Ludilo je, u odnosu na našu stvarnost i sadašnjost samo paradigma mnogih drugih načina izopštavanja, upiranja prstom ka drugom i drugačijem, ne bi li se frustriranost društva nekud preusmerila


Razgovarao: Zoran S. Nikolić


Ako je roman, kako kažu, princ književnosti, onda je roman sa NIN-ovom nagradom – prestolonaslednik. U svakom slučaju, takav roman je u centru interesovanja naše kulturne javnosti. I pored učestalih zamerki, ipak je ova nagrada jedna od retkih vrednosti koja opstaje.

Sa utiskom da je poslednji NIN-ov žiri umanjio gnev koji je izazvao prošlogodišnji, i to naročito hrabrim izborom, da nagradi roman prvenac, pa još u izdanju malog izdavača koji u osnovnoj produkciji nema tradicionalnu knjigu, uz čestitke Dejanu Atanackoviću i “Besnoj kobili”, pitanjima, u ume čitalaca, koji će se, po lepom pravilu množiti narednih meseci, počinjemo vanteksutalnu demistifikaciju “Luzitanije”. Ili dodatnu mistifikaciju…

Šta je važnije od NIN-ove nagrade?

– NIN-ova nagrada je jedno veliko priznanje, ali od priznanja je ipak važnija lična motivisanost, želja za pisanjem, koja mora da prethodi javnom priznanju i za koju nagrada može da bude samo jedan od podstreka.

Dejan Atanacković LuzitanijaTU JE I JEDAN LJUDOŽDER

Zamisao o sledećem romanu?

– Trenutno radim na pripremi zbirke kratkih priča koja bi trebalo da se pojavi na jesen. U pitanju su priče koje su nastajale tokom dugog niza godina. Nekoliko priča nastalo je kao deo nekog ranijeg vizuelnog rada. Ipak, većina je napisana u poslednjih par godina, uporedo ili nakon rada na romanu. Povezuje ih tema nestajanja i neprilagođenosti. Mnoge govore o strancima, privremenom boravku, putnicima, neshvaćenim naučnicima, a tu je i jedan ljudožder.

Kada se lagodnije osećate – kada se bavite video-umetnošću ili kada pišete?

– Rad na videu podrazumeva mnoge faze, od kojih se neke svode na tehničke zavrzlame, kojima obično ne mogu da dočekam kraj. Pisanje je drugačije, ne znam koliko je lagodnije, jer se ponekad čovek u tekstu zaglavi, prolazi kroz iste pasuse stotinu puta i to bude mukotrpno. Ali kada lepo ide, kada se nesmetano neka slika otvara, to je zaista pravo uživanje.

SLIKA NA SLIKU

Kako vidite kolektivno i ludilo pojedinca? Zašto skup pojedinačnih ludaka ne čini kolektiv?

– Pojam ludila je društvena konstrukcija. Ludak je, u istorijskom smislu, pojedinac za koga društvo nema odgovarajući društveni okvir. Može da bude prorok, budala, nepoželjna skitnica. Jedini okvir koje će društvo ludaku ponuditi jeste progon ili zatvaranje kroz metode hospitalizacije i tiranskog tretmana počevši od 18. veka. Tada to više neće biti ludak već pacijent, ali će njegova uloga u društvu ostati manje više ista, uloga žrtvenog jarca na kog se projektuju raznovrsni strahovi društva. Ludilo je, u odnosu na našu stvarnost i sadašnjost samo paradigma mnogih drugih načina izopštavanja, upiranja prstom ka drugom i drugačijem, ne bi li se frustriranost društva nekud preusmerila.

Ne znam da li bih upotrebio izraz kolektivno ludilo. Mislim da se iza toga što se može smatrati kolektivnim ludilom, uvek krije neka sasvim precizna namera, tačnije sistem koji se zasniva na izazivanju političke nestabilnosti, ekonomske krize, koji proizvodi iracionalne slike i poziva se na izmišljenu ili pojednostavljenu prošlost. To su već sasvim dovoljni elementi za proizvodnju permanentno neurotičnog stanja, a posle je uvek zgodno sakriti zločinacku nameru grupe pojedinaca iza navodnog kolektivnog ludila.

Kažete da je pisanje ređanje slika, kao i u montaži. To je apstraktni proces

– Mislim da je jako važno dozvoliti ideji da vas vodi i da sama odredi koji će oblik steći. Da li će biti reči o vizuelnom delu ili književnom, to je stvar te prvobitne ideje kojoj treba ostati veran. Što se mog iskustva tiče, mnogo toga i vizuelnog i zvučnog našlo je neko svoje uobličenje u pisanju. Zapravo, kad je reč o postupku, ničeg drugog mom pisanju i ne prethodi sem iskustva stvaranja slika.

ISTORIJA PRIKAZIVANJA LJUDSKOG TELA Dejan Atanacković (Beograd, 1969) bavi se vizuelnom umetnošću. Profesor je na univerzitetima u Firenci i Sijeni. Osmislio je i novi predmet, koji proučava istoriju prikazivanja ljudskog tela. Poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu i saradnji studenata i psihijatrijskih pacijenata.

U Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo „Drugi pogled“, inicijativu za nove narativne tokove, kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Kao vizuelni umetnik, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte. Pojedini Atanackovićevi radovi deo su muzejskih i privatnih kolekcija. “Luzitanija” je njegov prvi roman.

O autoru

Zoran S. Nikolić

književnik

Objavio: „Poverljiv materijal“ (1988), „Rečeno kao ubijeno“ (1996), „Onog u sebi“ (1998), „Ovo naše doba“ (2006), „Smrt za poneti“ (2016). Priredio: „Nova nadgovaranja“ (1989), „Stara Priština, poznavanje grada u crtežu Radomira Paje Jankovića“ (1994), „Afera Pahomije“ (2004).