Dosadiće ti nežnost, jer se od nje ne živi,
al’ ja ću se čitavog života boriti sa tobom za tebe,
ovakvu, kakva si, ulepšanu za makar jednu nežnost.
Neću dopustiti da bilo šta moje ogrubi, čak ni zubi,
jer neko nas mora negovati, da se ne pretvorimo
u perut svega što jesmo i što smo bili.
Neću dopustiti da rđa sa rđavih ljudi
zahvati moju čeličnu želju
da budeš željna nežnosti,
al’ da je ne ostaneš željna,
jer imaš mene.

Krišom ću te gledati nežno,
kada se posvađamo,
krišom pomilovati tvoje čizme
i staviti grančicu lavande
u postavu tvog kaputa
(protiv moljaca i protiv uroka).
Dopustiću da me pobediš u tabliću
i reći da baš volim
kada je jelo preslano i “malo rešije”.
“Ma, šta kažeš” reći ću na nešto
što misliš da treba da znam,
a ne zanima me ni najmanje.

Paziću da ne primetiš da me boli koža,
kada tvoj dodir, zbog obaveza, izostane.
Paziću da neopaženo prođe svaki moj infarkt,
nastao od pomisli da bih mogao ostati bez tebe.
Paziću da slučajno ne primetiš
da pazim na tebe kad nismo zajedno.

Šaputaću improvizovane stihove dok spavaš,
sa željom da sanjaš baš to što je u njima
i čitave noći goreti od nestrpljenja
da mi, kad svane, kažeš da priđem bliže,
da mi pokažeš šta si sanjala,
a ja se smušeno prepustim,
jer, kao, ne znam o čemu se radi.

Uzdržaću se da, nakon poljupca,
ne kažem da ne pamtim kada si me poljubila
(ne bih li izmamio još jedan)
i zarad očuvanja tvoje želje za nežnošću,
ostaću željan svih poljubaca između dva jubilarna,
al’ sanjaću te nežno, najnežnije, kao što te sanjam sada,
da ti bude nežno, al’ da ne znaš, jer bi ti dosadilo,
pa bi na javi rekla da se od nežnosti ne živi
i ja bih te ostao željan, kao što sam sada.