Милутин Бојић – Биографија

Милутин Бојић (19. мај 18928. новембар 1917) српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату.

Биографија

Рођен је 1892. године у Београду. Похађао је Основну школу „Вук Караџић“ у Београду (тада се звала „Палилулска школа“).

ONIMA ŠTO PLAČU

Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.

Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.

Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim; plač se grozno sveti.

(1910)

Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године, као и Првог светског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну.

ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
и на мртве алге тресетница пада,
лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
а уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
за огромног мрца, к'о наш ум бескрајна,
тиха као поноћ врх острвља јужна,
мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
да побожност расте врх вода просута
и ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута.

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
завите црним трубе!
Стражари у свечаном опело нек отпоје
ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к'о пена
што пролази морем и умре без знака,
и доћи ће нова и велика смена,
да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
колевка ће бити бајке за времена,
где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
и пролазна радост целог једног рода,
зато гроб тај лежи у таласа сенци
измеђ’ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
веслање умре хујно,
а кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
и да мртви чују хук борбене лаве,
како врућим кључем крв пенуша њина
у деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
овом истом крвљу што овде почива:
овде изнад оца покој господари,
тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
над овом светом водом!

Из ове збирке је и песма „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Биста Милутина Бојића, угао истоимене улице и Палмотићеве

Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти.

LEPOTA

Ti gledaš vodopad kako se penuši,
Slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala,
I osećaš maglu što štipa i guši,
No ne vidiš sunce u bari sred kala.
Gledaš kako grana za granom se suši
I preliva jesen iznad morskih vala
Umornoga sunca hiljadama šara
I mre tisuć boja šumom četinara.

I gledaš kad jutro iz ložnice stupa,
I slušaš kleptanje izgladnjele čaplje,
Gledaš kako mesec mlekom brda kupa
I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje,
I ne vidiš ništa i koračaš dalje
Plačući što nebo samo sumor šalje.

O, misliš li možda, postoji Lepota
Daleka i čudna, nepojamna nikom?
Bludeći je tražiš stazama života,
Očajno je kličeš svojom grubom vikom,
A vreteno svoje Parka kad razmota,
Smućen ćeš čeznuti za slućenom slikom
Neznane lepote. Čuj, u tebi sve je:
Tobom cvet miriše, tobom sunce greje.

Tobom nebo plače, tobom gore cepte,
U carstvu lepote žena krunu nosi,
Tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte,
Tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi,
Andjeo i demon tobom s neba sleću
Tobom Gospod živi, svetovi se kreću.

(1910)

Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.

Фотографија Милутина Бојића

По објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команде, да би нешто касније био прекомандован за Солун.

POLJUBAC

Mi smo deca sreće i života zrela,
Naša čudna ljubav do niskosti naga,
Mrzi legendarnih noći čeda svela:
Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga.

Januar fijuče u sutonskoj studi,
Bičevana reka modri se i peni.
Jauk golih grana mrtve iz sna budi:
Kikoće se vreme u večitoj smeni.

Sve tutnji u snazi napregnute volje,
Krši se i pišti i seva i para,
Razjaren se orkan s nebesima kolje,
Polusmrznut Neptun s Adom razgovara.

Opijeni mržnjom, opkoljeni vriskom,
Pripijene usne do krvi smo grizli,
Moćna su nam rebra drhtala pod stiskom
Prstiju, što međ’ njih neznano su sklizili.

Taj poljubac duše pip nam je do dna,
I hiljade šara, vrelih ko strast lavlja,
Igrah ko oči dva pantera srodna,
Dok nebesa siva bivahu sve plavlja.

Plašljivih fauna, videh, jure čete
Upivši u mene sav svoj pogled zečji,
Pevajući psalme neke vere svete,
Koje gušio je njihov pogled dečji.

Vekovima tako kikoću se oni,
Splet njihov nevidljiv vaseljenom ide
I, tek kad u nama zvuk srca zazvoni,
Njihove se čete oživljene vide.

Mi smo deca sreće i života zrela,
Naša čudna ljubav do niskosti naga,
Mrzi legendarnih noći čeda svela;
Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga.

(1911)

Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница, која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса.


DEUS DEORUM

Porđalih usta, povijena čela
Pevaš smrtnu pesmu grobljem faraona
Ili pišeš, dok se vrti tarantela,
Propast iznad vrata bludnog Vavilona.

Hordama heroja gde tisuće mreše
Krstarila ti si vrh kalpaka tučnih,
Da s krvavim suncem pitaš: Čemu beše
Sav taj tutanj bakra i vonj rana mučnih?

U ložnici dvorskoj tvoj se čuo šapat,
Vrh biblioteke Afričkoga Grada.
I u Panteonu tvojih ruku tapat
Beše pljusak mreži paukova rada:

Mirno ti si tako kalpake i spise,
Mehane, brodovlje, hetere i lovor
Zasipala prahom pokajničke mise,
Gde paukov zastor vekova je govor.

O, i Belom Kralju u dan smrtne jeze,
Pljunula si glavu. I tad, s puno krvi,
Tvoj smeh je u svakom stihu Marseljeze
Pratio svu hučnu gomilu što mrvi.

I još uvek lutaš vrh ljudskih izuma,
Vrh granitnih kula i mostova nadnih;
Čujem te u huci punog gradskog šuma
I niz vidim zuba velikih i gadnih.

A kad ponoć smiri ulice i dvorce,
Ti, zgrčena, čuvaš pust i mračan forum,
Idole skrnaviš, pljuješ mrtve borce,
Ti, Večita Sumnja, ti Deus deorum.

I u svojoj sobi vidim te svu golu,
Sediš iznad Sata i brojiš minute,
Senka tvoja igra preda mnom na stolu,
Gde čitave ’rpe početaka ćute.

A kad moja ruka kradom pero takne,
Tvoj osetim stisak, zadršćem bez java,
Ceo zid se jedan ko zavesa smakne
I ja vidim samo red smrvljenih lava.

Kraj njih leže knjige, papirusi truli,
I gomila mozga što već prodre svuda,
Lovori što nisu zvuke sreće čuli:
Mravi rastureni stazom što krivuda.

Tad, zapahnut Tobom, ja se pitam: Kuda?

(1912)

У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.

Милутин Бојић и Станислав Винавер

8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.


PROSTA PESMA

Još poslednje pusti s violine glase,
I hajdemo onda slušati talase.

Gle, kako je vedro, a čamac se njiha.
Sada nek se čuje pesma tiha, tiha.

I neka poteče i nek dragoj reče
Da sam njen u ovo mesečasto veče.

Uvek njena slika moju tugu krasi,
A to znaju samo nebo i talasi.

Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.

Дела
Збирке песама
  • Песме (1914)
  • Каин (спев, 1915)
  • Песме бола и поноса (1917)
Драме
  • Ланци (1910)
  • Краљева јесен (1913)
  • Госпођа Олга (1913-1914, прво извођење 1979)
  • Урошева женидба

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *