Ksenija Zečević – Biografija

Ksenija Zečević, kompozitorka i pesnikinja, rođena u Zadru, 16. februara 1956, detinjstvo je provela u Istri, diplomirala je i magistrirala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a kasnije se usavršavala u Parizu i Antverpenu. Komponovala je za filmove i pozorišne predstave.

Autorka fotografija: Vukica Mikača
No, službene biografije su, barem meni, mnogo manje važne nego istinska ličnost umetnika i stvaraoca, koja se mnogo pre otkriva kroz njegove reči i dela. Stoga, svoj mali omaž ovoj velikoj ženi posvetiću sećanjem na njenu poeziju, kompozicije i izjave.
“Kakav skandaal! Zar ja moram hiljaditi put dokazivati da sam žensko, a ne muško. Nekakav ženski spol!? ŽENSKI a ne MUŠKI. Križićem u kvadratić. A što se to koga tiče? I, uopće, što ako netko nije ni jedan ni drugi spol a ima toga na ovom svijetu. Pa sad još i datumi… Vi uopće ne znate ko sam ali morate znati od kada sam. Je li tako? Ma, ja ću poludjet od tih gluposti, ja se time ne mogu bavit…”
 
“Kad bi ovi naši magarci koji se kandiduju tu za neke funkcije znali koliko je antipatično to kada kažu – Treba nam dobar domaćin. Ako još jednom to čujem, ja ću im poslati recepte. To je toliko odvratno i asocira me na seosku kuću sa jednim ogromnim, dugačkim stolom, u čijem pročelju sedi jedan debeli s brkovima, s debelom stražnjicom, i tu je neka ženica, takođe debela, ali sasvim nečujna, i sinovi, kćeri, zetovi, unučad… I svi su u nevjerovatnom odnosu prema tom dugačkom stolu na kojem se stalno nešto dešava. Gdje je problem? Pa u tome što se podrazumijeva da neko stalno poslužuje za tim dugačkim stolom, očigledno mora da postoji neka šlep sluzba. Inače, ne znam ko to radi. Domaćinska kuća? Šta to znači? To znači da postoji posluga.”
 
Kad pomislim koliko me godina još čeka
neka nebeska težina prekriva mi pogled
i izborane zube sakuplja
i meni je sve teže
i teže
 
zar ne bi moglo sve u tren da stane

[…]

Kad pomislim koliko li me godina posmatra
i nepokolebljivo čeka
meni je već sada teško
a bit će sve teže
i teže.

“Majke su mučenice, naše žrtve cijelog života. Ja ne bih mogla živjeti da se netko ne brine o takvim, običnim stvarima. To robovanje glupostima, kupovini, kuhanju, računima… Sve to moja sirota majka…”
 
 
“Čovjek mora biti sam, ali samoća je jedna vrlo čudna kategorija. Moraš fizički biti sam, ali i psihički. Dok god sa samim sobom ne završiš račune, i ne središ stvari – ti nisi ni za šta. […] Treba svako da bude svoj, do kraja, i kada je svoj, onda – dvoje se spoje, ali dvoje svojih. […] Osoba koja nije sebe doživela do kraja, ona je invalid psihološki, i to ne služi ničemu.”
 
“Ja vam sada, na veliko iznenađenje, ali s ponosom kažem da sam velika feministkinja. Pri tome sam najsrećnija zbog toga što znam da sam izrazito ženstvena i erotski atraktivna, a feministkinja sam. Pa, pogledajte ovaj nesrećni Papa Jova danas, na kraju 20. stoljeća ide po svijetu i govori nešto protiv abortusa. To je ponižavajuće. Sram ga bilo. Da li je on bio s nekom ženskom u 18. godini i da li je imao odgovornost za to?”
 
“Dobrota, i bezuslovnost, jednostavno, da ne postoji nijedan momenat da je nešto uslovljeno s nečim, da budemo dobri jedni prema drugima. Znam da zvuči ovako malo plačljivo ljudima, ali to jeste – mnogo je važno biti dobar. To je za mene vrhunarovni princip. Biti ljubazan, biti dobar. Svi imamo probleme, to valjda zna svako živ na ovoj planeti, ali to sačuvaj za sebe i nekako to riješavaj, ali prema drugom biću – uvek budi ljubazan.”
 
theinnerscar.blogspot.com/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *