Vilijam Gibson – Biografija

Vilijam Ford Gibson (engl. William Gibson; Konvej, 17. mart 1948), pisac naučne fantastike rođen u Konveju (Južna Karolina, SAD) 17. marta 1948. godine. Smatra se „ocem“ sajberpanka (engl. cyberpunk), podžanra naučne fantastike koji je doživio procvat tokom osamdesetih godina 20. vijeka. Takođe se smatra tvorcem pojma sajberspejs ili sajberprostor (engl. cyberspace), koji je kasnije, zajedno sa njegovim hit romanom Neuromanser, poslužio kao inspiracija za mnoge naučnofantastične filmove. Gibson od 1972. godine živi u Vankuveru sa ženom i dvoje djece.

Biografija

Gibson je proveo djetinjstvo kao jedini sin građevinskog preduzimača radova koji je bio zadužen za izgradnju Ouk Ridža, fabrike koja je proizvela prvu atomsku bombu. Posle bizarne smrti oca (udavio se hranom u restoranu) živio je s majkom, da bi sa 19 godina napustio SAD i otišao u Kanadu kako bi izbjegao regrutaciju za predstojeći rat u Vijetnamu. Počeo je da piše naučnu fantastiku još za vrijeme studija na Univerzitetu Britanske Kolumbije gdje je diplomirao englesku književnost.

Njegove prve kratke priče bile su usko vezane za sajbernetiku i međuodnos čoveka i mašine. Priče su uglavnom objavljivane po američkim naučnofantastičnim časopisima, da bi kasnije bile objedinjene u zbirci „Kako smo popalili Hromu“ (Burning Chrome). Kultne priče Džoni Mnemonik (po kojoj je snimljen i istoimeni film, sa Kijanuom Rivsom u glavnoj ulozi), „Hotel Nova ruža“ (New Rose Hotel) i „Kako smo popalili Hromu“ su pravi primjeri Gibsonovog viđenja budućnosti.

Uticaj prvobitnog Gibsonovog stvaralaštva se dobrim dijelom odrazio na njegov prvi roman, Neuromanser (1984). U svom prvijencu Gibson je objedinio motive koje je koristio u dotadašnjim pričama – matrica iz priče „Kako smo popalili Hromu“, Moli Milions koja je jedna od glavih aktera u Džoni Mnemoniku, itd. Neuromanser je pomjerio već uspostavljene granice dotadašnje naučne fantastike jer je u potpunosti odstupio od opšteg šablona u koji se uklapala većina literarnih radova tog doba. U Neuromanseru nema slavne budućnosti čovječanstva, putovanja kroz svemir nadsvjetlosnim brzinama niti bliskog susreta sa vanzemaljskim rasama. Gibsonova vizija budućnosti je mračna distopija u kojoj pravu vlast imaju međunacionalne korporacije, a granice – kako geografske, tako i kulturološke – se polako gube. Neuromanser je prvi roman koji je dobio sve tri velike nagrade za naučnu fantastiku – Nebjula, Hjugo i počasnu Nagradu Filip K. Dik.

Neuromanser, zajedno sa sljedeće dvije Gibsonove knjige, Grof Nula (1986) i Monalizin natpogon (1988), sačinjava takozvanu trilogiju o širenju (engl. sprawl trilogy, misli se na širenje gradova). Sledeće tri knjige sačinjavaju tzv. trilogiju o mostu (engl. bridge trilogy): Virtuelna svjetlost (Virtual Light, 1993), Idoru (Idoru, 1996) i Sve zabave sjutrašnjice (All Tomorrow's Parties, 1999). U pauzi između ove dvije trilogije, Gibson je napisao roman The Difference Engine (1990) u tandemu sa Brusom Sterlingom.

Piše: Ilija Bakić

U SRCU KIBERPANKA

U krugovima posvećenika Science Fiction-a, Vilijem Gibson (1948) je prorok-živi klasik. Ovaj status zaslužio je u prvoj polovini 1980-tih najpre serijom priča a zatim i ključnim-prevratničkim romanom “Neuromanser” (originalno objavljen 1984.g. i sledeće godine nagrađen gotovo svim žanrovskim priznanjima) kojima je obznanjena (za sada) poslednja revolucija u SF žanru, poznata kao kiberpank. Uprkos otporu određenih krugova pisaca, kritičara (organizovanih i u nezvanični tabor “humanista”), svakovrsnih optužbi za propagiranje sumnjivih moralnih poruka te predviđanjima da je u pitanju tek marginalna, manje-više kratkotrajna moda, kiberpank je opstao postajući novi horizont sa koga se kreće u sagledavanje mogućih budućnosti ove planete odnosno sledeći ikonografsko-maniristički obrazac za stvaraoce. U prvim godinama kiberpankerske pobune Gibson je bio centralna ličnost koju je sledila grupa mladih pisaca jer je njegova vizija tehnologizovano-informatičko-virtuelno-globalističkog sveta bila najpotpunija i najubedljivija, ispričana vrcavim jezikom i visokim stilom; s druge strane, Gibsonova popularnost kod čitalaca takođe je bila najveća. Protekom vremena, nakon što je kiberpank pobedio, postajala je sve očitija raznorodnost interesovanja i poetika pisaca ovog tabora što je rezultiralo širokom lepezom sasvim osobenih knjiga koje jesu pošle od zajedničke osnove ali je svaka otišla u drugom pravcu – zbog toga je kiberpank danas potpuno razuđen ali živ.

Trilogija romana “Neuromanser”, “Grof Nula” i “Monalizin natpogon” se, kao i priče koje su joj prethodile, dešava u globalnom-kapitalističkom raju ili paklu kojim vladaju multinacionalne kompanije raširene po čitavoj Zemlji i u orbiti. Sukobi niskog intenziteta, stalno balansiranje na ivici ekološke i demografske katastrofe, beskrajno bogatstvo i siromaštvo konstanta su svakodnevice i stavka računica velikog biznisa koji potencira haos ili red prema svojim trenutnim potrebama. Pored “telesne” realnosti postoji i ona kompjutersko-virtuelna; u njoj, osim beskrajnih tokova informacija “telesnoj” stvarnosti, postoje i “kreću” se brojne Veštačke Inteligencije, duhovi umrlih ljudi utisnuti u matricu ali i potpuno nepoznati fenomeni – božanstva matrice, neki novi vudu idoli i, tek u naznakama prisutni, nepoznati, možda i nezemaljski, entiteti. Na ovoj pozadini kreću se junaci knjiga kojima je zajednička odrednica da su marginalci, gubitnici, autsajderi bilo da su kiber jahači – virtuelni lopovi, hirurškim putem modifikovani ljudi-borbene mašine, članovi bandi, psihički neuravnoteženi, raznorazni majstori ne baš uvek zakonitih veština, svi željni nalaženja svog mesta u okruženju i ostvarenju kakvog-takvog mira. Sukob između velikih (bogatih, dokonih, ambicioznih, koji žive u zatvorenom svetu i samo iz nužde ili iz zabave silaze među smrtnike) i malih, neprestan je, tabori su podeljeni i najčešće bez kontakata mada su moralni kodeksi vrlo bliski – pravilo je da cilj (kakav god bio) opravdava sredstva, o onima koji su sklonjeni s puta njegovog ostvarivanja uopšte se ne razmišlja.

Gibsonova pripovedačka strategija menjala se kroz romane ove, prve trilogije imenovane kao “Širenje” (drugu trilogiju “Most” čine romani “Virtuelna svetlost”, 1993,”Idoru” 1996. i “Sve zabave sutrašnjice” 1999.); “Neuromanser” je serija fragmenata, jarkih i brzih (Gibson sam kaže da je na svakoj stranici ostavljao “kuku” za čitaoce) dok “Grof Nula” (1986) i “Monalizin natpogon” (1988) imaju sasvim drugačiji pristup: četiri odnosno pet linija priča prepliće se naizmenično i, konačno, spaja na kraju knjiga a sveukupni ton knjiga vrlo je primiren. U “Neuromanseru” sve je “u trku”, nema zadržavanja ni zaustavljanja dešavanja da bi se pojasnio pojam sveta budućnosti, neka nova reč ili kovanica (građenih po principu deo reči poznat – deo ne); čitalac će prikupiti značenja tih nepoznatih samo ako napreduje, čita dalje. Ostali romani, međutim, “imaju vremena” pa se mogu zadržavati na razjašnjavanju termina-pojava-ustanova. Isti slučaj je i sa psihološkim slikanjem likova, od kratkih, upečatljivih portreta autor je prešao na standardno psihologiziranje. Ono što je za sve tri knjige isto jeste posezanje za (kvazi) faktografskim, za reklamama, markama proizvođača, za teksturama, bojama, arhitekturi, enterijerima kao elementima koji treba da potkrepe uverljivost dešavanja u obe stvarnosti, telesnoj i virtuelnoj. No, dok u “Neuromanseru” insistiranje na ovim pojedinostima produbljuje oštrinu slika, u drugom i trećem romanu one su tek manirističko kozmetički detalji bez većih efekata. Rečju, “Neuromanser” je jedinstven u svojoj eksplozivnoj grčevitosti priče i stila (adekvatno prevedenoj od strane Aleksandra Markovića) te potpuno odgovara prevratničko-pankerskom stavu koji je Gibson zastupao u trenutku kada ga je pisao. “Grof Nula” i “Monalizin natpogon” jesu knjige pisca koji više ne mora da se dokazuje. To su vrlo dobri romani, bolji od mnoštva SF dela koja su se tih (i kasnijih) godina pojavila ali im, definitivno, nedostaje “gibsonovski” žar i zgusnuta energija. Nažalost, Gibson u sledećim knjigama nije nastavio u maniru prvenca već se priklonio potonjim delima (možda i zato što je prvobitna zgusnutost teško održiva duže vreme), tako da “Neuromanser” ostaje biser u njegovom opusu, kao što ostaje i jedna od najznačajnijih knjiga celokupnog SF žanra.

(2002)

www.art-anima.com/…/vilijem-gibson-neuromanser-grof-nula-mon…

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *