Сава Радуловић – Вјечна пјесма

ВЈЕЧНА ПЈЕСМА

Не стариш
Веле
Преварила си вријеме
Нашла си му кваку
Насмијешим се само уљудно
Да намјестим боре
Удахнем сваку годину редом
Склоним свилени увојак свјеже офарбан
Прогутам кнедлу због свега чега се више ни не сјећам
Сјетно чешљајући минуле дане
Избацајући ружне као вашке
Љубоморно памтећи оне што се најприје забораве
Хм, не старим
А у мени хиљаде година
Па, зар у мојим очима не виде даљину
Од дјетета до жене
Која поносно грли своју старост
Као вољеног мушкарца
Поред кога се увијек осјећа као дјевојчица

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *