Сава Радуловић – Чекај ме поред Висоцког

ЧЕКАЈ МЕ ПОРЕД ВИСОЦКОГ

Извисио би Висоцки
Да је чекао док се ми сретнемо
Нема више тога часовника
Који није стао
Само ти никако да кренеш
Никако да преломиш, шта било
Казаљке, одлуке
Само да ријешиш једначину
Па нека и буду два и два пет
Само ми опет дођи у шест
И насмиј се
Зачуди ме
Бојим се
И Цар- звоно би експлодирало
Само да ми ти позвониш
Зауставиш вријеме са само двије ријечи
Онда више не би било највеће на свијету
Украли би му величину
Звонећи на сва звона
Како ти се окачила поезија око крагне
И неће да те пусти
Храброст су изгубили преци
У непознатој трци за будућношћу
Испала им из џепова док су водили битке
Ал не брини ништа
Ни не треба ти уопште
Јер и ја само изгледам ко стијена
А нешто се у мени испросипа
Сваки пут кад станем пред тобом
Као пред ратником среће
Који ме се плаши
Или ме просто неће
Поручи старој да не брине више
Утјеши је словима умјесто драгом на вратима
Кажи јој како постоје руке попут њених
Које не умију ништа као она што зна
Али знају да грле ко нико други
Да вежу вјетар што није умио стати
Умире дрхтави глас
Лијече гдје је бољело годинама
И увуку се у твоје
Као у најдражу пјесму
Реци јој да постојим
Макар толико
Нека ме сања љепше од тебе
И чека дуже него што ти смијеш
Нека мирно спава бар за вече
Док ми наше немире шетамо улицама
Са именима која не значе ништа
Попут луталица што имају дом
Него се плаше да у њега уђу
Богати у срцу
Сиромашним се погледима пролазимо
Без разлога
Извисио би Висоцки
Да је чекао да се ми сретнемо
Заборавио би језик док ми проговоримо
Прописао би на њемачком
И клео се у Брехта
Изазвао би револуцију у по’ бијела дана
Само да нас ишчупа из бунила
И изведе на улицу
Да погинемо ако треба
Само да се више сударе та два погледа
И учине са њима шта год
Умјесто што ћуте
Као да не постоје
А чекају се више од вјечности

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *