Milovan Glišić – Osnivač srpske realistične pripovjetke

MILOVAN GLIŠIĆ
(Grac, 07.01.1847 — Dubrovnik, 20.01.1908)


MILOVANA GLIŠIĆA s razlogom nazivaju osnivačem srpske realističke pripovetke o seoskom životu. Pre njegovih pripovedaka o selu se pisalo sa mnogo ulepšavanja — književnost je prikazivala selo onakvim kakvim su romantičari želeli da ga vide. Tražilo se da pričanje o selu sadrži što više opisa običaja, verovanja, narodnog predanja uopšte da bi se na taj način otkrila “narodna duša”. Zanemarivao se svakodnevni život ispunjen radom, a tražili se izuzetni događaji, pa je tako seoski život prikazan u iskrivljenoj, sentimentalno obojenoj slici. Milovan Glišić je odbacio ovakvo slikanje sela, uveren, po sopstvenom saznanju, da je ono netačno.

Rođen je u selu Gracu, kraj Valjeva, 7. januara 1847. Otac mu je bio nepismen seljak, mati je tek ponešto mogla da pročita. Pa ipak, do njega je dopirala umetnički iskazana reč. Otac mu je izvrsno pevao uz gusle, a mati je dobro pričala bajke. Tako je narodna književnost postala osnova njegovog budućeg duhovnog i književnog razvoja. Čitati i pisati naučio je sam, a već poodrastao završio je osnovnu školu u Valjevu i postao sitan činovnik u načelstvu. Već tada je upoznao bezdušni odnos birokratske vlasti i palanačkih gazda prema selu.

Kad mu je bilo sedamnaest godina, otišao je u Beograd da nastavi školovanje. Gimnaziju je završio izdržavajući se sam, služeći po kućama. Upisao se na tehnički odsek Velike škole, a posle dve godine prelazi na filozofiu. Kao student prišao je naprednom delu omladine okupljene oko Svetozara Markovića; čak je i uređivao njihov satirični list “Vragolan”. Zbog rasturanja zabranjene knjige Svetozara Markovića “Srbija na istoku” Glišić je dospeo u zatvor.

Učio je jezike: ruski, nemački, francuski. Dobro je upoznao rusku književnost i ideje naprednih ruskih mislilaca. Studije je napustio 1875. i ušao u državnu službu kao pomoćnik urednika zvaničnih “Srpskih novina”. Za vreme ratova 1876—1878. radio je u uredu za informacije, a posle toga je bio korektor Državne štamparije. Gotovo dve decenije bio je dramaturg Narodnog pozorišta, pa je prisilno penzionisan 1900. godine. Ponovo je vraćen u službu, u Narodnu biblioteku, gde je bio pomoćnik upravnika. Teškoće su ga pratile i u ličnom životu: rano je ostao bez roditelja, pa se morao starati o sestri i bratu. Stalno je bio u materijalnim nedaćama. Oboleo je od tuberkuloze i umro na lečenju u Dubrovniku, 20. januara 1908.

Glišić je počeo da objavljuje književna dela već kao zreo čovek, 1875. godine. U sledećoj deceniji dao je većinu svojih pripovedaka i obe drame. Docnije je pisao manje, ali je to nadoknadio odličnim prevodima sa ruskog (Tolstoj, Gogolj, Gončarov), nemačkog i francuskog (drame za potrebe Narodnog pozorišta).

Prihvativši u mladosti ideje Svetozara Markovića, Glišić je pristalica i realističkog načina u književnom stvaranju. Njega se nije odrekao ni onda kada se pomalo udaljio od socijalističkog pokreta. Napuštajući revolucionarne stavove, on je, ipak, ostao demokratičan do kraja života, kritikovao je društvene prilike koje su ga okružavale. Bezmalo čitavo njegovo stvaralaštvo protkano je osudom nepravednog društvenog poretka.

Selo o kome je pisao Milovan Glišić bilo je izloženo teškim poremećajima koje donosi prodiranje kapitalističkih odnosa. Prezaduženost i propadanje seljaka, koji su opšta pojava u tom prelomnom vremenu, nisu mimoišli ni Glišićevu porodicu. Za vinovnike tih nedaća Glišić je smatrao zelenaše i birokratiju, koji dolaze iz palanke, pa se u većini njegovih pripovedaka oseća uzajamna netrpeljivost sela i grada. Kritičan, a ne sentimentalan, satiričar i humorist, a ne psiholog, Glišić je teške prilike na selu prikazivao slikajući nosioce zla: zelenaše i nepoštene predstavnike vlasti, a samo usputno i seljake, njihove žrtve.

Tako je nastao čitav niz likova podmitljivih, nečasnih, glupih predstavnika vlasti (pripovetke “Glava šećera”, “Redak zver”, “Raspis” itd.) i gramzivih, nepoštenih, lukavih seoskih gazda i trgovaca-zelenaša (“Roga”, “Svirač”, komedija “Podvala” itd.). I jedne i druge Glišić odlučno osuđuje. Osudu kombinuje sa satiričnim i humorističnim elementima, pa su ti izrabljivači i upropastitelji sela ne samo žigosani nego i ismejani. Ipak, oni ostaju nedovoljno ocrtani kao posebne ličnosti, jer se Glišić ne trudi da ih svestranije psihološki obradi. Izuzetak čini samo nekoliko likova, među kojima je najizrazitiji kapetan Sarmašević iz pripovetke “Glava šećera”. Seoski intelektualci, učitelji i popovi spadaju takođe u Glišićev književni krug.

Među njima su brojniji negativni likovi, ali ima i takvih čije su pozitivne osobine naslikane s toplinom i shvatanjem njihove dragocene uloge u napretku seoske sredine. Seljaci, žrtve zelenaša i vlasti, ne mire se sa nesrećama koje nisu skrivili, s nepravdama i prevarama. U njima tinja otpor, koji ponekad i snažno provali. Pisac, ipak, ne idealizuje seljake, ne prećutkuje njihove mane: zaostalost, glupost, lakovernost, sujeverje. Čitav niz njegovih pripovedaka (“Posle dvadeset godina”, “Nagrajisao”, “Brata-Mata”) vezan je svojim sadržajem za različita verovanja i praznoverice. Po ugledu na Gogolja, Glišić je u ovim pripovetkama spojio zanimljivu radnju s maštovitim i humorističnim elementima. Svestan svih mana, a i svih nesreća koje su zadesile seljake, on nije zanemario ni srećne, lepe trenutke porodičnog života. Manji broj pripovedaka (“Prva brazda”, “Tetka Desa”) govori idilično i sa mnogo topline o skromnim, ali snažnim radostima, o plemenitosti, ponosu, čistoti osećanja.

Drame PODVALA i DVA CVANCIKA humoristično su obojene. Veran svom realietičnom postupku, Glišić se i u njima koristio tačnim životnim podacima. Radnju, međutim, nije umeo dramski da uobliči, pa se u dramama oseća nedostatak zbivanja na pozornici, iako su dijalozi rađeni sa izuzetnom svežinom i jasnoćom.

Pisac skromnijeg književnog talenta, Glišić nije mogao da nadvlada neke slabosti u svom književnom postupku. Njegovi likovi su najčešće slikani jednom bojom, ili samo po dobrim, češće samo po rđavim osobinama. On se nije psihološki uživljavao u karaktere koje je slikao. Radnja u pripovetkama ostaje neprodubljena, sa površinskim opisima sredine i odnosa. Međutim, živo pričanje, izvanredno čist i bogat jezik, pošteni i humani stavovi čine da je Glišić i danas zanimljiv i rado čitan pisac, a njegova uloga u osnivanju srpske realističke pripovetke osigurava mu časno mesto u istorijskom razvoju naše književnosti.

B. Kovaček

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *