Сава Радуловић – Кад се заволе писци

КАД СЕ ЗАВОЛЕ ПИСЦИ

Пишем ти,
из строгог центра,
строгог као лице Фјодора Михаиловича Достојевског
док у глави завршава јуче започет роман,
и страхујем од слова као од метака
бојећи се да се не врате па погинем
ту, пред зидом признања
као пред руским рулетом
чекам писмо или задимљен ороз.

Мене су јутрос пробудила закасњела слова
а на вријеме сам, чини ми се, још увијек да их препознам
јер свако вријеме буђења је право
а будно су сањали само мртви романтици
преваром успавани по руским гробљима.

Стизала су писма одавде и оданде
збуњивао си моја луда тумарања
и паузирао сва чекања узалудна
тјерао ме да те маштам док чекам
градио у мени писца, а ломио жену.

Погађао си тренутак кад треба да свратиш,
само вријеме зна шта ће с нама бити, говорио си,
и не постоји нешто а да нијеси био,
луталица, пијаница, електричар и лопов
ћутао да си писац као да ни сам не вјерујеш у то
по потреби ме засмијавао, а беспотребно измамио по сузу, двије
шта ћеш, тако је то кад се писци заволе.

И тако збуњено чезнући за петербуршким бијелим ноћима
у тамним никшићким сутонима
бојкотовала сам твоја најљепша писма
чекајући те, удаљавала сам се од тебе
не знајући да су коферте твоје
слала сам Богу молитве да то будеш баш ти.

Многи би се заустављали пред мојом причом
молили за падеж, тражили по слово,
чезнули за само једним јединим насловом
само једно вече да слажем да су моји
и чудили се мом упорном погледу у даљину
не знајући да си ближи него икад
а и како да видим док срце само не утврди диоптрију.

Трг слободе је данас заробио моју душу
лишће се скупило као избројане године
плакати са дрвећа су попадали кад су чули за твоје име
дођавола Сергеју, ја желим да му родим сина
па после говори да сам иста као друге
желим да мој Лав има његов мекан глас
заувијек сачува мјесец у својим очима
има његову њежност иако ће се клети да је моја
снагу у очима које год биле боје
само да сјаје попут његових
и онај осмијех дивни као штит од свега чиме пријете
од киша и вјетрова, да се њиме брани кад не буде нас.

Свако јутро као најпрвије те чекам
и сумњам како се враћаш са пола пута
док те чекам да ти предам улазницу у мој свијет
пресретају ме којекакви љубитељи слова
пуне ми главу ти празни умови
без својих живота покушавају ударити темеље мом
а ту ником не дам да дира
јер то је храм у коме грешнике враћају с врата
до неког новог поста и правог прочишћења.

После тебе ни један мушкарац нема право да се прави важан
јер ти имаш све што други не умију ни одглумити
можеш све од чега су други давно дигли руке,
желиш све оно што други ни помислити не смију,
јер ти и јеси оно што чека свака жена
него не умије да види а не зна да нађе.

Од твоје појаве оживи све оно у мени
што је запријетило да умре,
и оно што би се истрчало погано, дјетиње,
за трен би се васпитало пред тобом
јер ти си само једном шаком слова укротио све моје немире,
само једним загрљајем разбио предрасуде о годинама
и само једним шапатом осигурао станарину у мом срцу
да више никад не осјетим забринутост, самоћу и празнину.

И кафане су постале празне и библиотеке преначитане
паркови су постали тијесни и асфалти попуцали
улице су позаборављале своја имена
све се некако начекало тебе одвајкада
зато, молим те, на крају приче да то будеш ти,
јер историја не би поднијела другог јунака.

Опет ће октобар,
вјерујем њима, теби и птицама
на полиграфу мојих осјећања излази одштампан графит „Ти си прави”
па ми некако криво дође због свих пропуштених шанси са тобом,
развученог времена што је одбило да се скрати
али не престајем вјеровати да ће слова спојити
два писца којима је писано да се заволе.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *