Драгана Петрић-Ђокић – Сјена стварности

СЈЕНА СТВАРНОСТИ

Кожа дрхти као плам ватре

док ноћ тоне у заборав нови,

у њедрима јесени лист спава

снови су за љубав окови.

 

Дашак вјетра небом јури

оцртава траг што мисли буди,

временом значај губи

нејаком увијек олуја суди.

 

Крхко је биће што у заносу прсти

његово небо у срцу лежи,

сјена му једини траг

његова дуга у погледу лежи.

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *