Iva Bajković – Starac iz šume

STARAC IZ ŠUME

– Neki ljudi su rođeni da budu normalni, a drugi jednostavno da budu slobodni – rekao mi je starac iz šume, prilikom moje prve i poslednje posete. Padao je mrak, i guste krošnje stoletnih borovih stabala su zatvarale krug oko mene. Spremala sam se da se vratim u grad. Za poslednjih mesec dana, koliko je trajalo moje dobrovoljno izgnanstvo ispod durmitorskog prstena, pokušavala sam da pronađem sebe i izgubljeni smisao sopstvenog postojanja. Na starca sam naletela slučajno, dok sam lutala i punila pluća pokušavajući sopstveni mozak da podesim na komandu RESET.
Vladan mi je često pravio društvo, ali tog dana je odlučio da ostane kući. Bilo je oblačno, i u vazduhu se osećalo nevreme. Nisam obraćala pažnju na njegova upozorenja. Nije me bilo briga. Kao što me ni za šta nije bilo briga u tom trenutku. Krenula sam prema Vražijem jezeru, nekih devet kilometara van Žabljaka. Nisam ništa posebno očekivala. Na prirodne lepote sam odavno postala imuna i neosetljiva. Nije mi bilo ni hladno ni vruće. Želela sam da hodam i hodam, dok ne prestanem da osećam noge. Starac je izronio niotkuda. Pored njega je kaskao ovčarski pas, a iza njega desetak ovaca. Nije mi ličio na čobanina.
– Nemoj daleko – upozorio me. – Oluja će.
Samo sam klimnula u znak pozdrava, i prošla.
– Danas imam spreman kačamak, čeka me kod kuće. Ognjište se još nije ugasilo. Pravi mi društvo.
Stajala sam kao ukopana, a onda sam se polako okrenula. Znala sam da govori meni. Borila sam se sa željom da pobegnem odatle. Nesto jače od mene mi je razvuklo usta u nešto što je ličilo na osmeh, prvi put posle duže vremena. Krenula sam ka njemu. Nije više ništa rekao, jednostavno je nastavio svojim putem, sa psom, ovcama i sa mnom. Krenuo je ka šumarku za koji sam se mogla zakleti da ga prvi put vidim. Videla sam obrise kuće, i dim iz dimnjaka kako se stapa sa nebom olovno sive boje, i osetila miris nečeg tako toplog i poznatog.
– To je moja kuća – rekao je.
– Očigledno. – mrmljam, trudeći se da sačuvam mrzovolju
Otvorio mi je vrata drvene kolibe i pustio me da uđem. Pas je ušao za mnom. Tek tada sam primetila da me netremice promatra. Kao da se bojao da samim svojim prisustvom ne povredim iskonski sklad između njega i njegovog gazde. To je bila obična koliba, možda baš onakva kakve nam opisuju u bajkama, oskudno nameštena ali beskrajno čista. Toliko čista da sam imala osećaj da svojim mislima prljam prostor oko sebe. Pas je legao kraj ognjišta na kom se pušio kotao sa, pretpostavljam spremnim kačamakom, neprekidno motreći na svaki moj pokret. Pošto nije pokazivao znake da želi da se sprijatelji, nisam ni pokušavala da ga pomazim. Nešto divlje u njegovim očima me upozorilo da to ne treba da radim. Sela sam na drveni tronožac i čekala. Tišina je bila teška, ali prijatna. Mogla sam da čujem sebe, svoje srce, krv kako mi šumi kroz vene, ćelije kako razgrađuju kiseonik, vijuge u mozgu kako okreću male točkiće. Vrata su se naglo otvorila i prekinula to iznenadno jedinstvo mene sa samom sobom.
Starac se kretao lagano, bez ijednog suvišnog pokreta. Stavio je ispred mene zemljanu posudu i sipao kačamak. Zatim je dodao sud sa kiselim mlekom i drvenu kašiku. Počeo je da jede bez reči.
– Prijatno – rekla sam više za sebe. On je samo klimnuo glavom. To je valjda bilo dovoljno. I prijatno i znak da ćutim.
Jeo je polako. Kao da svaki zalogaj pažljivo meri.
– Jede se u tišini – rekao je kada je završio.
Njegov glas me je prepao u toj čudnoj tišini šume. Gledala sam ga upitno očekujući neko objašnjenje.
– Nisi gladna?
Mrljala sam kašikom po sudu, praveći šare po svežem kačamaku
– Ne sumnjam da je ukusno – odgovorih. – Ali zaista mi nije do hrane.
– Hrana ne služi samo da se najedeš. Potrebna je potpuna tišina da bi se čovek posvetio jelu. Kao što se posvećuješ predstavi, filmu, knjizi, tako je neko uložio trud da pripremi taj kačamak. Strašno je kada se neko usudi da ti oduzme vreme lošim stvarima.
– Nisam očekivala čas zen budizma ovde. Ko si ti?
– Pravo pitanje je draga moja Iva, ko si ti?
– Kako znate kako se zovem?
– Piše ti na čelu. Nomen est omen. Nosiš tugu. Kao grane tužne Ive, koja lije suze pored reke. I imaš divlji pogled vučice, koja brani svoju mladunčad, to je druga strana tvog imena. Gorka Iva, što od mrtva pravi živa.
Počeo je da se smeje. Tiho i melodično, otkrivši niz zdravih, belih zuba.
– Znam da nije pristojno, ali koliko Vi imate godina? I kako dođavola znate kako se zovem? Ne delujete kao običan čobanin. Da budem iskrena, ne delujete mi kao bilo ko koga sam upoznala ovde.
– Da li me se bojiš? Da li te je i u jednom trenutku bio strah od mene?
Lagano je ustao, i tek tada sam počela da shvatam u koliko se glupoj situaciji nalazim. Dok je ustajao, polako je zaklanjao vatru, napravivši senku koja se lelujala oko njega po sobi, koja je postajala sve manja i manja. Čudne bele čestice su krenule da titraju oko njegovog lica, a zatim i oko celog tela. Kao da je roj vila zvončica izleteo iz dzepova njegovog gunja i počeo da krilima stvara neverovatnu igru boja i svetlosti. U jednom trenutku se izgubio obris njegovog grubog, planinskim vetrom i suncem išibanog lica. Njegov oblik je spao sa njega kao zmijska koža. Nisam mogla ni da se pomerim ni da reagujem. Usta su mi bila širom otvorena, ali ni jedan glas nije mogao da se prelomi i izleti iz moje duše. Transformacija je trajala svega nekoliko sekundi.
Sada je ispred mene stajao mladić, nag, i pun svetlosti… Bele, žute, crvene. Kosa mu je ličila na plamen, a oči su bile dve tamne duplje, pune zvezda i znanja. Pružio mi je ruku. Nije bila ni hladna, ni topla, ni telesna. Čista energija mi je prostrujila od vrhova prstiju do korena kose. Lice je samo podsećalo na ljudsko, ali bez izraza i mimike.
Vanzemaljac, pomislila sam, i već sam videla sebe na nekom čudnom stolu gde ova ista bezizražajna lica kopaju po mojoj utrobi, i traže ono što ni mi sami ne možemo da nađemo. Našu suštinu. Pre nego što sam stigla da dovršim misao, osetila sam čudnu buku u glavi. Shvatila sam da se biće ispred mene ljuti, i u isto vreme podsmeva mojim idejama.
– Mislio sam da ako ti je dato da me vidiš, imaš malo više mozga u glavi – čula sam ga kako misli, ili videla kako misli. Jer je to bilo upravo to. Gledanje misli na meni nepoznatoj frekvenciji.
– Samo se opusti – rekao je. – ja sam bio čovek kao i ti. A ti ćeš možda postati jednog dana isto što i ja.
Osetio je otpor kroz celo moje biće. Uzeo me u naručje i jednostavno poleteo. Krov je nestao kao da ga nikada nije ni bilo. Osetila sam hladan vazduh kako mi cepa pluća, i vetar kako mi udara u očne kapke, ali nisam mogla ništa da vidim. Znala sam da letimo. Pokušala sam da ga pitam mislima kuda, ali nije uspelo.
– Razmišljaj u slikama – čula sam. – Skoncentriši se i pošalji mi slike. Ali sačekaj. Stižemo vrlo brzo. I ne boj se. Pre ili kasnije bi doživela upravo ovo što ti se dešava. Budi samo malo strpljiva.
– Kuda idemo?
– Psst! Nemoj da kvariš. Sačekaj, rekao sam.
Iznenada je sve stalo. I vetar, i vazduh i vreme. Stajali smo u tamnom prostoru, ali sam mogla da ga jasno vidim. Tama se povinovala i lomila pod svetlošću njegovog tela. Pogledala sam u svoje ruke i noge, koje su počeli da svetle i ispunjavaju ništa.
– Da li znaš gde si sada?
– Ne.
– U utrobi svoje majke, nekoliko trenutaka pošto si začeta. Još uvek nisi dobila srce koje će da kuca. U ovom trenutku, ti si samo deo tečnosti koja se polako spaja u ljudski oblik. Tačnije u nešto što će dobiti svoj konačni oblik. To je čudo života.
– A šta si ti? Bog? Andjeo?
– Ja sam ti i ti si ja. Svi smo nastali u ovom vakuumu. I svi smo nekada bili ništa. Problem je što najčešće ostajemo to ništa. Ti već duže vreme osećaš da je život nešto mnogo više od toga. Zašto si došla baš na ovu planinu da tražiš odgovore. Ja sam te pozvao. Pozvao sam te da ti pokažem čitav jedan svet iza zatvorenih vrata svesti. Sakriven od ljudi, jer još nisu spremni da ga prihvate.
– A je li, majke ti, jel’ to treba mene sada da oduševi? – pokajala sam se istog trenutka kada sam postavila pitanje. Mislim da sam u glavi nejasno videla sliku idiota u ludnici i beloj košulji. Dobro je da bogovi imaju smisao za humor.
– Ja nisam Bog! Ja sam čuvar konja.
– ?
– Krilatih. Iznad Vražijeg jezera. Svako veče izlaze. Divlji. Vatreni i opasni. Oni žive na granici između svetlosti i tame. U njihovoj igri, stradaju nevine duše ako im priđu preblizu. Videćeš ih uskoro.
– Kako stradaju, ako ne mogu da ih vide?
– To su jedina bića koja imaju moć da prelaze na vašu stranu. Seljaci ih čak i čuju povremeno. Žive u jezeru. Izlaze kada je vedra noć mladog meseca. Njihova suština nije zlo, već neobuzdanost. Zato ih i čuvam. Držim ih podalje od ljudi, da se ljudi ne bi setili da ih uhvate. Kao što sam rekao naša dva sveta su paralelna. Pogledaj. Srce je počelo da ti kuca.
Snažana udarac, poput zemljotresa me je pomerio sa mesta na kom sam stajala, zatim još jedan, a onda sve brže i brže. Talas radosti me je preplavio. To sam ja počela da postojim. Ponove me je uzeo u naručje i napustili smo utrobu moje majke. Šum, buka, hladan vazduh, i za nepun treptaj oka ponovo smo bili kod Vražijeg jezera.
– Pogledaj sada. Za nekoliko trenutaka biće tu.
Već je pao mrak. Ali sam sve jasno videla. Kao da su se moje oči prilagodile slabašnoj svetlosti meseca i crple svaku česticu energije pretvarajući je u unutrašnju bateriju. Površina jezera je počela da se komeša. Vir je postajao sve brži, dok nije otvorio prolaz po sredini jezera. Počeli su da izlaze jedan za drugim. Crni kao mrak, crvenih očiju, velikih krila. Njihovo avetinjsko rzanje i njištanje odjekivalo je i lomilo se o okolna brda. Stajala sam kao ukopana. Moj vodič je stajao ispred mene. Ne smeju da me osete.
– Ako ti priđu, nemoj da se pomeraš. Ne vide. Samo osećaju toplotu i pokret.
Počeo je njihov divlji i razigrani ples po površini jezera. Bila sam skamenjena i ushićena. Drhtala sam i tresla se kao prut. Leteli su visoko , a zatim bi se sunovratili u bezdan jezera, i opet izletali. Pokušala sam da ih prebrojim. Mislim da sam uspela da u toj silnoj igri i brzini izbrojim 5 konja. Leteli su mi tačno iznad glave. Mogla sam da osetim kako me je jedan okrznuo krilom. Iznenada sam osetila vreo dah iza sebe. Nisam se usuđivala da se okrenem. Videla sam sliku glave, koja mi je jasno govorila da ni ne pomišljam na to da se pomerim.
Moj čuvar je krenuo prema konju koji je glasno zarzao. Njegovo glasno i uznemireno disanje mi je mrsilo kosu. Kao da je pitao ko sam i šta ja tu radim.
Čuvar se lagano kretao ka njemu, sve vreme praveći lagane pokrete rukom i prstima.
– Nei la’kh nimm. – progovorio je
– Nei la’kh nimm – ponovio je još jednom. Disanje se izgubilo. Dobila sam sliku praznog prostora iza sebe i shvatila da je opasnost prošla.
– Šta bi mi se dogodilo.
– Ništa. Odvukli bi te sa sobom na dno. Iz želje da se igraju. Ubili bi te.
– Je l možemo sada da se vratimo? Molim te, vrati me nazad. Mislim da sam dosta videla za početak.
Sklopila sam oči, i ponovo smo bili u kolibi, a ispred mene je stajao starac u gunju. Sve je izgledalo isto. I pas koji drema, i vatra što pucketa u ognjištu. Samo ja više nisam bila ista. Koliko je vremena prošlo? Treptaj oka, sat ili dva. Iz mog ranca se čula muzika. Telefon. Verovatno Vladan. Možda se brine. Telefon je prestao da zvoni.
– Idi sada. Traže te ljudi koji te vole. Ovo je tek početak. I zapamti. Tvoja potreba za slobodom te je odredila. To je teret koji ćeš nositi do kraja života. Moraćeš da naučiš da se boriš sa stegama. Nije svim ljudima dato da vide.
– Kada ću te opet videti?
– Naći ćeš me kada bude vreme. A sve vreme ovoga sveta od sada je tvoje.
Ispratio me je do vrata.
– Pas će te vratiti na put sa koga smo krenuli ovamo. Samo idi za njim.
I krenula sam. Niz padinu. Noge su mi postajale sve teže i teže. Iznenada, pas je potrčao i naglo skrenuo. Pokušala sam da ga pratim, ali sam izgubila ravnotežu. Sela sam da se odmorim. Umor je bivao sve jači i jači. Tek tada sam primetila svu lepotu rane jeseni oko sebe. Bilo je vedro. Oluja je odlučila da nas poštedi. Mravi su u koloni promicali pored mojih nogu. Mogla sam da osetim miris vode. Znači, jezero je bilo blizu. Još samo malo. Sunce me je tako nežno milovalo. Ispružila sam se i prepustila tom trenutku. Probudila me je vika. Lavež.
– Ovamo – vikao je neko.
– Našli smo je!!!
Koga su dođavola tražili? Videla sam ljude oko sebe, ali nisam mogla da im razaznam lica. Pokušavala sam da ih pitam ko je to nestao, ali nisam mogla ni reč da izustim. Grlo mi je bilo suvo. Sve sam videla u izmaglici. Neko me uhvatio za ramena, neko za noge. A zatim su me podigli. Bila sam na nosilima.
– Zašto, pobogu – pitala sam se u sebi – pa sa mnom je sve u redu. A zatim sam opet zaspala. Snom teškim kao olovo.
Kada sam otvorila oči, videla sam Vladana kako me zabrinuto gleda.
– Budalo jedna, dva dana te tražimo po planini!!! Da li si svesna šta je moglo da ti se dogodi. Kako si samo uspela da preživiš ono nevreme! Ceo grad je blokiran.
– Sakrila sam se u jednu kolibicu nedaleko od mesta gde ste me našli.
– Kilometrima okolo nema ni jedne kolibe!
– Onda se verovatno dogodilo neko čudo. Spava mi se.
Okrenula sam glavu ka poluotvorenom prozoru. Nazirao se mladi mesec, a iz daljine, jedva čujno rzanje.

 

October 20, 2010

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *