Vladimir Tabašević – Sama ideja angažovanosti u književnosti mora se rekoncipirati

Neki pisci tako danas pišu protiv rata, u prilog nekakvom miru, verujući da preveniraju nekakve nove sukobe,  a u samom stilu kojim to sapštavaju, ne oseća se nikakav nemir rata, i taj, zapravo, užas, već jedino i samo komoditet životnih pozicija onoga ko je odlučio da iz nekog razloga – valjda kako bi mu bilo još komotnije – postane književno-angažovan pacifista. Naravno da takvima ne treba verovati.

 

Foto: Vladimir Tabašević, preuzeto s novosti.rs

Vladimir Tabašević, pjesnik i prozaik, poslije tri zbirke poezije na srpsku književnu scenu ušao je s romanom „Tiho teče Misisipi“, objavljenom u samizdantu (drugari su dali novce), dok je “Pa kao” potvrdio ono što su do tada rijetki znali – da se radi o ulasku margine ravno u književni centar i vjerojatno najautentičnijem glasu jedne nove generacije, one stasale za vrijeme tranzicije. Da ne pobrajamo dosadašnje nagrade i kvalifikacije za iste, dovoljno je spomenuti da je izazvao buru čaršije vezano za dodjelu zadnje NIN-ove nagrade (za koju se natjecao s romanom “Pa kao”), ustvrdivši da je nagradu dobila kolegica koja je napisala puki građanski roman.

„Pa kao“, drugi roman Vladimira Tabaševića, čita se uz svjetlost svijeće sa ručno napravljenom bombom koja prijeti da svaki čas eksplodira u rukama. „Paranojevi u mojoj glavi jurcaju“ na podlozi istorije, kolektivnog svjesnog i nesvjesnog, ljubavnog i porodičnog. Posvećen „generaciji stasaloj za vrijeme tranzicije“ Tabašević ovdje donosi roman suludog, gotovo paranoidnog ritma, lirsku prozu koja po broju karaktera i stranica ne zadovljava izdavačke kriterijie ‘velikog romana’. Unatoč i usprkos kriterijima, „Pa kao“ je ne samo maestralno pisan, već i vjeran poetski izraz ‘pa kao’ života koje živimo – urbane sirotinje, mladih i obrazovanih koji se u velikim gradovima bore za komad neba, i doslovno – krova nad glavom i hljeba, u nemogućnosti da sebe formuliraju izvan preživljenih ali još uvijek zadanih društveno-ekonomskih tipova i modela.

Jedan je od pokretača i urednika internet časopis Prezupč-magazin za kritiku klasnih odnosa , koji je otprilike jedini medij u zemlji (‘našoj’ i ‘njihovoj’) koji je u stanju objaviti ovakav intervju.

S autorom smo razgovarale o romanu „Pa kao“, džiberima, piscima i društvenim radnicima, mehanizmima samorazumljivosti, takozvanoj angažiranoj književnosti, sadašnjoj borbi i onoj koja nas tek čeka..

Pročitala sam da se već zadnjih 10 godina bavite pisanjem. Red je onda da počnemo s jedinim stvarno relevantnim pitanjem – od čega živite? I što znači biti mladi i perspektivni pisac danas, kakvo je vaše pravo na profesiju i radna sudbina u odnosu na varioce, provjetne radnice i radnike itd.?

Da, kada kažem da se “bavim samo pisanjem”, toliko i toliko, želim, pre svega, da se suprostavim uvreženom stanovištu da pisanje mora biti neka vrsta hobija paralelna nekom glavnom, “ozbiljnom” poslovnom identitetu. Od književnosti, danas, ispostavlja se da jedino pisci ne mogu da žive. Izdavač, lektor, prevodilac, dizajner, urednik, za sve njih se nađe neki način da reprodukuju svoju egzistenciju. Ne govorim da oni ne bi trebalo da žive od svog rada, razume se, samo želim da kažem da to mora biti moguće i piscu. Svi smo upleteni u to kako nastaje knjiga koja je roba za potrošnju. Pisac ako poželi da živi od svog rada, kao da čini neki protivprirodni blud sa tom željom – on kao da mora da se pomiri sa tim da je njegov rad nepotreban, izlišan, da od njega, naposletku, ne može da živi i da sebi, što pre, ukine i fantaziju o tome. A tržište književnosti je tu i melje. Logično je da će, u takvim okolnostima, pisac, pesnik, nužno razviti prezir prema svakom obliku “normalnog” života, da će poverovati u mit o geniju koji biva priznat tek nakon svoje smrti. Taj mit, banalan je odgovor na problem da pisac ne može ni da živi. Jedan čovek ako već mora da piše, ništa ga ne interesuje drugo. Vord, kompjuter i izmisliće nekako koricu hleba. Naravno, on ako je dovoljno pošten prema svojoj potrebi da piše – a kakav drugo sme i može da bude? – on ne sme sebi dopustiti da bude parazit. Mora učiniti nemoguće.

O variocima sve najlepše. Verovatno postoje ljudi koji vole da vare. Otpornost fizičkih materijala je veća od otpornosti jezika kao materijala. To je jedan problem. Drugi problem je, naravno, potplaćenost ljudi koji obavljaju te poslove. Treći, možda i najveći, egzistencijalna prinuda da se čovek bavi tim poslovima da bi preživeo.  Kada pisca suprostavimo variocu, najčešće ne mislimo ni u interesu varioca ni pisca, već, nesvesno, moramo da opravdamo sveopšti besmisao u kojem ljudi na ovim prostorima žive, bilo da su oni varioci ili pisci. Ja, ponavljam, ne kažem da je podjednako teško, kažem samo da meni kao piscu nije lakše zato što je variocu teže nego meni.

Naravno, veliki problem jeste ta famozna komodifikacija – knjiga, književnost, kao roba koja se troši. Pisac je, onda, prinuđen da se neprestano pojavljuje, obznanjuje, da je neprestano nov i svež, da u vizuelnom, reklamnom poretku stvari zauzme svoje neko mesto, kako bi ljudima – potrošačima – od sebe u njihovoj svesti napravio brend. Knjigu onda prodaje reklama, ime pisca koje on mora da stekne tim neprestanim pojavljivanjem i recikliranjem samog sebe. Posle se čudimo što nam rečenice liče na to na šta nam liče. Tek u nekom petom koraku pitanje kvaliteta napisanog postaje odlučujuće, ali nikako ne presudno. Međutim, zezaćemo se još.

U vašem romanu „Pa kao“, pisac-genije Emil dolazi u kuću jednog pukovnika u penziji-Frojda da za njega radi kao ghost writer i tamo susreće jednu Anu koja njeguje pukovnika kako bi joj on poslije smrti ostavio stan. Koja je osnovna (klasna) preokupacija vaših likova, koja osnovna nezadovoljena potreba i kako ona komunicira s problemima i stavovima generacije stasale za vrijeme tranzicije kojoj je knjiga i posvećena?

Komunicira sasvim. Niko od mojih vršnjaka – naprcao sam 31 godinu staža života – nema svoj krov nad glavom, nema način da zasnuje tu porodicu na kojoj se toliko insistira. Svako insistiranje jeste usled nekakvog golemog nedostatka, to je jasno. Nedostatka mogućnosti, realnih opcija. Jedan oće sitan kriminal koji preko noći pređe u krupan, drugi bi disertaciju, treći je odustao, četvrti okreće novi list svakog ponedeljka, peti je u depresiji, šesta će se udati, sedma namerno neće, osmi trenira i radi kao obezbeđenje, on će se prvi udati. To je naš svetić.

Koja je uloga porodice i porodičnih historija i priča (dionica koje pričaju Emilov majka i otac) u sudbini nesretnih ljubavnika, a koga ‘igra’ olinjali kojot- pukovnik?

To je još jedan od sindroma. Pričamo svojim potomcima priče obraćajući se sebi samom, svojoj prošlosti koja nam nije bila onakva kakvom smo je zamišljali dok smo joj se, u mladosti, nadali kao da je to neka budućnost koja nas čeka. Život je konstantna nada da je nešto moglo drugačije da bude. Bukvalno, tim rečima. Tim pričama, porodičnim naracijama, najnesnošljivije posledice nose upravo potomci kojima se one isporučuju. Užas rata i te “zaključanosti” u sećanjima na rat u aktuelnom rukopisu opisujem ovako: “Rat još uvek nikad neće početi.” Nada da se nešto nije desilo, to je naša jedina misao, jedina figura, vrpca, pupak, šta god hoćete možete staviti ovde. Naša prošlost, naša je jedina sadašnjost koja kao da, takva kakva jeste, traje zauvek, i neko ima silan interes da tako bude.

Ana u romanu je njegovateljica, čistačica, jebačica.  Zašto je njen lik ostao samo skiciran unutar njene neposredne  funkcije (ako se uopće slažete s time)?

Svedena je, u patrijarhalnim odnosima, na svoju funkciju. Ona, faktički, ne postoji osim u muškarčevoj – Emilovoj – fantaziji o njoj. Opkraja pukovnika, namiruje Emilove seksualne frustracije. Nesretne “feministkinje” kada su želele da kritikuju taj moj roman, navrzle su se na to što je lik Ane izveden tako kako jeste, kao je da moj roman nekakav mistični uzrok takvog stanja stvari danas. Verovatno bi im bilo lepše i lakše da sam opisao nekakvu heroinu. Ja se, međutim, ne bavim time. Držim se one Adornove: “Filzofija preti da ukine svako lažno slikanje nade i veruje da je u tom ukidanju, možda, poslednje pribežište nade.”

„Ptičice ptičaju, frustovi jurcaju“ – roman je pisan kao lirska proza, u specifičnom, ponegdje i ubitačnom  ritmu – do čega vam je u jeziku stalo?

Rekli ste – do ubitačnosti.

Roman započinjete s Deleuzeom i Guattarijem; iako u samom romanu nema teorijskih referenci, a svakako ne pati od akademskog pristupa, određeni teorijski okvir je prisutan. Možete li pojasniti koji autori/ce, koje ideje su vas u tome vodile i na koji način ta nevidljiva meta struktura funkcionira u odnosu na svijet koji gradite u romanu, likove i njihove motivacije?

Teorija mi je jako važna. Intimno su mu važni Niče, Hajdeger, Lakan, Altiser, Delez. Međutim, pišem književni tekst a ne teorijski. Postoji neki referentni okvir. Neki misle da sam seljak zbog odabira ovih autora. Nekad i sam tako mislim. Super je biti džiber u književnosti.

Prvo roman izdali ste kao samidzat, drugi u ‘regularnoj’ izadavačkoj kući, i – prepostavljam – uz nešto više pomoći u distribuciji i promociji. Kakva su vaša iskustva s izdavaštvom ili jednostavno rečeno s uvjetima i mogućnostima dolaska do čitatelja, onima kojima je knjiga namijenjena? Kako ste ušli u književno polje i koliko je taj ulazak težak bio? Iako ste često govorili protiv polja i ‘scena’, čini se da je medijsko-književno polje Srbije još uvijek dovoljno propusno za neku vrstu ekscesa i ulaska s margine?

Književnom polju je potrebna, s vremena na vreme, nova “književna zvezda”. Nezgoda je ako vam se desi da vi treba da im obavite tu funkciju. To je kao sa Anom u romanu – jebaće vas, eksploatisati, terati da vas pipaju za guzicu i vi ćete sve to, na kraju, shvatiti kao svoj uspeh i podvig.

Najlepši savet koji sam dobio od prijatelja koji je svoj život posvetio filozofiji (M.Č.) je bilo podsećanja na Lakana koji kaže: “Kralj koji veruje da je kralj je ludak.” Mislim da ta dijagnoza može da spasi ne samo pisce od viška identifikacije sa statusom tzv. “zvezde” – koja (identifikacija) je pogubna zbog toga što vam se onda u rečenicama vidi da ste naseli na zabludu o sebi, na tu sliku sebe – već i političke vođe koje nas zbog svojih poriva da se ispostave kao istorijske veličine guraju u kolektivnu propast. “Zvezde” onda ne pišu nego misle da sijaju. Znate onu dosadnu priču o tome da je sjaj zvezda koji opažamo zapravo sjaj zvezde koji tek u trenutku kad ga opažamo stiže do nas dok je ta zvezda odavno ugasla – e, otprilike, tom figurom moguće je objasniti zašto oni koji su se identifikovali sa tim da su važni, književno-istorijski važni, u svom radu sijaju sjajem jednih prošlih zvezda koje su odavno ugasle. Kad nam krenu sa rečenicama tipa: “Stajala je, vedra, poprskana sjajem praskozorja…”, dođe mi da nađem autora i da ga teram da me vodi tamo gde prska taj sjaj. U toj rečenici ti vidiš da čovek, jednostavno, nema šta da kaže, nema šta da komunicira, a nameće se da nam priča. Toliko je bogat i lep jezik, a pisci neprestano jesu oponašalački eho nekih prethodnih istorijskih veličina. Neophodno je, međutim, skupiti hrabrosti i propričati jezik trenutka koji je uvek živ, mrda se, teče, vijuga, opire, beži. Citirao bih onog bajusa “Jutjuba”, svedoka samoubistva sa Avaza: “Poželio frajer drugi svijet.” Moguće je i tako opisati samoubistvo.

Što je s čitateljicama i čitateljima – najšire shvaćenom publikom, što ste namjerili njima dati, što u njima izazvati? Koja je uloga pisca danas ako ga poimamo ne kao umjetnika nego kao društvenog radnika? Kako danas pisati o radikalnoj promjeni ako niste dio šireg pokreta, ako nema partije i Harkova, ako nema stvarnog sukoba?

Moramo da izmislimo polje borbe, da ga otkrijemo iznova, ne da fantaziramo o tome kako je nekad bilo lako. Nikad nije bilo lako i u tome i jeste izazov svake istinske borbe – da misli uslove aktuelnosti. Brojni portali, blogovi, bore se oko interpretacije istorije – jasno je, to je pokušaj intervencije u jedan narativ koji je samodovoljan gest kao odgovor na pritisak savesti da smo, budući intelektualni radnici, ipak nešto učinili. Ali, upravo to pitanje koje pominjete – šta sam im namerio dati, šta izazvati? – jeste  onaj izazov svake angažovane književnosti ili bilo koje druge jezičke prakse koja smera na to da proizvodi nekakve učinke. Neće se ničiji život promeniti, neće se ljudi okupiti u pokret, neće, naglo, postati politični, neće ustati za svoja prava i slobode ako mi agitujemo u svom radu protiv rata, ako mi pišemo o teškom položaju radništva, ako samo kažemo ono što je, zapravo, svima jasno. Upravo zato se i sama ideja angažovanosti u književnosti mora rekoncipirati. Naravno, moramo imati elementarnu svest o tome gde živimo, kako živimo, gde smo locirani u globalnom kontekstu, kakav odgovor na te prilike imamo i razvijamo na lokalnom, kakve ideologije izlučujemo za svoje istorijske živote, kao društva, da parafraziram Altisera, ali umetnik ili radnik u kulturi jednog društva – što je, ipak, bitna razlika – ali umetnik, pre svih, mora da zna da, da bi proizveo te famozne “emancipatorne učinke”, on ne može samo da izgovara nekakve samorazumljive istine i etička načela, on mora nekad i da slaže, nekad i da se zaigra, da pokaže kako funkcioniše sam taj mehanizam samorazumljivosti. Tipičan primer tog banalnog shvatanja aktivizma u jeziku koji komunicira “emancipatornu poruku”, jeste anti-ratni koncert onih nesretnih rokera koji je organizovan devedesetih na kojem su, uz usmehe i cugu, slali u kosmos svojih privatnih značenja poruku – “Mir, brate, mir”. U Beogradu, na Trgu Republike, oni koji veruju da šalju nekome svoju poruku mira, u stvari, ispada da slave svoje mirnodopske okolnosti. To je naivnost takvog shvatanja koje računa da sama poruka proizvodi one efekte koje značenje ima. Takvo naivno shvatanje i danas vlada na sve strane. Bahtin to lepo i kaže: “Način na koji se neka poruka šalje, sadržaj je te poruke”. Neki pisci tako danas pišu protiv rata, u prilog nekakvom miru, verujući da preveniraju nekakve nove sukobe,  a u samom stilu kojim to sapštavaju, ne oseća se nikakav nemir rata, i taj, zapravo, užas, već jedino i samo komoditet životnih pozicija onoga ko je odlučio da iz nekog razloga – valjda kako bi mu bilo još komotnije – postane književno-angažovan pacifista. Naravno da takvima ne treba verovati.

“Prezupč – magazin za kritiku klasnih odnosa” koji ste pokrenuli s drugarima je vjerojatno jedini medij na našim jezicima na kojem se uopće mogao pojaviti Intervju s raznosačem pica u Beogradu ili pak sad već kultni intervju s petnestogodišnjim klincem „I kad imam pare opet ih potrošim kao da ih nemam. Koja vrsta medijskog rada vas pogoni, odnosno, što je ono što ne pronalazite u postojećim komercijalnim ili vama srodnim medijima?

Prezupč nažalost stoji. Ekipa se osula, ja sam se posvetio književnosti, ostatak ekipe je više bio na toj liniji produkcije socijalno-angažovanih tekstova. Proizveli smo određene demarkacije, ustanovili jedan pogleda na stvari, to smo hteli i to smo dobili. Nadodređujući činioci na svaku autentičnu pojavu stave svoju šapu, preuzmu ideje, prisvoje, osveže svoje pozicije hegemonije. Jebiga, pozicije su nam takve. Zato ćemo izbiti opet tamo gde se najmanje nadaju i tako u nedogled.

Prezupč je okupljao ljude koji hoće da biju ali ne znaju gdje. Gdje ćemo da bijemo? Na internetu, svojim radnim mjestima, posvuda? Koje područje borbe opisujemo, a u koje sebe upisujemo/kojeg se hvatamo?

Okupljamo se iznova. Ovaj put moramo da preciznije formulišemo – pozitivno formulišemo – načela oko kojih se okupljamo.

 

Aska Vuk

*Romana „Pa kao“, Vladimira Tabaševića, objavljenog prošle godine u izdanju beogradske Lagune, još uvijek nema niti u jednoj hrvatskoj knjižnici ili onome što je ostalo od knjižarskog lanca. Tako blizu,a tako daleko, mogao bi biti naziv te knjižarske telenovele . Za njega smo ‘naučile’ posredstvom prijateljskog portala Booksa.hr i kritike Dinka Krehe koji nam je ljubazno ustupio i knjigu, na čemu mu hvala.

 

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2017. godinu.

Naslovna foto: Vladimir Tabašević, preuzeto sa City Magazine.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *