Iva Bajković – Tamo gde je čiviluk

TAMO GDE JE ČIVILUK

U početku im to nije smetalo. Ana je iza zajedničke spavaće sobe prelazila u dnevnu da spava, pod izgovorom da joj smeta Goranovo hrkanje. Prošlo je nekoliko meseci od kako je zamenila svoj krevet kaučem, a da se nije ni potrudila da se vrati. Ostajala je do kasno da gleda televizor, pravi ručak za sutra, sprema sinu knjige za školu, čisti paučinu, i uopšte, da radi sve one stvari koje je ili zaboravljala ili namerno ostavljala za uveče.

Goran se nije bunio. Niti je sebi i u jednom trenutku postavio pitanje : ’’Šta li zaboga ta žena radi tamo?’’. Počeo je opet da čita. Čak je jednog jutra otišao do lekara po nove naočare. Svidelo mu se kako mu stoje. Sa njima je dobio šarm sredovečnog čoveka koji nešto zna. Vežbao je krijući od Ane pred ogledalom kako da ih spusti na vrh nosa i uputi izazivački pogled preko rama. Naravno, u početku mu se odraz smejao, i vraćao mu pitanjem: ’’Koga to pokušavaš da zavaraš, matora budalo?’’. Ali ne, nije se obeshrabrio. Na kraju je na svaki izazov počeo da odgovara prezrivim pogledom dok odraz nije ljubomorno zaćutao i povukao se, prepustivši mu glatku površinu stakla da uživa u ponovo pronađenom sopstvenom liku. Gotovo svakodnevno bi prošvercovao novu knjigu Ani iza leđa. Bio je u stvari srećan što lampa na njegovom noćnom stoliću može ponovo da gori do mile volje i tera senke, dok mu slova veselo iskaču iz korica i počinju da igraju po zidovima, praveći arabeske i nedokučive šare, trenutak pre nego što bi se opet čvrsto uhvatila tvoreći gustu šumu reči i pojmova, koje je Goranov um upijao.

Ana i Goran nisu ni primetili da su vremenom jedva čekali da padne noć, da bi se svako povukao u svoje carstvo tišine. Niti su se preterano trudili da sakriju sreću što su uspeli da otvore vrata samoće koja ih je tako toplo prigrlila. Od kako su stidljivo izašli iz sigurnosti porodičnog uterusa, gde su uspeli da postanu stranci pre svega sami sebi, sveli su potrebu za međusobnim razgovorom i dodirima na minimum.

Posle skoro dva meseca, Ana se prvi puta zapitala da li je sve u redu. Za sve to vreme ni jednom nisu vodili ljubav, i trenutak nakon što se vratila u svoje pređašnje ja počela je da razmišlje kao i svaka druga domaćica iz predradja.

’’Ima li Goran drugu?’’- pitala se. Pa iako je duboko u sebi znala da nema pravo da postavlja tako velika pitanja o izdaji, nije izdržala, već je protivno svim svojim principima revnosno pretresla sve Goranove dzepove, pažljivo pregledala okovratnike tražeći bilo kakav dokaz tuđeg prisustva. Čak je otišla toliko daleko da dok je bio u kupatilu, i spremao se za posao, pročitala sve sms poruke u njegovom mobilnom telefonu, pročešljala listu poziva. Bila je po malo razočarana rezultatom, jer nije našla ama baš ništa što bi je navelo da posumnja u postojanje ’’one druge’’.

Sa druge strane, mogla je da odahne, i nakon kratkotrajne prividne normalnosti, vratila se svojoj novoj svakodnevnici, koja se od prethodne razlikovala po tome što je sva svoja čula i osećaje okrenula samo ka sebi, osluškujući pažljivo sve pozive iz svoje ne tako davne prošlosti koji su je podsećali, sve češće i češće na nju samu. Na Anu koju je zaboravila onoga dana kada se vratila sa medenog meseca.

Doduše, nije primetila da je i Goran u međuvremenu pročitao sve njene poruke, i proverio liste poziva. Nije bio toliko neuviđavan da joj pretura po torbi i džepovima, ali crv sumnje koji mu se uvukao više nije hteo da ga napusti. Pažljivo je posmatrao Anu, trudeći se da ga ona ne primeti. Još uvek je to ista ona žena odahnuo je sa olakšanjem, nešto se u njoj promenilo, dobila je neku odlučnost, neku čudnu i upozoravajuću senku u očima, vučiji odsjaj u osmehu, ali u suštini, mislio je on, još uvek je ona nežna i osetljiva žena u koju se zaljubio pre deset godina.

Prošla su još tri meseca. Od kako im je sin krenuo u školu, njihova svakodnevnica se ispunila novim sadržajima. Prva slova, brojevi, tuče, domaći zadaci koji su se sa mukom završavali na vreme. Hteli ne hteli opet su počeli da razmenjuju više reči tokom dana, međutim, njihova konverzacija je više ličila na dobro uvežbanu razmenu uputstava za rukovanje detetom u odsustvu onog drugog.

A onda je jednog jutra Ana ustala ranije nego obično. Probudilo je gušenje. Bilo je to neposredno pre prve kafe, koju je već godinama uredno pila u krevetu. Ne zato što je bila lenja, mada moram priznati da ima i toga, već zato što je izbegavala da provodi prve jutarnje trenutke u istoj prostoriji sa svojim mužem i detetom. Kafa u krevetu je bila cena mira u kući.

Istoga dana je zakazala posetu lekaru inetrnisti. Pauzu za kafu je iskoristila da ode do njega. Uradio joj je ekg, i još par rutinskih merenja, naplatio joj 50 eura, i rekao da joj nije ništa. U stvari ne baš ništa, ali joj on tu nije mogao pomoći. ’’Uznemireni ste i nezadovoljni, ne guši Vas srce, već psiha draga gospođo.’’ Zatim je nastavio da priča o ženama koje su dolazile u njegovu ordinaciju, nezadovoljnim, podbulim, nervoznim, sa isti simptomima kao što ih je Ana osetila.

’’To je tek početak. Kasnije postaju još gori. Mogu da vam dam sedative, ili da sami nešto uradite po tom pitanju. Ja bih vam savetovao ovo drugo. ’’

Izašla je iz ordinacije, ali nije znala da li joj je stvarno laknulo. Kući je došla ćutljivija nego obično. I zašto zaboga njen muž nema gušenje? Čime je on to mogao da bude zadovoljan, ako je ona umirala na rate?

Te večeri, Goran je tačno u 19h i 15 minuta izašao u grad, Ana je ostala kao po običaju sama, da spremi dete na spavanje, a zatim će gledati televiziju. Po malo neuobičajeno za nju, i protivno njihovim prećutnim, odavno ustanovljenim ritualima, ispratila je Gorana do vrata i mahnula mu. Da je on bio malo manje ravnodušan, primetio bi da Anin izraz lica opet dobija vučiji izraz, a osmeh koji joj je preleteo preko lica bio je sve, samo ne blag. Ali nije. Bio je uveren da je sve u redu. Pa čak i ako nije, znao je da Ana nema rezervnu opciju. Njihova kuća, njihov dom – bio je Anin kavez. A u njenim očima, odjednom se sve srušilo kao kula od karata, jednim jedinim pitanjem koje je sebi postavila. Pitanje koje je kao uragan raznelo život satkan od privida namenjenih drugima.

’’ Da li sam srećna?’’- zapitala se. Istog trena se ukočila, i dugo je ostala na terasi, gledajući u tek procvetalu trešnju. Odgovor je nije iznenadio. Već dugo ga je naslućivala. Bio je poput napukline nastale usled nekog malo jačeg potresa, koji je počeo da se širi, i postaje sve vidljiviji. Šta je to što se probudilo u tom mračnom bezdanu prazne duše koja nosi ljubav samo kao nedosanjanu reč?

Ušla je u kuću sa odlukom. Spakovala je dva kofera. Jedan za nju, drugi za sina koji je još uvek gledao crtani na televiziji. Bunio se kada mu je naredila da se spremi, ali se ipak izvukao iz detinjeg spokoja i poslušao. Dok je u svoj rančić slagao omiljene dinosauruse, Ana je primetila da su mu nokti izgriženi. Na pojedinim mestima čak toliko ogoljeni da je virilo ružičasto meso. Tek tada je postala svesna koliko se sebično povukla u svoj svet, iz kog je sve isključila pa čak i rođeno dete, suviše opsednuta sobom da primeti da li njega nešto muči ili boli. Griža savesti je šutnula u stomak, i osetila je kako joj se dijafragma grči. Ubacila je dete, psa i stvari u auto, i vratila se u kuću. Još jednom da baci poslednji pogled na život koji se spremala da ostavi za sobom. Zidovi, knjige, slike, nameštaj. Ni jedna zajednička fotografija koju je poželela da ponese, ni jedna uspomena koja je vezivala za to mesto. Ništa što je poželela da sačuva. Po navici je prekontrolisala šporet, a onda je brže nego što je svest reagovala, upalila rernu i sve četiri ringle. Zatim se spustila u vešernicu, i uključila peglu, ostavivši je da se zagreva na Goranovoj novoj košulji. Iz ostave je izvadila neotvorenu flašu škotskog viskija. Nasula je sebi jednu čašu i popila je naiskap. Piće je lagano peckalo dok je klizilo niz grlo, krčeći svoj put ka želucu. Preplavio je talas topline. Nasula je još jednu čašu, zapalila cigaretu, a ostatak flaše je prosula po trosedu, i zavesama. Uzela je šibice sa frižidera, zapalila ih i bacila na trosed. Plamen se brzo razigrao. Iz vešernice se već osećao miris zapaljene tkanine. Mirno je izašla napolje i sela u auto, dok su narandžasti odsjaji igrali u kući.

Dok se vozila prema gradu, mimoišla se sa vatrogasnim kolima. Komšije su reagovale, pomislila je. Sirene su resko parale vazduh, ali njoj više nije bilo važno. Otvorila je prozor da bi mogla da udahne vazduh. Mobilni je zvonio kao pomahnitao. Nije morala da gleda na displej, znala je i bez toga da je sa druge strane Goran. Oklevala je sekund, a onda je umesto da se javi, zafrljačila telefon kroz prozor. U ušima joj je grmelo i zujalo od navale adrenalina i slatkog, opijajućeg mirisa slobode koja se nazirala.
’’ Mama, gde idemo?’’- pitao je sin.
’’Kući dragi.’’
’’ A gde je to?’’
Trenutak je razmislila kako da detetu da odgovor.
’’ Tamo gde je čiviluk dragi’’- odgovorila je, a zatim pustila glasnije muziku sa cd-a.
Zagrmela je Metallica. Fight fire with fire.

October 20, 2010

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *