Ljubica Petrović-Kosor – Ženska

ŽENSKA


Ima li igđe ijedne žene koju muž nije, barem jednom opaučio, onako muški, po zuba, po nosu, po obrazu. Ili ljubavnik ili momak ili ko već? E, kad ti se to prvi put desi, nekako ustukneš da ne rečem zaprepastiš se. Ne možeš da povjeruješ da je taj vrući šamar što si ga upravo popila, dar od tvog voljenog. Oči ti zasuze, pomalo prošmrcaš ili mu se jecajući bačiš u zagrljaj – taj zagrljaj tvoje sigurnosti. I on strekne od toga šamara. Ni on ne može da povjeruje, da si to tako stoički podnijela. Počne te ćešit i grlit i cmakat i zaklinjat se da je to prvi i zadnji put i da ni sam ne zna što mu je bilo. A, ti se čitav ostatak dana i svih sljedećih dana, premišljaš: “Đe sam to pogriješila”? I pokušavaš se priśetit čime si ga izazvala. Jer, mora da si ti nešto zabrljala. Zaavetala. Inače… ne bi on… Uostalom, zašto bi? Tek tako, iz čista mira… I onda , zaboraviš. E, tu te čeka kvaka. Tu, kad zaboraviš. I kad oprostiš. Jer, prvi šamar uglavnom nije i potonji. Prva psovka, prva poruga, prva uvreda, prva sumnja, prva … nije i potonja. To je obično samo početak. A, što se razloga tiče, ne traži ih, oni nijesu u tebi. No ti već to znaš. I ćutiš. I trpiš. I misliš, proći će.
*****************
Tri`es i kusur godina, iz dana u dan, iz sata u sat, iz minuta u minut, trpjela je I ćutala. I nadala se proći će. Ponekad, kad bi se pokolebala u svojoj vjeri i nadi, te krišom i od sebe same, osmjelila da pomisli na to da “pokupi” đecu i pobjegne nekud, proklete predrasude ispriječile bi se pred njom kao Kineski zid.
“Grdno li je, do zla boga, bit raspuštenica. Muž ti dođe, nekako, ka` statusni simbol: “Supruga..! Gospođa, toga i toga…!” kako to zvuči otmeno. Onda, vjere mi: “I zli muž-dobri muž”. Bolje ga je imat no nemat. Pa obavezno sljeduje pitanje: “Ima li majka pravo da đeci oduzme oca?” Ka` da se razvodom braka, Bože mi oprosti, otac preseli u pokojnike ! Iza svega toga, dolazi ono najbolnije, najośetljivije, ono sa čim se najteže suočiti: malograđanska naklapanja.
“Što će mi reć familija, crn mi obraz!? Što će reć svojta i njegova i moja? Pa, komšiluk što će reć? Pa, vas svijet što će reć? Viđi ti uspaljenice, što se pomamila! Što joj fali? Od dobra je udarila u manite! Što bruka onoga finoga, poštenoga, uglednoga, čo`eka!”, eto to će reć. ” Ada, tu nema muškoga đe ne popije i ne zaljušti! Mora se znat ko je gazda u kuću i ko nosi gaće!”
I, onda bi odustala, posramljena. Kako joj je takva luda misa` uopšte mogla na um pasti?
*****************
Bio je to dan kao i svaki drugi. Uobičajeno jutro. Voda u džezvi, na ringli od šporeta, vrela je i klokotala nestrpljivo, čekajući da bude zakuvana u jaku crnu kafu. Ustvari, u dvije jake crne kafe. Duple. Necukrane. Grke ka čemerika. “Spram života”, često je znala da kaže.
Pomagala mu je da se obuče, digne iz kreveta, umije i obrije. Poslije drugog šloga, prije neku godinu, bio je potpuno zavisan od nje. Teško je hodao, čak i uz njenu pomoć i pomoću štapa .Pokreti ruku su mu bili debalansirani. “Treba mu dobra reglaža”, kadkad bi se od muke nasmijala. Govor otežan. No, sve mu to nije smetalo da je i dan danas, okroji štapom po bubrega dok mu pomaže da se obuje. Ili da je oskube za kosu i ponese u ruci pramen sijedih, dok mu pomaže da se sa kreveta premjesti na kolica. Alal mu i to, mislila je u tim trenucima, pri psihičkom mučenju. Nekad je i šamarčinu lakše podnijet, no posprde, bagatelisanje, zapljuvavanje ili ljubomorne scene, na sred ulice, na očigled prolaznika.
Śeđeli su za visokim trpezarijskim stolom, on sa jedne, ona sa druge strane. Jedno naspram drugoga, kao bokseri u ringu. U prostranom trosobnom stanu vladala je grobna, ledena tišina. Ni radio, ni tv, nije joj dao da upali. Kao da su se sahranili prije vakta. Kao kad faraon sahranjen u piramidi, za sobom “povuče” i svoju živu robinju. Ćutali su. Ona je pila kafu bez zvuka, vodeći računa o tome i kako diše. On je srkao glasno, kao usisivač, zalivajući se poslije svakog srka isto tako glasnim gutljajima lozovače. Sve to je bilo začinjeno škripavim, sipljivim, pušačkim kašljem. Cigaretu nije dodirivao rukom već je pridržavao zubima, dok je ogromne oblake gustog, smrdljivog, dima otpuhivao preko astala, njoj pravo u lice. Nije mario za zabranu ljekara po pitanju duvana i rakije. Nikad nije mario ni za što drugo osim za svoj ćef.
Gledala ga je kroz oblak dima, ne kašnuvši, mada se gušila. Gledala ga je nestvarnog i dalekog, jadnog, ogorčenog, bespomoćnog. ON, prokleti sotona, mučitelj kome se nije umjela oduprijeti, izgledao joj je najednom toliko ništavan i bezvrijedan, da joj ga je čak bilo žao. O, zar je ovog čovjeka, tačnije, ovu kreaturu, ikada mogla da voli? A, nekad joj je bio sve na svijetu : I Bog otac…i strah i trepet… i jedan jedini. Gledala ga je zamišljeno, a kao da je gledala kroz njega, negdje u crnu tačku svog života. I nešto je u njoj krcnulo, prelomilo se… I to nešto joj je jasno kazalo da ovo nije samo jedno uobičajeno jutro i da ovaj dan nije kao i svaki drugi.
“AKO BAČI ĆIK U ĆIKARU, A NE U PEPELJARU, O D L A Z I M!”
Dešavalo se, ponekad, da njoj u inat, opušak utuli na heklanom stoljnjaku, koji je prostirala o praznicima ili u posebnim prilikama, njenoj najdražoj uspomeni od majke, koja je rano preminula, dok je ona još bila dijete. Taj hekleraj je bio jedino što je ponijela, od đevojačke prćije, iz rodnoga doma.
Ili opet, u gustom ostatku tosa u ćikari od kafe, znajući da je i jedno i drugo ponižava i vrijeđa.
Ali, ovog puta je bila smirena. Hladna kao pištolj. Cool! I čekala je. Kao lovac u zasjedi.
Opušak, potpuno dogorio, visio je na otromboljenoj, donjoj usni, sa prežvakanim, vlažnim filterom, grčevito se držeći sivog uvelog mesa. Gledala je u opušak kao opčinjena. Kao zamađijana. Kao da je to bila kugla kakve stare gatare, koja će proreći njenu sudbinu. I bila je.
Pod naletima kašlja, opušak je podrhtavo, tresao se, ali nikako da se odlijepi od uvele usne.
Onda se drhtava ruka pokrenula…. podigla … slow motion… put opuška. Trajalo je vječnost… Pa, još jednu vječnost…
Čitav njen životni horor, odmotavao joj se pred očima. Onda je opušak, prelazeći milje njene patnje….”BUĆ!” zaronio u ćikaru, do pola ispijene kafe, podržan od nikotina požućelim kažiprstom. Tamne kapljice su zaskakutale po hekleraju, veselo i neobuzdano.
“ODLAZIM MAKSIME! OSTAVLJAM TE!”, gotovo joj se ote krik.
ON je ostao otvorenih usta, iskolačenih očiju, zaleđen u grimasi čuvene Munchove slike – “Vrisak”. Riječ prozborio nije. Ni glasa. Znao je, prokleto dobro je znao, da je ozbiljna. Znao je da je đavo odnio šalu i da je kraj, da više povratka nema. I samo su mu oči zacaklile. U trenu se pobojala: “Još jedan udar. Šlog. Ovog puta neće preteći!”
Ipak, stajala je odlučna, stisnutih tankih usana. Gorda, podignute bradice, koja je jedva primijetno podrhtavala. I gledala ga je pravo u oči. Sa visine. Prvi put u životu. I vidjela ga je u pravoj mjeri, u mikronima, kao minijaturu. O, kakav moćan osjećaj!
“Gotovo je, Maksime! Odlazim! Više me ništa ne vezuje ovđe. Niko i ništa me, više, ne može zaustaviti. Drago mi je što si dovoljno priseban da to shvataš! Tim je moje zadovoljstvo veće!”
Toliko toga je još imala da mu kaže, sad i tu. Ali, učinilo joj se da bi sve to ličilo na pravdanje, na ispriku, a ona nije htjela da se pravda.
Pošla je lagano do telefona u hodniku. Ćutke ju je pratio pogledom. Zaplakao bi od ijeda, no to bi značilo priznati poraz.
“Alo, Marta! Za sat vremena doći ćeš do tate. Ja odlazim, trebaćeš mu! Kako, kuda…? U slobodu, Marta, u slobodu. Koliko dugo..? Pa… zauvijek… Znam da ti je tata bolestan i nemoćan, ali zato ima vas, svoju đecu… I ne pokušavaj da me nagovoriš, neću se predomisliti. Čvrsto sam odlučila. Danas sam progledala, otvorila oči. Sve mi se samo kazalo… Ne..ne, nemoj dolaziti, zabranjujem ti. Ovo je između nas dvoje. Moj trenutak… naš trenutak istine. Ne… ne želim to, svako treći bio bi suvišan. Poštuj mi to. Ma.., ne brini ti za mene. Žilava sam ti ja, snaći ću se. Meni nema smrti bez śekire. Ne plači, ljubi te majka. Ni ja više ne plačem. Vidiš, svi ste vi odrasli, svoji ljudi, imate svoje porodice. Neću vam falit. Nikome neću falit, osim njemu, da ga služim ka` što je naučio. No… i on je meni falio cijeloga života. Nikad ga za mene nije bilo. Pa, neka ga. Vrijeme je da bačim okove. Da sam čovjeka ubila odrobijala bih ga za ovih trides i kusur godina. `Ajde sad… Javiću se ja!”
Iz plakara u hodniku izvadila je veliki crveni kofer, sa točkićima i ručkom na izvlačenje.”Samsonite”. Kupila ga je one godine kada su, prvi i jedini put, išli u Igalo, o trošku penzionera. Tada je “samsonite”, pa još crveni, pa još sa ručkom na izvlačenje, bio modni krik. A, njoj se dopao. Odlijepila je za njim. Koliko je samo žuči popila, zbog te trgovine, a pukli su i šamari.
“Oćeš ti, oćeš…! Crveni…! Kurvinski…! Ne idemo u kupleraj, no u banju, bestijo!”
Bio je nov, nekorišćen. Stotinu puta je pomislija da njim časti nekoga ili da ga bači u kontejner iza zgrade, ali nije joj se dalo. Kao da je slutila da će joj opet zatrebati i eto nije moglo bit bolje prilike. Dogurala je kofer do spavaće sobe i podigla ga na krevet. Na njihov bračni krevet. Na njeno gubilište. Na njene “sve krugove pakla”.
Došao bi tako, u osvit, iz kafane, “mrtav majci”. Bazdio bi na prevreli alkohol, znoj i duvan kotroban. A, ona ga je morala čekati. Sa večerom na astalu, koju je ko zna koliko puta podgrijala da bude topla kad on stigne. Sve je moralo bit postavljeno “na gotovs” inače bi samo pljunuo u tanjir ili bačio u njega ćik.
“Ja je od ponoći podgrijavam, da bude topla kad dođeš, a ti…!” osmjelila bi se da promrmlja uz bojažljivi osmijeh.
“Ove splačine mi podgrijavaš! Ovo… ovo!? Da mi nijesi podgrijala, za noćas, što drugo? Hahahaaaa! Daj, da vidim taj oganj palimetni! Tu munju nebesku! Neka me svega sažeže, hahahahaaa! Diži sve četiri uvis!” Uz grohotni smijeh, odgurao bi je do spavaće sobe, povalio na krevet i grokćući, kao vepar, obrušio se na nju, izgovarajući kojekakve gadosti i psovke na njen račun. Drveni krevet bi škripao i krckao, a uzglavlje, ritmično udaralo o zid, pod naletom njegove zahuktale trupine. Tada ne bi mislila na sebe, na svoje zadovoljstvo, jer tu zadovoljstva za nju nije ni bilo. Mislila bi na đecu, koja su spavala u susjednoj sobi. Plašila se da se ne probude, i ne čuju i ne vide… Ujutro bi, po njihovim oborenim pogledima, poznala da su bili budni i da su čuli. I bilo ju je sramota, stiđela se pred svojom đecom.
Vadila je svoju robu iz šifonjera, lagano, komad po komad i slagala u kofer. Uživala je u tome, kao da pakuje stvari za neko zanimljivo egzotično putovanje.
“ŽENSKA!” Tako ju je zvao. Čitavog njihovog zajedničkog života. Drugi muževi svojim ženama tepaju: Dušice, Ljubavi, Mače moje, Bubice, a ON njoj : “ŽENSKA!”
I dok mu je đecu rađala, troje zaredom u tri godine. I dok je jedva živa pretekla poslije operacije raka dojke. I kad su im se pridavala unučad. Za njega je ONA vazda bila samo: “ŽENSKA!” Odavno je shvatila da joj ni ime više ne zna, da ga je zaboravio.
Ponovo se prihvatila telefona: “Alo, taksi! Može li jedno vozilo u Blok VI ? Da, hitno je! I, potrebna mi je pomoć oko prtljaga, molim vas. Za 10 minuta! Hvala, čekam!”
Ušla je u trpezariju. ON je sjedio sa glavom u šakama, sa laktovima na astalu.
U trenutku joj se učinjelo nefer da ga ostavi tek tako. Koji joj je đavo da u ovom času razmišlja o fer pleju? Kad je ON, i je li ikad, bio fer prema njoj?
“Ja sad idem, Maksime!”
Podigao je glavu iz šaka i pogledao je.
“Za mene još nije kasno! Nijesam još za staro gvožđe. Nijesam još “za bačit” ka` što si mi spočitava`. Neću se razvodit od tebe. Neću, zbog đece i unučadi. A, ni sebe neću da izlažem dodatnoj traumi da se povlačim po sudu i ćeram sa advokatima. Naše smeće, neću poturat na oči lešinarima. Želim
da zaboravim. SVE. I `oću, ako Bog da. Ostavljam ti sve, što smo zajedno stekli. Ma, danas ti sve to ništa ne valje. Tvoj vakat je pasa, Maksime! Finili su bali! Poduraj još koji dan, ako možeš! Naše se oči nikad više ne viđele!”
Začu se zvono na vratima… pa, škripa.
“Dobar dan, gospođo! Đe je prtljag? Jel`to ovaj crveni samsonajt? Dobar je, do- bar! Čekam vas kod kola!”
Dohvatila je tašnu sa čiviluka i prebačila je preko ramena: “ZBOGOM, MAJO!” Nije se okrenula da ga pogleda. Izašla je i za sobom zaključala vrata. Ostavila je ključ ispod otirača. Njoj više neće trebati.
“Kurvo, prokleta! Zna`sam! Od prvoga dana sam znava da ćeš me ostavit! Bestraga ti glava! Idi, vrat slomila, dabogda!” I zajecao je, zaridao glasno, udarajući stisnutim šakama u astal. Nije, ga mogla čut. Niko ga nije mogao čut. Ni viđet, ovako očajnog, slomljenog, izgubljenog, bespomoćnog…
Smjestila se na zadnjem śedištu kola. Taksista je zalupio vrata, obišao okolo i śeo za volanom: “Dokle, gospođo!?”
“U Sklonište sigurne kuće! ”
Okrenuo se, pogledavši je sa nevjericom: ” U sklo… Vi ? Što je ovo u zadnje vrijema! Znači, u sklonište!? OK! OK! ”
Osmijehnula mu se: “Da, da, u sklonište!” I nije je bilo stid, niti joj je bilo neprijatno. I glas joj nije zadrhtao. Po prvi put. Bila je spokojna. Zadovoljna, gotovo srećna. Znala je da je ovo za nju novi početak, ako se u njenim godinama uopšte može govoriti o novom početku. A sklonište će biti njena mirna oaza, samo nakratko, dok nađe sebi neki stančić.
Pa, što da ne!? Nikada nije kasno za sreću!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *