Ivana Lupšić – Moj trenutak istinske sreće

Dešava se. Znam da se dešava. Toliko puta se razočaramo u životu, da prosto nemamo snage da nastavimo dalje. Mislimo da je to kraj iako nije.

Odustajemo. Postajemo “Nevjerni Toma”. Zbog čega?! Zato sto sve djeluje kao da ne može dalje..

I onda kada nam: “Sve lađe potonu..”, kada kažete sebi: “Nema šanse da ikada više izađem s nekim na kafu, a kamoli da se zaljubim..”… pojavi se taj “Neko” vrijedan pažnje. Svaki trenutak proveden s njim je stvaran, istinit… bez ikakvih bajkovitih priča i laskanja. Normalno nešto. Jasno govori svoje osjećaje i namjere. Prija. O, da. Itekako! Štaviše, sviđa mi se taj osjećaj koji izaziva u meni samim svojim prisustvom. Dugo ispijanje kafe, prepričavanje njegovih doživljaja iz ribolova koje pomno slušam, zajedničko raspravljanje o boksu… ostajem bez teksta. Nijemo gledam u jednu tačku i rezimiram sve od tog dana. Stvarno je. Događa se… meni. Da li je ovo… ma, ne… ne znam… ne… Ma, pusti, pokazaće on svoje pravo lice uskoro. Čekam, prvi put strpljivo. Ali, nema tog “drugog lica”. Nema greške koju nestrpljivo čekam. Zatišje. Mir.

Odlučujem da mu dam šansu. Nisam se pokajala. Nijednom nisam imala sumnju u vezi njega. Prvi put, i to veoma znači.
Pada mrak, osjećam njegov zagrljaj dok zajedno gledamo u nebo i odjednom mi se obraća:
“Obožavam to kod tebe. Taj tvoj stav. Zahtijevaš da budeš u prvom planu. Nikad rezerva. Nikad druga. Sve ili ništa. Poštovanje ili zbogom..”
Slijedi poljubac u obraz i nastavljamo tamo gdje smo stali…gledamo u nebo. Svako je zamislio svoju želju.
Vaša Iv! :*

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *