Petar II Petrović Njegoš – Luča Mikrokozma 5/1

V

Тихи покој неба блаженога
проврже се страшним позориштем:
у њ се распре развише знамена,
крикови га хоре хуленија,
рат крвави у њ је узаврио;
легионах стравична кретања,
славом ратном опитијех љутом,
колебљу га општим движенијем;
враг је неба грдни похитао
да испита наказ заслужени.

Два вишњега вјерни војеводе
приправљају хитро легионе,
жедно хите крвавоме боју,
распаљени гадним хуленијем
мрачне душе неба одметника.
Дугачки се реде легиони
на пољане неба пространога
с обадвије стране напореду;
други стоје кa масе облачне
на воздуху, к боју приправљени.

Вид подобни оку представљају
поглед горди сјеверних љесовах
кад их зима у кипу обуче,
и над њима на преведром небу
кад се облак наполи раздвоји
те у двије непрегледне масе
с два противна узмућена вјетра, –
вид ти такви два страшни воинства
представљаху на поља небесна
к крвавој се борби готовећи.

Ломном јеком војничке музике,
спровођеном ратним восклицима,
затутњеше небесне равнине.
Бој се ужди међу бесмртнима
у највиши степен свирјепости;
ревниви се надскачу војводе
ко ће већу храброст показати:
вјерни творцу казат усрдије,
а невјерни к цјељи напрезају
да свемоћним троном завладају.

О сљепоћом опојена злобо,
о зла жертво душе изгубљене,
рат сте дигли на свемогућега!
Би несретњи морехоци пређе,
– постигнути корабљекрушењем
на средину бучна океана,
кад окрену сунцу на рађање
тражећ у њем себи спасенија –
пређе сунце рукам докучили
но ви моћним троном завладали.

Сви ледови два противне пола
те на двије масе почивају
и, сломјени напором вјетровах,
те у санте иду и комате
по простору немирнијех пољах
не просипљу толико стријелах
ка дв'је војске једна против друге,
не казују толико полома
ка у борби што небесној видиш
изломјена штита и оружја.

Два дни св'јетла, двије ноћи сјајне
у јарости бој једнаки траја;
с обје стране бесмртне војнике
на гомиле видиш поваљене,
сви у љуте ране огрезнули;
ма се напиј воде бесмртија,
мало тугуј, па издрави одмах.
На хиљаде удвоји се виде
по воздуху и по равнинама,
без велике мјешаније масах.

Копља, мачи и пламене стр'јеле
ангелском су крвљу обојени;
мањи, виши бесмртни војводе
на огњеним лете колесницам,
опојени војничком храброшћу,
страшну борбу војсци показују;
многи, љутим постигнут ранама,
свргнут падне с своје колеснице
на равнине међу редовима
двије војске крвљу окупате.

Треће јутро позоришта страшна
кад заигра у поља небесна,
Адам с ликом својијем одступи
из несрећна боја погубнога
са дубоким душе покајањем.
На њега се жестокошћу срде
Ноелопан, Разец и Аскела,
и остали многи првијенци,
што именом стиднога издајства
чест помрачи свога легиона.

“О потчини мени војеводе,
којено је славољубје сл'јепо
и пламена слава брана дигла
с согласијем мојим војевати
на својега свемогућег творца,
не дижите гласа против мене!
Погрешку сам поздно грдну позна,
безрасудно наше заблуђење
и што важи име свемогући; –
гроб је отпрт наше погибије!

На огњеној летећ колесници,
пред свануће сан ме лаки стиже;
у њем виђех страшно видјеније
на наказу творца разгњевљена.
Та је сила и гњијев праведни
моју тужну заблуђену душу
уплашила и оледенила.
Страшно бјеше луду преступнику
свевишњега оца могућега
обучена гњевом погледати!

Посље страшна његова карања,
кога небо јошт виђело није,
легиони два вјерне војводе
забуњена погнаше Сатану
и његову изгубљену војску,
на границе неба доћераше,
угнаше их у бездну неситу
распламану смрадљивом стихијом;
богомрски цар са својом војском
у горећу потонуше бездну.

Бич праведни свемогуће руке
када угна одметника неба
у кипећу пламеном пучину,
онда војнство побиједоносно,
предвођено с два своје војводе,
на нас силом непобједном удри,
зајми и нас страшнијем крицима
из небесног блаженог жилишта
трагом нашег злога превласника,
злу побједу да с њим дијелимо.

Свето слово премилосна оца
нас с границе вјечне погибије
свемогућом вољом заустави.
Вјерни небу тада легиони
у окове тешке и плачевне
све нас листом оковаше јако,
на шар мрачни необдјелан неки
нас бацише, да ланце носимо,
ђе блаженства спомен ишчезава,
ђе мрачношћу сфера узбуњена!”

Зла причина и зла предвјештатељ
кад злу судбу легиону каза,
на њихова божествена мртво,
воцари се ухилење мртво,
погибе им живост божествена
на движења и на њина лица.
Вид фамиље числа великога,
кад се лиши свијетле надежде
и с гроба се ухиљена враћа,
представљаху полци Адамови.

Враг небесни са сл'јепом јарошћу
све једнако битку продужује
и све жешћу и очајанију.
Он ужасне примјере храбрости
казиваше на попришту бојном;
око њега страшне мјешаније
представљаху туште бесмртниках.
Трудно бјеше неба отпадника
и војене његове полкове
надвладати у крвавој битки.

Трећи данак са стравичном хуком
већ пребјежа равнине небесне;
вечером се два војводе вјерни
представише творцу пред престолом,
премилосна оца умољају
да оружја од обије војске
смртоносним наостри ударом:
“Већ хулења – кажу – Сатанина
и његове нерасудне војске
нас су вргла у очајаније.”

“Нећу – каже – два вјерни војводе,
завјет свети вјечно нарушити;
што сам једном вјенча бесмртијем
смртну косу испитати неће!
Злобом к небу враге опојене
ја сам чека на покајаније;
мислио сам да ће се сјетити
дара мога, вјечнога блаженства,
и дужности твари к творитељу,
неба слатког увеселенија.

Јер ангела једног небеснога
да улијеш свето наслаждење
у горди стас кедра небеснога,
би бездушни великаш садовах
полетио по небесној сфери
ал’ се с врха до дна растопио
од преслатке духовне насладе;
ал’ завишћу душе следењене
благост творца јесу пренебрегле,
лишиле се вјечно наслађења.

Већ су вјеси, свети облик правде,
злом својијем грдно препунили,
нагнули их к својој погибији.
Дан четврти сјутра ће гранути
на њих страшним гњевом наказања
и вјечите њине погибије;
чуће сјутра удар свемогући,
треск ће његов испитат ужасни,
сјутра ће се одзват слава творца,
ви јој сјајну ликоват побједу.

Сва небесна кола миродржна,
и движима и неподвижима,
празноваће сјутра у хорима
удар страшни могуће деснице.
Грдне бездне, мрачне и нијеме,
сном вјечнијем мртво успаване,
сјутра ће се затрест јеком славе
пресилнога противника њина;
хоћу сјутра удар дати страшни,
да га и ја могу назват силним!

Неправда је Сатанине душе
зла шар црни у воздух извела:
ад се зове, злости мучилиште,
злога цара мрачно владјеније.
Враг се неки црни у њем неба
горди адским самодржавијем,
заслужена то му је награда
и његову злобну легиону
што су с’ дигли небом завладати,
вишњег творца престола лишити.

Шар је овај доста поголеми
једна маса црна и плачевна,
состав ноћи и вјечног ридања;
дв'је стихије у њем су ужасне,
разљућене највишом крајношћу –
студ и огањ, раздути бурама,
спровођени страшним олујама,
на све краје царства Сатанина
страшном хуком хоре непрестано
у противне своје вихорове.

Стикс је царство злочестива цара
са својијем кипећим волнама
и смолнијем смраднијем пламеном,
с ледовима, с ужасним мразима
деветстручним окружио вјенцем:
полу царства смолним и пламеним,
полу царства мразним и леденим.
Овај грдни многостручни в'јенац
ври стравично у своје кругове
са љутошћу својом мучителном.

Коцита ће плачевни валови
тамо потећ са водом нечистом
мученија неба отпадниках,
а за њиме Флегетон и Менте
са љутошћу ада неситога;
међу двије противне стихије
тамо тече тајни поток Лете,
на њем страже кћери Горгонове
да прегнусни неба одметници
од струје му пријатне не вкусе.

Мучително врага неба царство
нискијем је сводом наднесено
крута туча необдјеланога;
по њега је океан велики
смолне смрадне воде заузео,
која кипи с ужасном љутошћу,
пружајући блиједе пламове,
смртне страве и вида пунане,
с пламовима кола дима смрадна,
те мијеша мраке са бљедношћу.

У њедрима гадна океана
хиљаду се надимљу волканах,
изригају с муклијем јечањем
над поврхност дубоке пучине
страшне витле дима и пламена,
о тучном их своду разбијају.
Кад волкани смрадљиво дихање
у утробу распаљену врате,
за њима се ужасне пропасти,
пуне дима и плама, отворе.

Сви брегови кипеће пучине
брдима су честим засијати,
но голијем, вида плачевнога;
из њих бију стравични волкани
који жедну и мрачну утробу
пуне гадном смјесом океана,
и опет је на мрачну пучину
океана истога мрскога
бљују с јеком крупном и ужасном
у облаке дима и пламена.

У тартару, царству хулитељах,
природа је све ужасе своје
са јарошћу највећом улила;
природа је тамо поселила
сва страшила у безобразију,
те бјесују и за жертвом ричу
у мракама по гадним волнама;
тамо хидре страховите фиште,
многоглаве, на велика јата,
дигнутијех над пучином главах;

тамо мрске без броја ехидне
из простране и жедне утробе
дижу мукле и плачевне гласе;
химере су тамо и дракони
на велика стада разасути,
са ужасом лете по пучини
дуг природе страшни да испуне;
тамо змије величине грдне,
крокодили, гадна чудовишта,
у мракама чекају Сатану;

тамо лете ужасне фурије
с криковима аду приличнима,
смирит себе у мраке не могу,
иако је њихова стихија,
јер их мучи зла ћуд и опака
да мучење своје успу црно
на слијепе неба мутитеље.
Злост њихова превосходи много
сваку острост зуба у тартару,
свако жало репа отровнога.

Мрачнога је половину царства
грозна зима вјечно следенила;
тамо мрази у степен највећу
житкости су водне скаменили,
мећаве се хоре колачима,
сваког часа горда брда пењу,
сваког часа разносе их хитро,
развијају у љуте вихоре;
тамо магле пунане снијега
и крупнога спуштају се града.

Два војводе, вјерне моје слуге!
хуче страшно адски урагани,
а вулканска мрачна грла јече,
ричу грдна тартарска страшила,
звече ланци с јарошћу уждени,
буче волне с мучитељском буком:
све глас слива под сводом мрачнијем;
тутњи тартар из мрачне утробе
страшним грлом, злом општега гласа:
све за жертвом хулитељах чезне!”

Пошто ријеч свемогући сврши
и објави вјерним војводама
страшну казну и погибељ вјечну
врага неба и сопутниках му,
архангели с благоговјенијем
од вишњега одоше престола
међу вјерне небесне полкове,
који страшну и крваву борбу
с царем ада једнако вођаху;
у бој хучни и они уђоше.

На небу се дан четврти јави
са највишом бојном жестокошћу;
шум пролама небесне равнине
злобне војске богохуленијем.
Горда глава мрачна владаоца
непобједном већ мишљаше да је;
не зна да је своје судбе чашу
препунио црнога отрова,
час не види ђе се примакнуо
да му звекне вјечном погибијом.

У један мах, ка да муња сину,
тушта веља тешкога облака,
бијелога, у једнојзи маси,
тронодржну сву обузе гору;
у виду се уреди вијенца
правилнога, но дебљином страшна,
па се поче врћет са хитрином
на зефирна разљућена крила
око трона и горе свештене
са потресном преужасном јеком.

Свеколике борбе океанах
које чине са крутим скалама
у највећу њихову бјесноћу,
свеколике напоре вјетровах
што се чују на земноме шару
против свијех густијех љесовах
да у један глас могући слијеш,
јек би њихов слаб веома био
да покаже крупну силу гласа
којим облак витлећи јечаше.

Ово чудно ненадно јавлење
бој крвави на небу прекиде;
сви војници, вјерни и невјерни,
к трону творца поглед обратише,
ма невјерни све једнако хуле
име неба и славе Господа;
док свакоје небесно свјетило
теченије своје заустави
и свјетлости своје половину
свако врати под пламену круну.

Одједном се облак разјечани
у два пола стравично састави;
на њима се одједном појави
колесница како сунце св'јетла,
хиљадама муњах упрегнута
те је возе на огњена крила.
Свемогући на њој сједијаше
са гњијевом вооружан страшним.
О, како му пламени погледи
сијеваху с ужасном љутошћу!

Пушти стр'јелу сјајну и крилату
из својега алмазнога лука
на Сатану, грдна отпадника,
на његове мрске легионе;
и крилата полеће стријела
у огњеној великој колони.
Звек његова алмазнога лука,
силну хуку њезина полета
немам чему нигђе уподобит
до његовој премогућој сили.

И крилата погоди стријела
на средину војске богохулне,
ту се с гњевом огњенијем разби:
хиљаде се кроз отпадну војску
од ње страшних разјеча громовах.
Цар тартара и његова војска
попадаше на поље сражења,
поражени стријелом вишњега
и њенијем пламом опаљени,
облачени у вјечно црнило.

Од удара овог свевишњега
бездне хладне засуте атомом,
које досад име не познаше
до сна хладна и тишине мртве,
не зефира, не луче, не гласа –
сад их моћна потресе десница,
те јој н'јеме из мрачне утробе
подјекнуше свемогућом славом;
смрт из своје превјечне гробнице
овај удар у њима пробуди.

Од Господње стријеле удара
потресе се осв'јетљено биће:
непрегледна сва небесна кола;
миријаде св'јетлијех мировах
тајном судбом и страшнијем стресом
из својијех колах искочише,
сројише се творцу око трона,
сваки пунан бесмртног воинства,
и отада вољом свевишњега
постадоше небесни курири.[4]

Свемогући побједитељ сјајни
тек стријелу громоносну баци
из силнога и звечнога лука
на Сатану, неба отпадника,
и порази невјерне полкове –
у тренућ се муње упрегнуте
у свештену творца колесницу
дугом к једној све навише страни,
повратише полет колесници.
Господ славе на трон се поврати!

Заигра му круна над престолом
у цијелој лучесипној слави,
и остала небесна свјетила
са живошћу новом узиграше.
Два војводе и вјерно воинство,
и сва војнства стекшијех мировах,
у облачне непрегледне хоре
узлећеше по блаженој сфери,
појућ славу побједника творца
и љубави вјечите блаженство.

Дан четврти страшнога јавлења
могућности Господње деснице
бјеше близу свештеног одиха:
химни свете славе починуше
и грмљаве слаткијех музиках;
легиони у дуге редове
са поретком воље свемогуће –
сваки к своме летијаше миру
те му га је Господ славе силне
назначио за вјечно блаженство.

Два врховна војеначалника
обратише велике полкове
да ћерају неба отпадника
из предјелах блаженог жилишта
у тартарско мрачно владјеније
на вјечита њина мученија.
Дивна кретња бјеше и стравична
вјерне војске и побједоносне
к поб'јеђеној Сатаниној војсци
и ужасом смртним обузетој!

Отпадници неба, устрашени,
пред блаженом побјегоше војском
с криковима страве и хулења.
Пренесретња војска мраке цара
мрзак ли је облик получила
по праведној над њоме разрази:
црна лица, роге и репове,
многима се расклопила уста,
а многима за врат обрнула,
јошт изрода свакога гадности.

Немилосно вјерне слуге неба
хулитеље свога творца гоне,
зло ћерају с свијетлога дана
у кипеће бездне тартарове,
на небесну догнаше границу.
Ступ велики мрачни сачинише
Сатанини сопутници грдни
од вјечнога свога паденија
с сјајног неба до пропасти ада,
те у страшном виду дубијаше.

Три дана су адски легиони
непрестано за њинијем царем
сипали се црнијем потоком
с краја неба у утробу ада.
Престрашно је ово позориште
све ужасе много надвисило:
кад падаху кривећи се полци
у димљива жвала тартарова,
жедно тартар дрхтећи јечаше,
грдну жертву радосно ждераше.

Кад се сабра сила нечестива
под тучнијем сводом раскаљеним,
узавреше дреке и кривање
од враговах и од чудовиштах;
чињаше се да их свод тартара
неће моћи уздржат никако,
него да ће треснут у комате.
Док заурла Цербер из дубине
да је стадо у своју торину
и да стражи врата од тартара.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *