Daglas Adams – Biografija

Douglas Noël Adams ( 11. mart 1952.11. maj 2001.), britanski radio dramaturg i pisac, najpoznatiji po seriji knjiga Vodič kroz Galaksiju za autostopere. U vrijeme njegove smrti, ovaj serijal je bio prodat u više od petnaest miliona primjeraka.

Obrazovanje i rani rad

Adams je rođen u Kembridžu i obrazovan u Brentvud školi u Eseksu, gde se sprijateljio s Grifom Džonsom. Adams je pohađao St. John's College, gde je 1974. godine diplomirao englesku književnost.

Neki od njegovih ranih radova su prikazani na televiziji BBC2 1974. godine. Uskoro ga je “otkrio” Grejam Čepmen iz Monti Pajtona. Adams je napisao jedan od skečeva u 45. epizodi Letećeg cirkusa.

Adamsov rani rad na radiju uključuje skečeve u programima The Burkiss Way i News Huddlines, a i bio je pisac jedne epizode programa Doctor on the Go.

Vodič kroz Galaksiju za autostopere

Prema Adamsu, ideja za Vodič za autostopere kroz galaksiju (roman) je nastala kada je pijan ležao u polju u Insbruku u Austriji, gledajući zvijezde. Lutao je noseći knjigu Vodič kroz Evropu za autostopere kada je naišao na grad gdje niko nije pričao za njega razumljiv jezik. Kada se napio i otišao u polje da spava, bio je inspirisan nemogućnošću da komunicira sa ljudima iz tog grada.

Vodič kroz Galaksiju za autostopere je originalno nastao kao šestodjelna radio serija na BBC Radio 4 1978. godine. Radio serija je bila osnova za seriju knjiga (koja je postala poznata kao “trilogija u pet nastavaka”), a kasnije i za TV seriju.

Na orbiti oko Sunca, na rastojanju od devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.

“Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.

Na orbiti oko njega, na rastojanju od devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.

Ta planeta ima – ili, da budemo precizniji, imala je – jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni.

Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni s digitalnim časovnicima.

Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su napravili veliku grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju i rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.

A onda, jednog četvrtka, skoro dve hiljade godina pošto su izvesnog tipa prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka koja je za svoj groš sedela u nekom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila u čemu su sve grešili i najzad dokučila način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i srećno mesto. Ovoga puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo.

Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, došlo je do užasne, glupe katastrofe i ideja je zauvek izgubljena.

Ova priča ne govori o tome.

Ali govori o toj užasnoj, glupoj katastrofi i nekim njenim posledicama.”
Uvod iz knjige….

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *