Невен Милаковић – Рађање душе

Рађање душе

Рођењем се човјек избави из мрака,
Али ипак плаче, свјетлу се не диви,
А кад схвати да је судба свих нас рака,
Смије се сулудо, срећан што још живи.

Кажу да је живот тек зрачак свјетлости,
А прије и после све је тама густа,
О како гријеше, Боже им опрости,
Слијепа им душа, а лажава уста.

Свјетло се упали тек након кончине,
Тек тада се душа дому своме врати,
Тад се она смије, кад мрак земни мине,
Тад се, мученица, може радовати.

Та спознаја тјера тугу, очајање,
Радост слути што још смртник не спознаде,
Не зна плот варљива што је радовање,
Ни како се душе избављене сладе

Кад се опет сретну, када се саставе,
Кад их сачувана споји трун доброте,
Претанка је опна измеђ` сна и јаве,
Е ја сам је, да знаш, пробио, животе.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *