Vojislav Ilić – Biografija

Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862Beograd, 21. januar 1894) srpski pjesnik.

Biografija

Rođen je u Beogradu kao sin pjesnika Jovana Ilića, imao je tri brata među kojima je  bio i književnik Dragutin Ilić. Bio je bolešljiv od djetinjstva i slabo je mario za učenje. Pohađao je osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Beogradu. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspjeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stjecište književnika i pjesnika.

Ispovest

Na trošnom čunu, bez krme i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja više ništa ne verujem, ništa
Il’ bolje reći: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga života
Prerano sam upoznao svet:
Za mene život ništavna je senka,
Za mene život otrovan je cvet.

Trpi i živi… Prijatelju dragi,
O mnogo čemu mislio sam ja –
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna

. . . . . . . . . . . . . . . .

Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strasno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.

. . . . . . . . . . . . . .

Sve, što god živi-svom se padu kloni
Promenom vreme označava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snaži ceo ljudski rod.

. . . . . . . . . . . . . .

Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri, Tijanom. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, kada je zajedno sa Branislavom Nušićem bio u Jagodini. 1887. stupio je u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namješten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postao je pisar ministarstva unutrašnjih djela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gdje je uskoro i umro.

Starac

Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud.

Zaman, što me razgovara
Prošlih dana spomen znan:
Mene muči i obara
Neodoljiv neki san –

Svršeno je… Pogled tužan
Ukočeno na svet sja:
Vidim da već nije nužan
Nit’ ko meni, – ni kom ja

Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud –

Al’ me ipak radost neka
Utešiti lepo zna:
Mnogo milih mene čeka
U državi večnog sna…

Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri, Tijanom. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, kada je zajedno sa Branislavom Nušićem bio u Jagodini. 1887. stupio je u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namješten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postao je pisar ministarstva unutrašnjih djela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gdje je uskoro i umro.
ZIMSKA IDILA

Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.

Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,
I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede
Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,
A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.

Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,
I mirno pseći sluša vetrinu što poljem duva.

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje.
To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,
Pa žurno ispređe stoku i čeljad po kući psuje.

Vojislav Ilić na Kalimegdanu, Beograd

Prva žena Tijana i djeca iz prvog braka su rano umrli. U drugom braku sa Zorkom rođenom Filipović imao je jednu ćerku. Ćerka Svetlana je bila udata za Radoja Jovanovića, državnog savjetnika, njihova ćerka je bila akademik i lingvista Milka Ivić.

Vojislav Ilić

U životu umnogome je dijelio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je mijenjao namještenja u Beogradu i unutrašnjosti, živio u oskudici, veliki dio vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uvjerenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vrijeme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno djelo.

Jesen

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,
Na polju jesen stoji. Sa njene drazesne glave
Lisnatih vreza splet carobno spusta se dole,
Do same mirisne trave.
Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smesi se na nj. Pitome i blage cudi,
Priprema ona das spokojne veceri i dane,
I zetvu bogatu nudi.
Kako je mamljivo sve! Na starom ognjistu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu proslost vaskrsne drevn,
I gatke vremena davni’.
I pozno u tavnu noc razgovor spokojno bruji,
Dok dremez ne svlada sve. I strasno saptanje tada
Kroz mirni prosusti dom al’ i to gubi se brzo,
I san lagano pada…

Za života je objavio tri zbirke pjesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pjesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pjesnik, da je umio dobro pisati samo u stihu.

Na Drini

Kroz tučna polja i pitome ravni,
Srditim tokom, u nedogled tavni,
Ti širiš tvoja shushtajuca krila,
O, Drino, vodo mila!
Obale tvoje sharenilo krasi,
Ko ljupki venac nevestinske vlasi,
Al’ tvoj se talas ravnodushno krece,
Ostavlja rosno cvece.
Talasi mili ravnodushno tako
Ostavljah i ja shto sve ljubljah jako,
I gonim – jurim – a gde li cu stati,
– Sudba ce, mozda , znati.

Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pjesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtijevao Svetozar Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se djelimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pjesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti.

U POZNU JESEN

Čuj, kako jauće vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom.

A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Ali, njegova poezija, gledana u cjelini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizmom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtjevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umjetničko biće.

U Spomenicu

Kad poteče mladost, što nas služi sada
I pokida život sve žice veselja,
Kad nas borba smori i nevolja svlada,
I nestane davno mnogih prijatelja –

Kad jesenji vetar s nepogodom dune,
I tajni se odjek zahori u miru,
Znaj: to ječe moje pokidane strune,
To udara prošlost u srebrnu liru.

Vaskrsne li tada naše mlado doba
I doleti spomen sa veselim zvukom,
Ti se blago nasmej nad dverima groba,
I svega se seti i odmahni rukom.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *