Jagoš Marković – ”Da nije bilo FDU, imao bih samo osnovnu. Mogao bih možda da se zaposlim u čistoći”

JAGOŠ MARKOVIĆ ZA “BLIC” “Da nije bilo FDU, imao bih samo OSNOVNU. Mogao bih možda da se zaposlim u ‘Čistoći'”

Pretpraznički dani. Čuveni reditelj Jagoš Marković, kako on to kaže, sav u probama. Dodaje i da kad ga “pritisnu scenografija i kostim” ne zna kud bi pre. Za intervju, veli, ima vakta…

Jagoš Marković

Foto: Milan Ilic / RAS Srbija Jagoš Marković

No, život je izrežirao i susret i razgovor, a slavni reditelj govorio je o predstavi koju radi, svojim počecima, fenomenu vremena, nama danas i ovde…

Radite Nušićevu “Ožalošćenu porodicu” čija je premijera u Narodnom pozorištu 19. januara. Na Bogojavljenje. Tada će i izložbom o diplomatskom radu Branislava Nušića biti obeleženo 80 godina od njegove smrti. A 2018. je godina u kojoj Narodno pozorište obeležava veliki jubilej – 150 godina od osnivanja… Iz kog ugla ste rediteljski čitali taj poznati komad, šta ste izvukli u prvi plan, s kojim osećanjem idete u susret premijeri?

– Tragedija data kroz smeh. Žanr je samo ugao gledanja. Ovde je, što bi se reklo, da se jadu nasmejemo. Crnjak ostaje crnjak, činjenice su mračne u ovom komadu. Likovi jezivi, neuništivi, neodoljivi, nemoralni… Nušić voli svoje junake i kad im fokusira mane. Smehom leči, ljubavlju hrani. Amalgam vitalnosti!

Ove 2017. koju ispraćamo navršilo se trideset godina od vašeg diplomiranja. Šta se promenilo?

– Sve i ništa. Duh je ostao isti. Prostor za druge se povećao, nisam uspaničen kao na početku. Bolje i vidim i čujem druge. Strah je uminuo, a strast je ostala, strast za igrom, za teatrom. Osnažila je svest da služimo nečem većem i lepšem od nas. Pa i zahvalnost je došla. I to velika. Za sve, za tu privilegiju što sam u teatru koji je hram – mesto bezbedno od nedaća sveta…

Koliko je godina prošlo od vaše prve režije?

– Mislim četrdeset. Ili kroz godinu il‘ dve će biti četrdeset. Kad čujem to… ijao… odmah bih u neki bunt i sprdnju… neću da budem muzejski primerak u pokušaju u svetu koji se raspada. Uvek sam se igrao na sceni. Sad pogotovo… To ne dam. Nisam firma ni ne daj bože brend. Između brenda i firme biram da sam poljoprivredno dobro. Ma ni to. Ne zato što se ne osvrćem iza sebe, osvrćem se i te kako, i sva moja vremena žive u meni, nego zato što je moj duh onaj koji jeste oduvek, što ne zaboravljam ono dete koje je došlo u ovaj grad i u teatar da se spase.

Jagoš Marković: Nežnost bez istine nema vrednost

Foto: Milan Ilic / RAS Srbija Jagoš Marković: Nežnost bez istine nema vrednost

A koliko vremena?

– Ja, bre, zbog matematike, da ne završih FDU, imao bih samo osnovnu šklolu! Ne znam ni da l’ bih mogao da se zaposlim u gradskoj čistoći! Ne pamtim datume, ne brojim ih, nisam u stanju… Ozbiljno i iskreno: ja ne verujem u ovaj način merenja vremena. Nije tačan. Jer proba koja traje po tom satu četiri sata traje puno duže, a opet ovo sve prolete mnogo brže… Ništa nije tako relativno kao to pusto vreme, tj. taj način merenja… to pričam odavno.

Čime ste se rukovodili kroz sve ove godine?

– Nemate mesta da izgovorim čime sam se sve rukovodio…, al’ mogu reći za šta sam se držao. Pre svega za glumce i za saradnike, ali i za reči pisaca kao za noseće stubove. Nesvesnu mladost sam prošao tako što su mi odzvanjali stihovi velikih pisaca koje sam radio. Čak i kad in nisam sasvim razumeo, osećao sam ih. I čuvao u sebi kao neke mantre. Kao Simovićev Filip Šopalović, tim rečima sam u sebi odgovarao, dešifrovao situacije… Spasli su me Kiš “u reci vremena sve izgleda sitno, sve osim života – zato mi oprosti”, Šiler “s nama mogu postupati na nizak način, ali nas ne mogu uniziti”, Simović “tebe je nesreća džabe zadesila” i njegova “Hasanaginica” koju igramo evo 15 godina u Narodnom “ne znam da l’ je grešnik Hasanaga, al’ znam da je nesrećnik”, i da ne nabrajam i ne citiram više Molijera, Šekspira, Čehova… Pa i sad u “Ožalošćenoj…”.

Na primer?

– “Pa, familija smo!” Koji alibi za sve i svašta, kakva dijagnoza sosa u kojem se kuvamo. Koji odgovor na sve: “pa familija smo”! Kakav amoral. Život bez ikakve konekcije s moralom, ako je to život. Takvo je i naše vreme.

I?

– Nema i, nego joj. Željni smo nežnosti koliko i pravde. Nežnost je bit komunikacije. Ali bez istine ona nema vrednost. Postaje suprotnost, malograđanština, laž…

Šta nam “Ožalošćena porodica” govori o nama danas, odnosno u čemu živimo?

– U čemu živimo?! „Trt meduna, kupila sam ga u raduna“, što bi rekli u mojoj Podgorici. Ko još gleda u čemu živi kad je Nova godina. O stvarnosti ja ne mogu više… kao… kad se onaj pijan davio u Nišavi pa kaže: „Koj časti da časti, fala mu, ja ne mogu više“… ne vredi više ni govoriti.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *