Lukijan Mušicki – Prvi srpski predstavnik umjetničke poezije

Luka – Lukijan Mušicki (Temerin, 27. januar 1777Karlovac, 15. mart 1837) srpski vladika i pjesnik.

Biografija

Osnovnu školu je učio u Temerinu, gimnaziju u Novom Sadu i Segedinu, a prava i filozofiju u Pešti. Po završenim studijama postaje administrator mitropolijske kancelarije u Karlovcima, nastavnik bogoslovije i, pošto se zakaluđerio, arhimandrit manastira Šišatovca. Od 1828. do smrti bio je vladika Karlovačkoga vladičanstva sa sjedištem u Plaškom. U Vojnoj krajini su postojale škole na njemačkom, a on je otvorio prve škole na srpskom jeziku u Plaškom, Škarama, Zrmanji i Mutiliću. Umro je kao vladika u Plaškom.

K SAMOM SEBI

Muѕіѕ amіcuѕ, trіѕtіtіam et metuѕ
tradam protervіѕ in mare Cretіcum portare ventіѕ.
Horatіuѕ

Pijeride! dajte lek!
Napregnu vražja ruka ljutu strelu,
Iznenada jazvi nas.
Zar misli da ću pasti žrtva zlobe?
Čija nosi bronju grud
I danju, noću, v domu, polju, radnji?
Kakva vojna, oko nas?
Polk černi nek’ se množi; v sram će pasti.
Čista sovest nama štit.
Trpenje krepko grudi našoj oklop.
Pijeride! lek vaš skor.
Glas lire vaše balzam nežnom serdcu;
S pesnom vašom jači duh.
Pri tihoj noćci brige s rizom svlačim;
Vašom celbom san mi lak.
Na novi podvig um već spremam sutra.

4. novembra 1816.

Mušicki je bio jedan od najobrazovanijih pisaca svoga vremena. Pored grčkog i latinskog, on zna nekoliko evropskih jezika i poznaje skoro sve veće pjesnike antičkog i novog doba. Njegovi omiljeni pjesnici su: Fridrih Gotlib Klopštok, čuveni njemački pjesnik, pisac „Mesijade“, David „psalmopjevac“ i naročito Horacije, čiju je poetiku (Ars poetica) znao naizust. On od Horacija uzima metričke oblike, hvalbenu i svečanu rječitost i prvi među Srbima počinje da stvara umjetničku poeziju u duhu i ruhu pseudoklasične evropske poezije. On sam kaže da podražava „Flaku“ i smatra kao veliki uspjeh što može na srpskom jeziku pjevati po latinskim metričkim obrascima.

NA VIDOVDAN

Memіnіѕѕe іuvabіt!

Da grozna serpskom duhu pozorišta!
O mati bede, večero kneževa!
Uvi, Lazare, što ti reče!
Podiže neveru pored sebe,

A blagorodnu nizvrže dušu, ah,
Na večno Serbom žalosnu pagubu!
On reče. Usta Miloš, duha
Hrabrošću, duše krasotom, dika

Sveg serpskog roda; prsi mu s’ volnuju,
U duhu raste namera gigantska.
Junak ne trpi podlu ljagu.
Odlazi. Ždral nam ga verni čeka.

Noć ispred njega beži, a zorica
Pred njega speši, — put mu osvetljuje.
Vuk lažom kuje braći okov.
Njija se drvo svobode Serbom.

Car Murat leži. S mačem u desnici,
Nazad gord speši Obilić k svojima.
Opet ga reč zadana vrati
K sultanu. Gnječi mu petom šiju.

To ne zna vojska. Oslabi hrabri duh.
Knez silnim slovom začas ga podigne.
Već vrište konji; smrtonosni
Sevaju mačevi; ginu vrazi.

Al’ izneveri pakleni porod, Vuk.
Nepokolebim ostaje duhom knez,
Pa krepkom mišcom krvožedne
Osmanske duše u tartar šilje.

No silam’ ljudskim predel je položen.
Junaci serpski do toga tekoše
Za primer svetu. Sudba črna
Šator pred Muratov teškom rukom

Na smrt nam vodi kneza i Miloša.
Sam Genij plače, gladeći pogreške
Dve. Miloševu lepo pravda,
Pak je pripisuje načas knezu.

S tog snima; meće prsi na Vukove,
Dobrotu kneza hitro obmanuvše.
Na čelo reže pečat stida,
Kletvi ga narodnoj navek daje.

Vi ne možete Miloša, ledene,
O, prsi, sudit! Čuvstvo je sudac tu.
Ne znate šta je vostorg duše.
Obzire s’ vladetelj, heroj leti.

Um hladni onog vodi, a ovoga
Kipeće serce, hrabra i desnica.
Na društvo čekat ne zna ova;
Izvodi dostojna sebi čuda.

Božestvo nam je duša u telu; a
Duboko čuvstvo česnog i krasnoga
Čist obraz njegov. Miloševe
Sile su ognjene sluge onog.

Ta Miloši bi, laž da ne splete Vuk,
Skiptr zadržali nesrećne Serbije.
Bar pozno, Serbi, uč'te s’ cenit
Nravstvene Miloše, laž doznavat.

15. junija 1817.

Napisao je četiri knjige lirskih pjesama rodoljubivog, moralnog i didaktičkog sadržaja. To je učeno stihotvorenije vrlo učenog i dobronamjernog rodoljuba i crkvenog čovjeka, stihotvorstvo lišeno pravog pjesničkog zanosa i ljepote. On pjeva o karakteru, narodoljublju, blagonaraviju i dobrodjetelji i daje moralne pouke mladom naraštaju. Njegove programske pjesme „Glas narodoljupca“ i „Glas harfe šišatovačke“ bile su čuvene u svoje doba i školska omladina ih je znala naizust. Ta njegova poezija je cijenjena u svoje vrijeme zbog snažnog i iskrenog rodoljublja i predstavlja zanimljiv pokušaj umjetničke versifikacije po ugledu na latinske metričke oblike i ujedno kao karakterističan obrazac hladne i ukočene „objektivne lirike“. Održavao je prijateljsku vezu sa Mihailom Vitkovićem, srpskim pjesnikom iz Pešte kome je Mušicki posvetio i odu.

GLAS (H)ARFE ŠIŠATOVAČKE

O, ako sam ti ikada, muzo, ja
Sa pesmom serbskom, zemni, ugodio
(U samoj bedi s tobom srećan);
Varvit mi sladošću obli danas!

Privedi strune pobedonosno u
Soglasje. Danas pesmunispošlji mi,
Koja će živit’ dok je serbska
Plemena jarkim pod suncem! Mladim,

Vi'š, gotovim se pevati Serbljima;
Semena sejat’ nežna u serdca, i
Duše po svetoj volji tvojoj!
Pevcima ime i slavu daješ.

U tebi gledim, serbska o junosti,
Mlad narod serbski. Potom si nadežda
Oceva. Potom silna briga
Nji(h)ova, umom i telo zdrava

Da budeš. Potom svoja skrovišta
Podašnom rukom rado otvaraju,
Da večnu sreću tebi miloj
Stvore i narodnoj česti dignu

Stub! Ti si meni njiva želajema,
Na kojoj želim, dok je u telu duh,
Semena čista Dobrog, Krasnog,
Istinitog sejati, tebi, rodu

Za zlatnu žetvu! Trud je taj jedini
Na opštem polju sviju najslađi i
Svobodan ot klevete podle,
Kivna ugrizanja, grozni strela.

Serdca vam stoje nravnom zidaru na
Na svak čas otvorena. Duh rodoljubivi,
Rad v hramu zadužbine zidat’,
Ne čeka vremena boljeg, k trudu s’

Predaje; krasi lik dobrodeteli
Po večnom vkusu; sladi sa trudom trud.
Naputu sreće mladež daje
Dan blagodarnosti blagodeju.

Tim joj, ti, mene,naroda genije
Navek učini: mudrost nam dolazi
S Olimpa. Daj, kazuj pod pero
Pravila polezna; put ko sreći

Otvori. Čujte! Narod će s’ rodit’ iz
Vas serbski. Može postati narod mlad
Kakvim sam (h)oće, kad nam njime
Štedar i pravedan skiptar vlada

I poverenja k sopstvenim silama
Oklop na grudi nosi. Koji ostavlja
Sam sebe, tuđe danas nije
Pomoći dostojan. Mnogo može

Rod hrabri, zašt’ mu s’ čini da može on.
Poznajte najpre Serbljinom Serbljin čim’
Je, pak svom snagom duha, serdca
Slož'te s’ da svetinju obderžite.

Čerez mene znate! Ta vam je pradedni
Jezik i vera; sveti i građanski
Oceva stari običaj:
Stara bez osnova zla je novost!

Gledajte kako carstva sograđeni
Po polju svoga jezika revnivim
Borenjem speše k svetoj celi.
Serbljin međ’ pervima biti može!

Izobraženje narodu nravstvenu
Moć daje, jaču gruba ispolina.
Vodi v soglasje um i sredce.
Darove muza prisvoji rod.

Svak sebi metu silama svo(j)ima
Izaberi shodnu rano i šestvuj k njoj
Skor. Štedi za nju sile tela.
Vzaimenom pomoćju um i telo

Svagda su venac slave dobili.
U žaru leta hrabro Ulisu daj
Sleduj! “Preterpi, uzdrži se!”
Te su nam mudrosti dver'ma reči.

Pozno se kaju, mentora lišeni!
Izmisli tverdo, verno pa svršuj to.
Bez posvednevne krepke volje
K celi s’ ne dolazi! Beži vreme!

Premudrost večna upravlja vselenom!
Silna joj ljubav k tvar'ma dihanija;
Ko svakom dobru daje vreme.
Ljudi su vesnici, nosci toga!

To ako umu ceniti, polzovat’
Se njim; onda su božje volje, pa
I sile snaslednici. Teško
Tome, bezdejstvije kom je slatko!

Zaželi, smisli, ljubavju vnutreni
Zažeži organ k nameri poleznoj.
Bez potpetice konj ne leti.
Uspećeš, pravo tek trči k celi.

Mnogi su k slavi putovi, k blaženom
Životu staze različne! Razmisli
Ko(j)im ćeš putem širim, kojom
Stazicom poći, pa idi srećan!

Mnogo prepona imaćeš, daljnjom ti
Na putu. Hrabri s’! Borbom se tvori muž.
Na vama štit moj. Mnogo čovek
tajni vragova u sebi nosi.

Na strane s’ tuži, nesrećnim ali ga
Sve čini svoj. Najpre pobedi te,
Lako ćeš strane, bili javni,
Ili u mraku, pobedit’ moći.

Nad samim sobom najteža pobeda!
Ne daj da rastu zajedno s silama
Ti tajni vrazi tvo(j)i. Volju
Najpre pod jaram podvergni uma.

Nenaučena služiti, vladaće
Nemudro s tobom. Sili mečtatelnoj
Utesni predel: svog života
ostavlja ta u mnimi leti.

U nedostatku bedstvenost nije ti;
U žeđi k vešt'ma nesitoj leži ta!
Izlišnost želje sreži ravno
Silama; biće ti duša mirna.

Zatvori tvoje bitije u persi
I te ogradi mudrošću; nećeš mi
Ti zle bit’ sreće.Zlo najteže
Kad si ga priveo samim sobom!

Lakše je kad ti suvom na putu na
Vrat braća silom varvarski nametnu.
Ah, Aristida, Fokiona,
Sokrata, Miloša, opomen'te se.

U lancu bede blažen je, sredce kom’
Porok, zlodejstvo, na brata bačeno
Zlo, nit’ na javi niti u snu,
Podobno červu ne grize. Pamti!

Nauči s’ rano dužnosti zvanija
Pretpočitovat’ sklonost'ma milima!
Nauči s’ snost’ sudbu: svega
Lišiti s’ kad dobrodetelj ište!

Krik serbskog roda zvezde domaša već
Protivu zlobe, zavisti, nesloge!
Daj , rode, preobuci s’ v novu
Rizu dobrote i božja sveta!

Na vas pogleda mladeži celi svet!
Od vas čeka to Nemanja tiha sen!
Dosta! Na stol vam mećem znake
Namere putne: izber'te sebi.

Predstavi vzoru, o, Teodoroviću,
Te znak k celi. Mladež nek’ često nji(h)
Pogleda; cel udubi duhu.
Jednome ne, al’ sve možno svima!

U Šišatovcu, 1821.

Vrlo učen i obrazovan književnik, Mušicki pokušava da arhaični staroslovenski jezik, koji nije imao književne tradicije, prilagodi pseudoklasičnoj disciplini forme, u vrijeme kada se ta disciplina preživjela kao i sam jezik. On je pokušao da nezavisno od narodne pjesme stvori nove ritmičke oblike i dao je nekoliko virtuoznih obrazaca, ali je njegov pokušaj propao zbog odsustva talenta i zbog arhaičnog jezika.

NA SREDI SINJA MORA

Grigoriju Geršiću

Druže! ja sam ti već na sredi sinja
Mora. Burja mi čun koleba strašno.
Ja t’ ne ostavljam vesla
Odgoni talase duh.

Morski različan gad sve pokraj mene
Pliva; uzdiže vrat; čeljust otvara;
Grozno skrežeće zubi!
Al me progutat ne sme.

Zar mu ne da Neptun; da il mu s’ čini,
Da je duh moj sam Bog. I slaba mišca
Ljudska jača u bedi:
Seče i prepone duh.

Tome služi sav svet, dobija, gubi;
Svemu pričina on. Gde jači život
Tamo i pobeda speši.
Drema u miru i lav.

Živjeći u doba Vukove reforme jezika i pravopisa, Mušicki se bavio i pitanjem jezika. On je za slovo j i unosi u srpsku azbuku slovo đ, izjašnjava se za narodni jezik, ali kao crkveni čovjek on je i za ruskoslovenski:

„Slovenski, serbski jezik — dva su puta, K jednoj celi vode nas.“

On nalazi da ruskoslovenski jezik treba da ostane jezik crkve i nauke, a narodni za narod i popularnu književnost.

Umro je u Karlovcu 18. marta 1837.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *