Miroslav Antić – Biografija

Miroslav “Mika” Antić rođen je 14.03.1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gdje se porodica u ljeto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu Pančevac.

Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u Dnevniku“, radeći jedno vrijeme u izdanju srijedom — Novosadskom dnevniku, do 1959.

Više od godinu dana bio u Beogradu urednik “Pionira” (1959—1960).

Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u Izdavačkom odeljenju Foruma”, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) — novinar u novinskoj Izdavačkoj kući Dnevnik” — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962—1965), obnovio i radio kao glavni urednik “Neven Čika Jove Zmaja” (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu.

Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pjesama koje su bile zapažene na festivalima.

Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pjesama za djecu: “Plavi čuperak”, “Garavi sokak”, “Nasmejani svet”, “Šašava knjiga”, “Olovka ne piše srcem”, “Ptice iz šume”, “Tako zamišljam nebo”…

Pjesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umjetničkim radom ostavio neizbrisiv trag.

Prerano je otišao sa ovoga svijeta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod djece i kod odraslih.

Bio je svestrani umjetnik, pjesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila.

Umro je 24.06.1986. u Novom Sadu.

Djela:

Zbirke pjesama

  • Ispričano za proleća
  • Plavo nebo
  • Roždestvo tvoje
  • Psovke nežnosti
  • Garavi sokak
  • Koncert za 1001 bubanj
  • Kikinda

Knjige za djecu

  • Nasmejani svet, 1955
  • Poslednja bajka, 1965
  • Plavi čuperak, 1965
  • Šašava knjiga, 1972
  • Prva ljubav
  • Živeli prekosutra, 1974
  • Svašta umem
  • Stepenice straha (roman)

Radio drame

  • Otužni marš
  • Povečerje

Radio je na filmskim projektima “Sveti pesak”, “Doručak sa đavolom”, “Široko je lišće”, “Strašan lav” i dr.

Antić je dobitnik mnogobrojnih priznanja: dve “Nevenove” nagrade (1969. i 1973), nagradu Mlado pokoljenje 1974. godine, nagradu za životno delo u poeziji za dece, Goranovu nagradu, nagradu Sterijinog pozorišta (“Otužni marš” 1962. godine), Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluge za narod i dr.

Rođen je…

14. marta 1932. godine u Mokrinu, u Banatu, u ravnici za koju je umeo da kaže da je “zemlja bez odjeka, gde jata ptica ne lete, već se mogu ubrati, a da je Mlečni put do kolena i da zvezde rastu u žbunju”. Imao je problema sa pisanjem svoje biografije, koju je pokušavao da sastavim svakog dana pokušavao, svestan činjenice da će đaci u školi morati da uče živote pisaca. Mika je umeo da kaže za sebe da je bio najgori đak, jer ni svoj život nije naučio.

Pisac i radnik u Vodovodu i kanalizaciji

Svoje prve stihove Mika je napisao kada su se njegovi roditelji doselili iz Mokrina u Kikindu 1941. hodine I tu preživeli okupaciju. Zbog vremena u kome je rastao, Mika je radio šta je stigao.

“Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije”, piše u njegovoj biografiji.

Ukrao prvu pesmu

Kada je Mika bio treći razred osnove škole u “jednom dalekom” selu, kako je napisao, njegovo odeljenje je dobilo zadatak da napiše pesmicu. Nekako mu je knjiga Desanke Maksimović dospela u ruke u kojoj je bila pesma koja mu se jako dopala. Mika je nju prepisao i podvalio kao svoju. Kada je pročitao pred svima, dobio je pohvale i mnogi su govorili kako će on biti veliki pesnik jednog dana.

“Bojao sam se da napišem drugu pesmu, kako me ne bi provalili, jer sam znao da će biti lošija. Ceo treći razred sam živeo od slave koju sam stekao zbog prepisane Desankine pesme”, piše Antić.

Na kraju školske godine, svi odlični đaci za svoj uspeh u školi su dobijali knjigu, pa i Mika, iako je bio vrlo dobar.

“Jedino je moja knjiga bila zapakovana u finu hartiju, a kada sam otvorio, video sam da sam od učitelja dobio onu knjigu Desanke Maksimović”, napisao je pesnik shvativši da mu je učitelj na jedan fin način dao do znanja da ga je provalio da je ukrao.

“Da to nije uradio, verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim, a najveće zadovoljstvo je kada čovek nešto sam stvori”.

Odlomak iz “Bosonoge pesme”Podeliću sa tobom sve bolesti i sva zdravlja. Zavoli moju priliku što se tetura niz dan. Sutra nas mogu sresti ponori il’ uzglavlja. Svejedno.. lepo je nemati plan.

Najdraži grad i najdraža žena

Mika Antić se ženio tri puta, a u kafani je to često objašnjavao rečenicom da “kada uđeš u nečiji život, otvoriš nekoga, to znači kao da počneš jedan svet ispočetka”.

“Nikada neću napisati knjigu ‘Druga ljubav’, jer su se ljubavi koje se dogode čoveku u stvari prve ljubavi, a ako je zaista ljubav u pitanju, tu nikakvom brojanju nema mesta”.

U grad Novi Sad bio je zaljubljen poput nekog srednjoškolca u najlepšu devojku u razredu.

“Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom i nikada nećemo uspeti ni sebi ni drugima da objasnimo šta nas je to tako vezalo”.

Večiti buntovnik i protivnik konvencija

U svojoj biografiji Antić piše da ga je društvo u kome je živeo gledalo mnogo ozbiljno i mnogi su govorili da on nema pravo da se lično ponaša drukčije nego što ga zamišljaju.

Pitao se Mika da li on ima pravo da se izuje i hoda bos, da se ne obrije, da ne nosi odelo i pantalone peglane na crtu, već farmerke?

“I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci od koje kupujem sir i kajmak: Siđite s tog bicikla, ne priliči vam. Ja pisca drugačije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod..”, piše Mika i nastavlja “sva sreća što sam jedini ovakav na svetu, a ostali su slobodni”.

U ljubavi ne treba da postoji racio

Zbog ovog mišljenje, pesnik se ženio tri puta. Umeo je da kaže od “braka do konjaka, samo pola koraka”. Brakove je raskidao čim bi upali u prvu krizu. Voleo je da se preda uvek novom snu i zanosu.

Prvo se oženio Ljubicom, pa Svetlanom koja mu je rodila četvoro dece. Treći put, srce mu je uzela Smilja koja mu je rodila dva sina. Nasledici su mu podarili šestoro unučadi.

Kafane

Vreme je voleo da provodi u pijanlucima u mnogim kultnim beogradskim kafanama. Jedna od njih je i “Poslednja šansa” koju je upravo on krstio. Boemština, uz koju idu alkohol i cigarete, donela mu je bolest i oslabljeno srce.

Poslednji govor

Mika je umro 24. juna ‘86. godine i te iste noći, pismo koje je napisao stiglo je u ruke Dude iz komšiluka. Pobrinuo se Mika da mu niko na grobu ne održi govor, već je napisao:

“Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor”.

mondo.rs/a777829/Liste/Zabava/Mika-Antic-biografija.html

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *