Сава Радуловић – Јелена, жена које нема

ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

Ти стрпљиви романтику
У чекаоници од слова
Проклети нобеловче
Колико кошта сво то ишчекивање
Како си знао да је има
И кад је нема
И да ће доћи
Кад ни не планира
Она која је била у сваком трену
Негдје у теби
Чекајући прави час
Да буде истина

Немам се чиме поносити
Моја је награда само што га има
И моје чекање се плаћа борама
На сваки дан по црта више
Сваки пут кад се птица спушти
На нови вијенац од наслова
Помислим писмо је из његовог пера
Тражим га у свему што има смисао
А нема смисла више га тражити у облацима
И неким привиђењима дивним

Иво мој драги, тихи
Чекам на истој твојој скамејки
Ни ноћу не одмарам очи
Јер шта знам ја
Увијек и свуда га можеш послати
А ја никад не смијем престати чекати
Никад се не зна може ли пожељети
Да разбије врата моје поезије
И затражи ми строфу

И твоја Јелена је задрто каснила
Одушевљавала са даљине
Појављивала се свуда гдје си ти
А нигдје је није било
Твоје очи и уши на свим путовањима
Од самог почетка до дана данашњег
Под неким другим именом
Увијек са истим немиром
Па је ипак било, и има је
Ко он што постоји
Само да се још пресели
Из моје пјесме у мој дан

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *