Aleksandar Blok – Neznanka

NEZNANKA

Kad je veče, nad restoranima
Vreo je vazduh gluh i plah.
I povicima, tim pijanima,
Vlada proletnji, truli dah.

Daleko, gdje je prah uličarski,
Nad dosadama vila svih –
Jedva se zlati perec pekarski
I čuje djece plač taj tih.

I svako veče, u osamama,
Zabacujući cilindar –
Po jendecima šeće s damama
Već isprobani kavaljer.

Škripe jezerom tu onoliko
Rašlji i bruji ženski cik.
Disk se u nebu na sve naviko
I besmisleno krivi lik.

Jedinog druga – u noć pijanstva –
Iz moje čaše odraz sja.
I vlagom trpkom, punom tajanstva,
Ošamućen je ko i ja.

Tu skuge pokraj blizih stolića
Sanjivo trče pored nas.
I pijanice, s okom kunića,
Viču: “In vino veritas!”

I svako veče u čas naznačen
(Ili to samo sanjam sve?),
Stas djevičanski, svilom uhvaćen,
Po maglovitom oknu gre.

Lako, prošavši međ opijenim,
Bez saputnika bilo kog –
Sa mirisima nekim maglenim
Kraj prozora bi sjela svog.

I viju drevnim praznovjerjima –
I gipka svila u nje sva
I taj njen šešir s crnim perjem,
S prstenjem uska ruka ta.

I okovan tom čudnom blizinom
Gledam za crnim velom tu.
I ko da vidim: s divnom daljinom
I začaranu obalu.

Gluhe su tajne mi povjerene,
Nečije sunce – dato, gle.
I kutke duše unezvijerene
Potapa trpko vino sve.

Nojeva perja što se savila –
Ljuljaju se u mozgu mom.
I oči bez dna, pune plavila,
Cvjetaju onom obalom.

Duša za blago ima skrovište,
A ključ taj imam tek ja sam.
Ti imaš pravo, o čudovište,
Istina je u vinu, znam!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *