Andrea Raonić – Pisma Života

‘Tražeći tebe, izgubila sam sebe’ – Andrea Raonić
Sjećam se kako je sve počelo u malom, primorskom gradiću. Zalutala sam i ostala tu, tražeći svoju sreću i ne sluteći da ću je naći. Nisam ni sanjala da će ta ista sreća postati nesreća, koja će me godinama kasnije pratiti.
Upoznala sam te slučajno, dok sam mlatila kao muva bez glave i nekako je tako sve počelo – smotano i neobavezno. Da sam znala da će se priča pretvoriti u moj najveći košmar, ne bih je, sigurno, ni započinjala. Ljudi ne znaju šta ih čeka u budućnosti, a ja sam nekako svoju vidjela sa tobom.
Kako to obično bude, cvjetale su ruže u našem vrtu, a i ja zajedno sa njima. Onda si jednog dana, prestao da zalivaš našu rajsku baštu i odlučio da odeš. Eto tako – bez ikakvog razloga. Zapravo, imao si jedan – želio si da nastaviš svojim momačkim životom, ne sluteći da si jedan upravo ugasio. U šta sam se pretvorila? U živog mrtvaca, koji besciljno luta zemljom. Obmotali su me omotači tame, ne dajući mi da u svjetlost ni provirim. Koliko je bolno, kad te napusti neko kog voliš?
Kao da se sve tvoje kosti istovremeno lome, a duša puca poput stakla – na milion komadića, koji se više ne mogu sastaviti. Koliko je teško pustiti nekog koga voliš da bude srećan bez tebe? Teško je I zajebi sve one priče – ‘ako ga voliš, pusti ga da ode'… Ako ga voliš, grabi i grizi. Bori se za ljubav. Ma i ja sam se borila, lavovski. Mislila sam da tako treba… Pokušavala sam nemoguće – ne znajući da srljam sve dublje. Tražio si da te pustim da živiš. Ti, zapravo, nisi bio spreman. Možda si u meni vidio ono što želiš, možda si me i volio, ali… Htio si više. Zaboravljaš – ‘Ko traži veće, izgubi i ono iz vreće’. I uviijek je bilo tako.. Na kraju, morala sam da odustanem, što inače nije svojstveno meni. Morala sam te pustiti da živiš, da uživaš i stvaraš, da budeš okružen svim ženama svijeta, jer u njima si vidio ljepotu, a u meni ne. U njima je ležao tvoj cilj. A do cilja ne stižeš, ako te neko sputava. Mislila sam da ti činim dobro, svaki put kad bih ti rekla da te volim ili pitala kako si. Mislila sam da ćeš cijeniti moju brigu, ali ne… Za tebe sam bila kao i druge, biser u nizu ostalih bisera. Samo, moj se sjaj ugasio…
Pustila sam te. Ne držim one koji ne žele da ostanu i sve lažne priče bacam u blato…
Ponekad maštam o onoj dječici koju nismo dosanjali, maštam o onoj drvenoj kućici koju nismo sagradili. Maštaću i dalje, ali ne živi se od snova. Možda sam tražeći tebe, izgubila sebe. I kako sada da se nađem?
Teško je prekinuti te neprekidive niti i zaboraviti ono što ti je prva misao kada otvoriš oči. Ali, neka… Uvijek jedna strana podnosi žrtvu. Nije mi teško to uraditi za tebe. Jer i ako sam već sve niti pokidala, ona nit u srcu uvijek ostaje….
Neko se u ljubavi rodi, a neko umre. Ti si umro, kad si se prepustio. Kad sam te pustila, umrla sam ja, a ti si doživio vatreno krštenje. Poput feniksa…
Samo, ne zaboravi, nekad ćeš i ti istinski da voliš. Možda ćeš tada razumjeti, možda ćeš tada shvatiti zašto sam grabila, grizla, vrištala u sebi. Osjetićeš bol koja je gora od svih boli na svijetu… A ja ne želim da te boli. Sve je to začarani krug, a iz kruga ne možeš izaći. I nećeš – nikada. Nećeš jesti, nećeš ni spavati, buljićeš u tačku na plafonu, koja će ti odjednom postati interesantna. Neće te se sjećati prijatelji, jer nećeš izlaziti na svjetlost. Gušićeš se u noći, a možda ćeš se kljukati tabletama. Ni one neće pomoći. Boljeće te sve i grčićeš se. Zapustićeš se i nećeš poznavati sebe…
Možda me tada budeš shvatio, ali opet – i ako shvatiš, ne traži me tada. I ja sam tražila tebe, još dok si bio tu. Samo me pusti, jer ću ja tada biti dobro, kao što si ti dobro sada. Nažalost, kolo sreće se okreće, pa iako ti ja iz srca poželim sreću, karma je kurva.
I za kraj, drugo ti, osim radosti i ljubavi, ne mogu ni poželjeti. Ne želiš zlo onom koga voliš.
Ali, možda je vrijeme da sebe zavolim više.

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *