Glumica koja je u dvadesetoj godini u zenitu slave ostala nepokretna, ne gubeći entuzijazam, uz podizanje sina izgradila je karijeru uglednog profesora kliničke psihologije. Pre nešto više od nedelju dana razvela se od svog drugog supruga Risa, da bi joj, i pored nesuglasica koje su imali, ostao u lepom sećanju.

Foto:

Nada jugoslovenske kinematografije, sjajna glumica u usponu, doživela je tešku saobraćajnu nesreću. Živa je, ali će ostati nepokretna. Vest koja je 1979. godine potresla celokupnu javnost ticala se Merime Isaković, glumice čiji je talenat obećavao blistavu karijeru, a nepunih dvadeset godina i dug glumački staž. Proricana joj je sjajna budućnost. Miljenica publike, muza poznatih režisera, brzinom sna popela se na glumački pijedestal i blesnula na glumačkom nebu. U vreme kada je počeo da se prikazuje film “Neka druga žena”, u kome je, uz Dragana Nikolića, igrala glavnu ulogu, ona je bila u kolicima, a njene lepe noge zauvek su otkazale poslušnost. Nenadmašna Jovana Lukina iz istoimenog filma, nikada više nije zaplesala svoj magični ples:

– Nekoliko puta bila sam blizu kraja života. Možda zato veoma volim budućnost i uvek gledam napred. Od mlade glumice sam daleko samo nekoliko decenija. Znate kako kažu, vreme će učiniti… Ništa vreme ne čini. Slike iz mojih filmova ne dolaze mi u snove. Meni niko nije oduzeo moju prošlost. Ona je deo moje sadašnjosti. Ipak, ne sećam se da sam ikada poželela da vreme vratim nazad. Hodanje je samo jedna, tehnička strana našeg postojanja. Tačno je da je nehodanje kompleksna, neprijatna i često nepraktična pojava, ali ja sam uvek verovala da čovek ne hoda samo nogama i da mnogo dalje stiže duhom.

Tako danas, hiljadama kilometara daleko, na Novom Zelandu, razmišlja o tome, a sve što je od trenutka udesa postigla govori u prilog tome. Ne lamentirajući nad svojom sudbinom, Merima se posvetila materinstvu i nauci. Postala je član naučnoistraživačke ekipe koja radi na projektu regeneracije nervnih ćelija, ugledni je profesor na Univerzitetu u Oklendu, psihoterapeut i psiholog, žena koja svojom pojavom smiruje, vraća poljuljanu nadu i u ljudima budi nove horizonte.

Foto:
Prvi kadar, prvi put i osmeh je ostao ovekovečen

PRESKAKANJE TERASE

Rođena je u Zemunu. Poput druge dece igrala se lutkama, pravila skulpture u pesku, gledala crtane filmove, a posebno se radovala kada bi pevala s tatom ili baki čitala bajke:

– Moje detinjstvo bilo je kao bogata šuma u kojoj svako drvo ima grane pune listova i cvetova, a svaka latica nosi bukete radosti i ljubavi. Bila sam kao veverica koja prepoznaje i skuplja pozitivne žirove u svakoj sezoni. Moji nestašluci bili su vezani za romantično viteške poduhvate. Sećam se kako sam se goropadno razgalamila na dečaka koji se smejao vrapcu zaglavljenom u krošnji. Bila sam vrlo mršava, znali su me kao tihu i stidljivu devojčicu koja piše i čita poeziju. Nisu očekivali da se ja tako razgalamim, uplašili su se i otišli. Nekoliko puta prelazila sam s jedne na drugu terasu na šestom spratu, jednom kada je moja drugarica u susednom stanu plakala jer ju je baka ostavila samu. Imala sam na sebi veliki šešir i mamine cipele sa štiklama i tako sam preskakala terasu! Mama me je videla i skoro je zanemela. Iako sam imala roditelje, nekako sam odrastala uz baku i dedu koji su živeli u Zemunu. Moj deda je za mene bio čovek najdivnije duše i najvećeg srca na svetu, a baka je bila moja Mati, zvala sam je majka. To dvoje skromnih ljudi, prebogatih ljubavlju i duhom, mnogo su me naučili. Verovatno njima mogu da zahvalim za životnu izdržljivost. Moja majka je u ljutnji često znala da kaže da sam tatina kćerka, a meni je to bilo predivno da čujem. Od oca sam nasledila veliku strast za nauku i temeljni rad, a od moga strikana Alije ogromnu ljubav za geologiju i dramu. On me je učio kako su sve priče iz knjiga zasnovane na nekoj često skrivenoj istini. Takva tajnovitost pisane reči me je, verujem, i odvela ka teatru, mestu gde tajne počivaju, a glumci ih svojom glumom otvaraju kao latice. Dok sam u školi bila tiha i stidljiva, u krugu porodice bila sam, kako je moj tata umeo da kaže, jare koje uvek nešto smisli da se svi dobro osećamo. Bila sam pričalica, strašno sam volela komičnu seriju “Fistik i Husametin beg”. Znala sam dijaloge iz većine epizoda napamet, skoknula bih kod bake i dede i imitirala oba lika. Radovalo me je što su se uvek slatko smejali. Moja baka ponekad bi znala da kaže: “Nadam se samo da nam neće otić u glumice.” Izgleda da je ona prva prepoznala moj talenat. Imala sam veliku dilemu između plastične hirurgije i glume. Požurila sam da završim četvrtu godinu gimnazije vanredno dok sam treću završavala redovno. Upisala sam se na glumu s nepunih 17 godina. Namerila sam da po završetku glume upišem medicinu, pa potom hirurgiju. Da nije bilo onog saobraćajnog udesa, tako bi i bilo.

Prva ljubav bio joj je mladi košarkaš iz Devete beogradske gimnazije, zvali su ga Marche. On naravno nije imao pojma čijih je misli glavna tema:

– Divila sam mu se i gledala sve utakmice, ponekad bi nam se pogledi sreli. Jednom je došao da trenira naš ženski tim. Igrala sam kao da imam dve leve noge, stoički preživela trening i sita se isplakala kod kuće. Nikada mu nisam pokazala da mi se sviđa. Sreli smo se tri godine kasnije, posle premijere filma “Neka druga žena”. Pogledali smo se kratko, izgledao je malko zbunjen. “Ćao”, rekli smo. Odšetala sam kući pitajući se da li su mi obrazi još uvek crveni.

Foto:
Sedam dana pre udesa, po završetku filma „Neka druga žena”

STIGLA SAM NA NEBO

Nedelju dana po završetku snimanja filma “Neka druga žena”, na peglicu koju je vozio njen brat naleteo je pijani inspektor SUP-a:

– Mislila sam da sam umrla i da sam negde na nebu, sve oko mene bilo je belo, samo je sedam lica imalo bled i drapkasto-rozikast ten. U prvom trenu nisam razlikovala njihove bele mantile od zidova. Mislim da sam se smešila. Znam da će zvučati bizarno, ali tog prvog trenutka i sada se sećam kao nečeg vrlo baršunastog, nerealnog i lepog. Kada sam malo više došla svesti, ležala sam na leđima i nisam mogla da vidim imam li noge ili ne. Strašno sam se bojala da li ih imam. Kada sam shvatila da imam obe, bila sam presrećna. Da, sećam se ogromne radosti i mira u meni. Tada nikako nisam osetila ljutnju, bes ili nemoć. Rekla sam okamenjenim lekarima: “Ništa se ne brinite, sve će biti u redu.” Valjda je ona veverica u meni odlučila da gleda samo u pregršt dobrih plodova. Moja reakcija nije bila rezultat neke velike mudrosti niti napora. To je deo moje prirode i zahvalna sam što je u mene utkana nit koja u svakom tunelu poseže ka svetlosti. Sve limite koji su usledili kao posledica povrede kičme, prihvatila sam kao izazov. Kada ste usred bitke, nema vremena niti prilike za nećkanja. Bilo je važno i to što sam dugo bila okružena ljudima kojima povreda kičme nije izazvala samo gubitak hoda i već mnogo čega drugog što je njihov život činilo vrednim življenja.

Tih dana osetila je i duboku bol, ali od sasvim neočekivane stvari.

Dobijala sam pisma od nepoznatih mladića, protkana lepim rečima. Opisivali su me kao neku svoju inspiraciju, nekoga koga poštuju, ko je ponekad svojim ulogama dotakao neka tanana intimna pitanja u njima. Posle saobraćajnog udesa veoma me je rastužilo kada su mi moja dva vrlo bliska druga s Akademije po dolasku u bolnicu rekla kako me vole i žele da se udam. Sigurna sam da su to izjavili iz najlepše dušice i sa najfinijom željom, a ipak, i danas se sećam bola koji je ostao dugo u meni: osećala sam kao da mi je neko, u tom magnovenju, otrgao dva dobra drugara, moja dva brata. Ljubavi ne treba vremena da biste mogli da joj se posvetite. Ni fizička udaljenost je ne može oslabiti. Ljubav nosite i živite je u sebi svim svojim bićem. Dok vas taj grom ne udari intimno i duboko, nema ljubavi, a kada vas prožme, nema vremena koje je relevantno.

Foto:
Život, ipak, ide dalje

PODIZANJE MRTVIH

Najviše vremena posle udesa provela je u Rusiji. Zemlja sete, duboke tuge i umeća radovanja malim, ali pravim vrednostima, ulila joj je novu snagu:

– Otkrila sam damare ruske krvi u sebi, i bukvalno, jer imam više ruske krvi nego svoje, dobijene transfuzijom tokom operacije. Od porodice Smirnov 750 grama i ostalih šest-sedam litara proteklo je mojim venama dok sam ležala 11 sati na operacionom stolu. Verujem da je ruska krv potekla mojim venama i kroz spoznavanje divnih ljudi, prijatelja koje sam stekla tokom bolničkih putešestvija. Tamo sam videla kako su mnogi izgubili muževe, žene, posao, skoro sopstveni identitet, jer više ne mogu da žive svoju pređašnju ulogu. Kako sam počela da izlazim iz sobe, razgovarala sam s ljudima u kolicima koji su delovali kao živi-umrli, puni sete, gorčine i često gneva. Radovalo me je kada bih uspela da im pomognem da vide sebe onakvim kakvi stvarno jesu, isti kao pre, sa samo jednom novom slabošću: nemoćni u hodanju. Tragala sam za duhovnim i intelektualnim svitanjem u tim svojim palim spinaljnicima, kako Rusi zovu ljude s povredom kičme. Videla sam nekoliko divnih spasenih brakova, očeva spremnih da se s ponosom vrate svom očinstvu, žena osnaženih da se vrate svojim porodicama. Takve promene, kao oživljavanje života, donele su mi mnogo radosti i sigurno su podržale moj optimizam i odluku da kročim svakim korakom napred. Moj hod počeo je da se vraća u Rusiji, napredovao je tokom boravka u banji Selters i još više u Kini i kod kuće. To je došlo kao rezultat moje radoznalosti, upornosti, bolje reći bandoglavosti.

Foto:
Sa Žarkom Lauševićem u predstavi „Staklena menažerija”, nekoliko godina pred odlazak na Novi Zeland

SPASAVANJE SINA

Tajanstvena Kina s nama nedokučivim tajnama lečenja, bila je njeno sledeće odredište, a postaće i mesto susreta s budućim ocem njenog deteta i mesto najsrećnijeg trenutka u životu, rođenja sina Mide:

– Kina je bila najlepši deo moga života i ostaće buket mojih najdražih sećanja. Ništa se ne može porediti s radošću i dubokom lepotom materinstva. Moj muž Vladica i ja uživali smo svaki tren, svako magnovenje našeg života u Kini, naročito našeg roditeljstva. Naš sin nam je od prvog trena doneo još veću ljubav, radost i zabavu! Ne sećam se da je bilo ikakvog napora ili složenosti u bavljenju detetom. Majka najmanje može da pripiše svoje materinstvo nogama ili hodanju, zar ne? Samo pomislite koliko zagrljaja, osmeha, pogleda, poljubaca, golicanja nosom, držanja u rukama, koliko nežnosti ima u materinstvu! Jedino što ja nisam mogla da radim sa svojim sinom jeste da trčim po pesku. E, to je Vladica mogao, trčao je sa osobitim zadovoljstvom. Vladica je preminuo pre nekoliko godina. Ostala je velika praznina.

Povratak u Beograd početkom devedesetih vratio ju je i na pozorišnu scenu u predstavi “Staklena menažerija” zajedno sa Žarkom Lauševićem. Nažalost, burne devedesete godine odredile su njenu dalju sudbinu. Koliko god da se borila protiv politike, pričala, pisala, učestvovala u protestima, imala je osećaj da ni svi dušom miroljubivi ljudi nisu u moći da zaustave “onog ko duše i obraza nema”. Izlaz je videla u odlasku odavde:

– Obično ne bežim ni od čega i suočavam se s problemom kakav god da je. Ipak, odlazak na Novi Zeland jeste bio bežanje, ali samo od jedne opasnosti, da će Miloševićeva beda možda pokupiti moga sina na ulici i odvesti ga u Bosnu da puca na naš narod. Svoj na svoga. Ne može to. Nisam mogla to da dozvolim, ali nisam mogla ni da sprečim ako ostanem. Neoprostivo. Nikada nisam imala osećaj da sam izgubila sebe. Naprotiv, odlazak na Novi Zeland bio je moj tadašnji korak napred. Vladica i ja bili smo u krizi u to vreme, nažalost razveli smo se pre samog odlaska na Novi Zeland. Ipak, zauvek smo sačuvali poštovanje i podržavali jedno drugo kad god je trebalo.

Studije psihološke antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu upisala je ne mireći se sa stavom da je rehabilitacija kičme nemoguća, ni sa rečima koje su joj upućene posle povrede “da to prihvati tako i da radi nešto rukama”. Po odlasku na Novi Zeland upisala je studije psihologije:

– Mislim da je Aleksej Tolstoj rekao da je ignorantnost najveća boljka čovečanstva koja može da erodira i velike umove. Učila sam iz sve snage, nije mi bilo teško. Odvezla bih sina u školu u osam ujutro, nastavila do fakulteta, oko 64 kilometra, popodne bih vozila natrag po njega. Išli smo kući, ili negde na ručak, na igralište ili na sport, i onda svako na svoje domaće zadatke. Večeru smo obično pravili zajedno, a kad zaspi, učila sam do ujutro. Već posle dva-tri sata spavanja pravila sam doručak i budila svog dečačića. Uživala sam u svemu tome. Važno je da odaberete studije koje volite i da se posvetite detetu sa svom ljubavlju. Onda je sve lako. Moja povreda kičme samo je deo moga iskustva. Mnogo sam o ljudima saznala kroz detinjstvo, mladost, glumu, prijateljstva, porodicu, emigraciju. Iskreno verujem u dobro u ljudima. Sada se svim svojim iskustvom, znanjem i poverenjem borim da moji klijenti poveruju u sebe i da taj neki tzv. hendikep vide kao specifičnu tegobu koja je samo deo njihovog iskustva. Pomažem im da shvate sebe, kao i put koji ih je doveo do njihove mukice. Ponekad smo mnogo bogatiji posle poraza, prihvatajući gubitke ili greške, postajemo pobednici. Da li ste čuli da roditelji na rođendanu deteta pričaju o teškom porođaju? Verovatno ne, obično se sećamo nestašluka i prvih reči, pogleda… Moj sin je divan mladić, izvanrednog obrazovanja i prekrasne iskrene ličnosti. Ponosna sam kao majka i taman da ništa u životu nisam postigla, kao roditelj sam uspela da odgojim mladog čoveka na kog uvek mogu da budem ponosna i koji će umeti druge ljude da učini srećnim. Naša dela nas opisuju, a na drugima je da te boje dožive i interpretiraju na sebi poseban način.

Foto:
Sa suprugom Vladicom, ocem njenog sina Mide

SAMA SVOJ EKSPERIMENT

Na Novom Zelandu ostvarila je emotivnu vezu koja je pre četiri godine prerasla u brak. Posle prekrasnih deset godina druženja i zajedničkog života desio se krah:

– Moj suprug Ris i ja zvanično smo se razveli pre nekoliko dana, posle skoro dve godine odvojenog življenja. Ris je divan, topao čovek, ali od kada smo se venčali, insistirao je da se priključimo crkvi koju je on voleo. Nisam imala ništa protiv da idemo ponekad tamo. Nažalost, moja ljubav u život ne ograničava se na jednu denominaciju i ne mogu pristati da “volim samo one koji baš isto misle kao ja”. Tokom 18 meseci braka pritisak pentakostalnih principa koje je želeo da unese u našu porodicu postao je nešto što nisam mogla da dozvolim. Sačuvao je poštovanje i obožavanje prema meni, ali počeo je da se menja. Kada neko obožava, to često uključuje posesivnu želju da vas ima, promeni i uklopi u neke svoje ramove. Ako vas neko voli, onda vas prihvata onakvima kakvi jeste i uživa u različitosti. U to vreme morala sam da odem iz Velingtona za Oklend da bih dovršila kliničku specijalizaciju. Da bih sačuvala poštovanje prema Risu i lepa sećanja na naš zajednički život, odlučila sam da ostanem u Oklendu.

U novom okruženju i novom životu Merima se posvetila ljudima kojima je potrebna njena stručna pomoć. Pokazalo se da im njena topla, ljudska reč, nepresušna energija i entuzijazam ulivaju novu snagu i životu daju novu dimenziju:

– Odabrala sam psihologiju kao nauku koja je posvećena razumevanju čoveka, s ciljem da mu pomogem, naučim ga da bolje razume, poštuje sebe i druge, i da se ne boji. Moj doktorat posvećen je traganju za rehabilitacionim metodom koji može da pomogne oporavku ljudi s teškom povredom kičme. Posle svih ovih godina, eto, presrećna sam što sam postala član naučnoistraživačke ekipe koja radi na multidisciplinarnom projektu regeneracije nervnih ćelija. Kada se uspostavi primena mog rehabilitacionog metoda, na sebi lično primeniću metod s ćelijama koštane srži. Nadam se da će nam time biti rasvetljene neke nove tajne i da će nas to uvesti u nova istraživanja i još uspešniju rehabilitaciju. Kada će se sve to tačno dogoditi, još ne znam. Trudiću se da pošaljem nove informacije za naše Jugoslovene iz svih bivših republika. Mogu da živim u bilo kom delu sveta, ali ću uvek ostati Jugoslovenka. Ne zanima me da li zvanično moja domovina, od Vardara pa do Triglava, ne nosi to lepo ime Južnih Slovena. Ja ga nosim u sebi i svim svojim bićem strastveno sam posvećena ljudima i idejama u koje verujem. Smešite se? Eh, da, možda je ovo odgovor na vaše pitanje kako bih opisala sebe.

Mirjana Jurčić / Žena Blic Online