Branislav Brana Petrović – Biografija

Branislav Petrović (Bjeluša kod Užica, 7. april 1937 — Beograd, 26. septembar 2002) srpski pjesnik i novinar.

Biografija

Jeste dođu meni

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka

Jeste pošašave kadkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i darmari
al
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga

Jeste mnogi pamte moje pijane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste mene će anđeli od prakse
po nalogu zvezda zauvek da uhapse
al
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije

Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno (onako)
jeste
to je zato da ne bih zaplako

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si ti tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka
nepojmljiva
slavna!

Rođen je 1937. godine u selu Bjeluša koje sada pripada opštini Arilje. Gimnaziju je završio u Čačku. Studirao je na Pravnom fakultetu a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odsjeku za jugoslovensku književnost i srpski jezik.

Poslanica pesniku

Predvideo sam u svojim zapisima
da će te zateći na Delu ko kojota
da će ti vršljati po jetri i mislima
i svašta praviti od tvoga života

Govorio sam ne jednom svojim učenicima
da će ti po trulim munjama pronaći log
i da ćeš ih dočekati radosnim kricima
ko međ gubavcima što dočekan je bog

Govorio sam i javno rečima punim joda
na čuvenim svetkovinama u slavu žetve
da istinski pesnik od svoga naroda
može doživeti samo udarce i kletve

Pa i bez toga se sve moglo desiti
bez rodnih palica knute i vešala
mogli su te Japanci 1905. obesiti
kako bi tek onda tvoja majka zaplakala

Jer rod si onima kojima ne pomažu trave
jer drug onima što piju zmijski otrov ko vodu
jer brat si onima što tek iza brave
dožive istinsku slobodu

Jer posumnjao si u sve ne samo u kipove i biste
posumnjao u Um u Srce u Oplođajni Ud
posumnjao u ruke prljave a još više u ruke čiste
više u velike ljubavi nego u mali blud.

Posumnjao si i sumnja tvoja bila ti mati
i sumnja bila ti sestra bila ti otac bila ti brat
i sumnja bila ti bič na kom će dojahati
tužilac sa presudom i dželat

Predvideo sam u tvojim zapisima
da će te zateći nad pesmom ko kojota
da će ti vršljati po jetri i mislima
i svašta praviti od tvoga života

Govorio sam ne jednom svojim učenicima
da će ti po trulim munjama pronaci log
i da ćeš ih dočekati radosnim kricima
kao što je gubave dočekao bog

Govorio sam i javno rečima od čelika
na čuvenim svetkovinama u slavu žetve
da istinski narod od svojih pesnika
može dočekati samo plač i kletve.

Radio kao novinar u „Borbi“, kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“, urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“.

HOD PO MUKAMA

Oslepeće
me tvorac, samo da proveri
slep šta ću ispevati.
Posebnu zmiju
gaji u zmijarniku svom –
mojom je krvlju napaja.
Zver, njegova
ljubimica, posebno obučena
da me što duže raskida, ne odvaja se
od
čizme njegove.
I ljubav je tvorac izmislio
da me liši nade i
spokoja.
Trave je otrovne zasejao po poljima
za moju ubogu
trpezu.
Kakva sve čudesa nije izmislio
da me pokori!

Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi „Kvadratura kruga“.

STARAC ZVANI OSTRVO

Na pusto, Dunavo,
Odbačen,
ko gaće:
ribar riđe brade zadoji me pivom!
Taj svet što se rađa,
jednog dana,
znaće
rane koje otkrih
na tom starcu živom.

Riba avanturu završi na žaru.
Ko čovek.
Ko čovek.
Slavan po svojoj gladi.
Bela Ruska lađa uz tugu prastaru,
tegli iz Mađarske benzinske buradi.

Miriše starac na konja, na cvet.
Kutlačom pomaže vatri da čorbu skuva.
Tu se skrasio da okonča let.
O, starče,
neka te šakal iz Kenije cuva!
A bog nek ti kupuje cigare i brašno.
I sapun.
I tamjan.
I mrtvački veš.
Genijalni starče! – biće, proričem, strašno,
kad isus
s neba
siđe
da uzme
tvoj leš.

Neka ti sunce besplatno pere i kuva.
Slavuj nek ti peva umesto gramofona.
Vetar sa severa kroz oči nam duva,
kroz lobanju ko kroz vagon iz Londona.

Koristi nesreću ko čaj, ko energiju.
Prohujali život kao ribarsku mrežu
Tugu kao duvan, voće i rakiju.
Smrt iskoristi kao ravnotežu.

Osvajao je više nagrada za svoju poeziju.


Konj u polju
Šta se zbilo, vranče, sa tvojim vrelim nozdrvama?
U koje predele puste tvoj topli jezik ode?
Il si u snažnom galopu jurno za mrtvim kobilama,
il te žednog crne odmamile vode?

Milujem lešinu tvoju, neprihvatljivi prizor sveta,
dodirujem oči, čelo, mudre rane,
i ja ću tako, u polju, slavan, bez pokreta,
večera dobra biti za šakale i gavrane.

***

Krvlju pojim smrt u svome srcu
pustog sveta gorku lastavicu

***
Lako je otkriti vatru u pepelu –
JA PRVI OTKRIH DA CVET MRZI PČELU!

Ja sam pomoću tajnih elektroda
Prvi ustanovio o čemu razmišlja voda!

O ČEMU SIJA SUNCE – to svi zemljoradnici znaju:

JA SAM PRONAŠAO KRAJ U BESKRAJU!

JA SAM SAZNAO JEDNOG DAVNOG MAJA,
DA BESKRAJ BOLUJE OD KRAJA!

I više od toga:
JA SAM UZ ŠOLJU ČAJA,
OTKRIO DAKRAJ PATI OD BESKRAJA!

Prijatelj, divan, iz ponornog čela,
prosipa zvedze na banatska sela!
I više od toga:

JA SAM U BANATU
SVOJU LUDU GLAVU NAŠAO U BLATU.

Njegove pesme, poeme i priče nalaze se u brojnim antologijama i zbornicima.

Panta Rhei

Evo me igram fudbal sa bandom okorelih mališana
pomalo nalik njima pomalo svojoj zlobi
šutiram penal gol jedan nula
jedan nula
al ono istinsko tek počinje
O kako mrzim ove nasmejane dečake
ove kovrdžave kose gradove na svetlom vetru
o kako bih tukao te lepe detinje oči
ta srca u galopu taj bakar
kako bih pojeo taj pljesak mome pogotku

tu bujicu to more to bravo brane
o kako bih zaratio sa svim tim glupim sjajem
što mi se podsmeva ptičijim letom
što se ceri ružno sa svakoga krova

Al
igra teče dalje
Gle TEČE
stanite četiri slova
stanite T
stanite E
stanite Č
stanite E
TEČE
Heraklite ti si zaista hulja
Pa ovo i nije pesma
al utakmica teče dalje
teče čovek teče reka teče groblje
teče moje namršteno čelo
već smo poveli sa dva nula
od radosti je život iz mene kroz rebra iskočio
ležim srećan na zemlji slep za veštine maga
za njegovo zvučno drveće sa požarom umesto mračne smrti
ne vidim oblak koji prosipa zlatnu kišu
(a to je jedan od njegovih strašnih trikova)
ne vidim grumen reke iznad igrališta
ni vetar u kamenjaru što kuće zida
al utakmica se ne prekida

Jurišaju moji plavokosi koji kudravi
nadiru moji mrtvaci
more im golova treba dati
(grob mi za podzemlje cipele obuva)
oči im treba rasticati
glave im treba pokidati
evo me srećan na zemlji
grob mi već ruku ljubi
(živ bio veliki porasto)
pobedili smo
pobedili smo
Heraklite crkni pukni.

Pjesnik o poeziji

“Nije pesnik taj koji stvara poeziju, ne dolivajmo njegovoj lepoj sujeti. Nije on taj koji stvara (peva) iz ničega, iz nepostojećeg, ili najposle iz jezika. Poezija je svojstvo sveta kao jedinstvene, božanske poezije, koja se nama ukazuje kao vidljivo i nevidljivo u svekolikom postojanju. Pesnik samo otkriva to svojstvo sveta da u sebi sadrži i poeziju kao što sadrži i električnu struju i atomsku energiju i ko zna šta sve još što niti slutiti možemo. Nama nije dato da u potpunosti razumemo genijalnu tvorevinu našeg Tvorca, veličajnu građevinu postojećeg i nepostojećeg.

KAKO ANA REŠAVA UKRŠTENE REČI

Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od… rakova na žaru!
Od… čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava –
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A meni izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?

Sad, kad se AVANTURA DIVNA privodi kraju, ja mislim da je pesnik samo onaj koji pentrajući se po urvinama sveta iz svog iskustvenog viđenja tog sveta, dolazi do rasutog grumenja poezije i da ih, to grumenje, prilaže u riznicu jezika.

Pesma o Aninom povratku sa letovanja
Vratila se sa mora moja cigančica pocrnela
pocrnela kao afrička kraljica
baš me briga što je tamo na moru jednog
dripca iz Pančeva ljubila
sad je važno da se ona meni vratila
jer ima na moru opasnih morskih pasa
ima na moru mornara ima na moru alasa
mogao je neko kolena njena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli su mangupi da mi je ukradu
pričaj mi kako je bilo kako izgleda more
ima li more mlađeg brata je li more protiv rata
voli li more bure svežeg piva ume li more da pliva
kako ljube francuzi cigančice moja ljubljena moja ženo?

Na pitanje ŠTA JE POEZIJA moram odgovoriti onako kao što je veliki naučnik iz srpskih Smiljana za struju: Ja mislim da je poezija Bog. I mislim da je ta misao za mene definitivna.”


Kako Ana dijalektički traje u meni

Ana je bila cvet
ana je bila divlja krava
ana je uvek pozivana kad treba
neko carstvo da spašava

Ana je učestvovala u osvajačkom pohodu dece
na grobove očeva
ana uveče zalazi
ana izjutra izgreva
ana obično plače
kad mene pojede medved u velikom gradu

to su čuli mladići
iz susednih bratskih zemalja
pa mi je svake noći
četrdeset puta ukradu.

Zbirke pjesama

Moć govora, Prosveta, Beograd, 1961; Obod, Cetinje, 1972. (drugo izdanje)
Gradilište, Prosveta, Beograd, 1964
O prokleta da si ulico Rige od Fere, Prosveta, Beograd, 1970. i 1971. (drugo izdanje)
Predosećanje budućnosti, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973.
Tragom prah, Glas, Beograd, 1976.
Sve samlji, Rad/Narodna knjiga/BIGZ, Beograd, 1977.
Odbrana sveta (izabrane pesme i poeme), Rad, Beograd, 1980.
Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1986.
Da vidiš čuda, Jedinstvo, Priština, 1990.
Žeževasion, NIN, Beograd, 2004. (knjiga iz pjesnikove zaostavštine objavljena posthumno)

Nagrade

Nagrada Branko Miljković
Nagrada Isidora Sekulić
Zmajeva nagrada
Žička hrisovulja
Disova nagrada za ukupno pjesničko djelo
Nagrada „Desanka Maksimović“.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *