recimo, morao da napusti Beograd, Makavejev je takođe ostao bez filmova, a onda je i sam počeo da luta po Evropi, Žika Pavlović se snašao – sa Oskarom Davičom uradio je TV seriju po njegovom romanu “Pesma”, i produžio da radi. Ali nije se menjao, ostao je u kritičkom ključu kakav je uvek imao. Ja nisam imao direktne atake, osim nekoliko vrlo malicioznih osvrta na ono što radim, počev od Milutina Čolića, kritičara “Politike”, pa sve do Vuka Draškovića, koji je u to vreme bio veliki neprijatelj “crnog talasa” i svega što se događa “s one strane” partizanske revolucije, koju će kasnije početi najvatrenije da zastupa, i čiji će apologet postati. To, međutim, nije uticalo na mene, ali sam bio vrlo nesrećan jer nisam mogao da završim zamišljenu trilogiju. Treći film mi nije dozvoljen, da sam ga snimio, više ne bi trebalo da se bavim filmom.

* Vredi li baviti se filmom ako autor bar jednom ne postane svetska vest?

– Pobeda na TV festivalu u Rimu za seriju “Vuk Karadžić” je moj najveći internacionalni uspeh, i zaista ne vredi baviti se ovim poslom ako u jednom trenutku ne probijete sve barijere, i ako ne izbijete dotle da ceo svet reaguje na to. To je ipak potrebno uraditi kad-tad. Naravno, nekim autorima se to desi posle njih, ali je dobro za života uraditi tako nešto. S druge strane, moj najveći uspeh je to što sam uopšte mogućnost imao da se bavim filmom.

Večernje Novosti online