Невен Милаковић – Живот мој

Живот мој

Почетак нове књиге

Возови су дуси што развозе тугу,
Остављајућ` пустош станица што боли…
Чудно… откуд то?
Откуд грке риме оном насмијаном дјечаку…
Или је то писао старац, несвјестан своје среће?
Или пјесник који живи ван времена?
Је ли поезија благослов, или проклетство?
Или проклетство благословљених?
Откуд најрадоснијем створењу слутња?
И што баш возови? Па њих сам највише волио.
Задимљен купе… опростите, је ли слободно?
Докле путујете?
Узмите батак, немојте се устручавати.
Кувано јаје, домаћа шљива…
Карте на преглед!
Хоћемо ли на по једну?
Шанк вагон ресторана…
Имате ли само БИП-ово?
Беле воде, Ресник, Раковица…
Јутарња кафа у Гепратовој 4.
Код Соње… сестре…
Биоскоп Одеон, Каленића пијаца, Зелењак…
Тролејбус звани жеља…
Карабурма, предзадња станица.
Улица Хусињских рудара, самачки хотел…
Чујеш, самачки!
Самоћа нема везе са тим… или има?
Лифтом до другог спрата,
До најљепше собе на свијету.
Уско предсобље са плакаром,
Скромни намјештај неописиве раскоши,
На телевизији Шодер листа,
На рингли џезва, на небу ја…
Узнесен најтоплијим смијешком
Којега је Бог свијету подарио.
Ратко, Ибрица, она…
Гдје су сви нестали!?
Је ли зато самачки?
Је ли се све знало на почетку?
Не занимају ме описи Раја,
Већ сам био тамо.
Ово је прича о изгубљеном Рају.
Постоји милион ријечи којима се описује срећа,
Али ниједна ми није од користи.
Ти си мисао која се не може осликати,
Описати, написати…
Не у овом животу.
Не за овога свијета.
Уосталом, сад знам,
Наша љубав и није од овога свијета.
Зато нам и нису дали… од првог трена…
Од првог до последњег!
Последњи њихов, наш почетак.
То само нас двоје знамо, једина…
За њих је прекасно.

 

Живот мој

наставак

Други би сада писали о заљубљености,
Страсти, лудилу…
Славили љубав каквих није било,
Али мени ништа од тога не пада на памет.
Ми смо се напросто нашли после милион година,
Или једног заборављеног трена,
То само небеса знају.
Ја знам да сам се осјећао као сломљена клавирска дирка,
Која се напокон вратила мјесту са којег је истргнута…
Као да ми је неко закрпио душу,
Саставио је са изгубљеном половином.
Ваљда сам зато поново тако поцијепан.
Ваљда тако треба, ваљда тако мора.
Није довољан један сусрет да се оформи душа,
Ни једна година, ни вијек, ни вјечност…
Душа се крпи болом, сад знам…
Па ако је тако, ако је тај бол цијена,
Нека, није скупо, научио сам да плаћам,
Научили смо… ја и живот мој.
Рекох већ… чини ми се да смо знали од првог трена.
Удисали смо те дане као дављеници,
Тих пар мјесеци скупљих вијека.
Тај рукохват бесцјених тренутака,
Којима се зида темељ бесмертности.
А онда су кренуле хајке,
Подмукле, неумољиве, ријешене да нам не дају…
До задњег трена, до растанка који мирише на вјечност,
Који ме тјера да се вратим, како бих крочио напријед,
Ка њој, ка нама… ондашњим, садашњим, будућим…
Нераздјељним.

 

Живот мој

наставак

Чини ми се да никад нисмо били безбрижни, опуштени,
Раздрагани, неозбиљни…
Нисмо се необуздано смијали, неодмјерено говорили…
Није нам била потребна туђа пажња,
Били смо довољни једно гругом,
Само то смо тражили, ништа друго, ништа више…
А као да смо знали да тражимо превише.
Није живот тако дарежљив,
Не овај лажни, варљиви,
Не овај што само искушава, припрема…
Припрема искушавајући.
Па ипак… имали смо тих пар мјесеци,
Тај прегршт тренутака,
Који ме походе у овој осами попут обећања.
Попут дуге која ме својим почетком
Тјера да сањам о крају.
Да пишем о њеном луку,
Који би без те двије тачке што се сијеку
У срцу
Био небитан
Почетак и крај… почетак на крају.
Мора тако бити,
Ако није тако, тумарање овом долином плача
Је најмонструознија мисао,
Која је задесила човјека.
И најнеправеднија.
А о правди најљепше снују они
Који су читав свој вијек кушали неправду.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *