Biljana Keković-Joksimović – Dobro sam

Добро сам

Добро сам.
И кад одеш па ти очи не гледам
лутам и поглед твој замишљам
са зебњом пустињом самоће замичем
тражећи мјесто скровито
да ти по звијездама поруку предам
да с` вјетром сањиве стихове сричем
кад опет ми дођеш к`о трава
испод леденог снијега, стидљиво ничеш.
Добро сам.
И кад ћутим поред тебе само
проламам молбу, кроз груди стежем
шта нам то брани да се предамо,
све жеље срцу испунимо,
будемо оно што желимо,
из чамила, срећом се пренемо.
Добро сам.
иако сузе у себи гушим
и мисли к`о ране превијам,
што немам више времена
до звијезда да стигнем
око жудње се као паучина свијам
и облак патње сив и суморан
са мог живота не могу да дигнем.

*

Прозори су ми биле твоје очи,
завјесе још лепршају твој мирис,
ваздух си био што сам удисала,
још те тражим у вечерњим сјенкама,
у јеку вјетра разабирам ти глас.
Живот си точио што сам испијала
и недостижне ми даљине
за којима сам боно уздисала.
Милујем траг твој у постељи очима
прстима отиске прошле оцртавам,
шарам по кожи твоје додире
и сањам…
Празна чаша стоји oтиснута
твојим меким длановима,
да се утоли жеђ
кад понестане даха
у мојим булкама међу грудима.
Све је тако обично и нестварно,
тако познато и изненађујуће.

Па зашто се онда мучим и цијепам
као презрела јабука.
Да ли ми постојимо
или је то само моје привиђење.
Размјењујемо ријечи
као кондуктер карту,
а онда сасвим нејасно,
врели додири и бескрајно ћутање
што спаја више од ријечи
и раздваја више од даљине.
Хтјела бих тада да уздахнем
заплачем од среће,
туге, не знам.
Али да не реметим
савршени тренутак,
ја заспим
и сањам…

 

 

 

 

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *