Aleksandar Poup – Najbolji satirični pjesnik 18 vijeka

Aleksandar Poup (engl. Alexander Pope; London, 21. maj 1688Tvikenham, 30. maj 1744) engleski književnik. Jedan od najboljih satiričnih pesnika 18. veka. Aforistična vrednost njegovih do savršenstva doteranih stihova veoma je doprinela širenju prosvetiteljsko-klasicističkih učenja u engleskoj i svetskoj književnosti.

Aleksandar Poup rođen je 21. maja 1688. godine u Londonu, u katoličkoj, trgovačkoj, porodici. Bio je, kao dete, lošeg zdravlja; tuberkuloza kičme pogrbila mu je telo, tako da je izrastao do visine od samo metar i trideset sedam santimetara. Opisi iz njegova vremena govore da je njegovo telo bilo skoro “besplotno”, toliko je bio mršav. Nikada se nije oženio, iako je s nekim ženama bio u prisnoj prepisci. Godine 1700. njegova porodica preselila se u gradić Binfild, u Berkšajru, strogo antikatoličku sredinu (važio je propis da katolici moraju živeti na najmanje šesnaest kilometara van Londona ili Vestminstera – Binfild se uklapao u propis). Kasnije će Poup taj kraj opisati u svojoj poemi “Vestminsterska šuma”. Prvi svoj ozbiljan pesnički rad, napisao je u svojoj dvanaestoj godini – “Odu usamljenosti”. U Binfildu je upoznao dugogodišnje prijatelje, pesnika Karajla, Vikerlija i Volša, kao i sestre Blant.

Posle svog prvog objavljenog rada, “Pastorale” (1710), on se upoznaje s prestoničnim piscima, torijevcima Gejom, Sviftom, Arbatnotom, Adisonom i Stilom. Kasnije će prijateljstvo sa Adisonom ohladniti, zbog jedne Adisonove satire. Poup, Gej, Arbatnot i Tomas Parnel osnovali su 1712. godine Skriblerus klub. Tipično engleska, ideja vodilja kluba je satirična nadmenost i pedanterija koja gaji “tradiciju” izmišljenog studenta Martinusa Skriblerusa. Godine 1713. objavljuje svoj prevod Homerove “Ilijade”, na kojem je radio šest godina i koji mu donosi za to vreme “revolucionaran” ugovor sa izdavačem Bernardom Lintotom. Materijalni uspeh ovog prevoda izdiže Poupa kao prvog engleskog pesnika koji je mogao da živi od svog književnog rada. Piše poeme (“Eloiza Abelaru”, “Elegija za nesrećnu lejdi” – za koju se misli da je posvećena Marti Blant). Novcem zarađenim od književnog rada Poup je kupio vilu u Tvikenhajmu, 1719. godine; tamo je napravio kristalnu rezidenciju, sa takozvanim “grotom” (nekom vrstom specijalno ukrašene pećine, imitacije negdašnjih hrišćanskih katakombi); imao je posebnu odaju sa ogledalima (koja su u to doba izuzetno skupa) i kamerom obskurom (prethodnikom fotografa), kao i vrt sa živom vodom. Kad bi gosti hvalili njegov vrt, odgovarao bi: “Biće kompletan tek kad stignu i Nimfe”. Iako je pesnikova rezidencija, u sledećim vekovima, potom, ruinirana, groto je očuvan do danas, i otvoren je za posetioce jedanput u godini.

Godine 1726, preveo je „Odiseju“, zajedno sa Vilijamom Bruom i Elajom Fentonom. Zbog finansijskih razloga, namera im je bila da se ta saradnja prikrije, ali je procurela u javnost, nanevši izvesnu štetu Poupu, ali ne i finansijskom uspehu dela. Sredinom dvadesetih godina, kao satiričar na glasu, on se udaljuje od vlade prajm-ministra Roberta Volpola i približava se opoziciji koju vodi Bolingbrok. Za jedno od glavnih Poupovih dela, “Ogled o čoveku”, tvrdi se da je preuzeo izvesne Bolingbrokove filosofske ideje. Kad je objavljen (1733-4), “Ogled o čoveku” postigao je nepodeljen uspeh, pa i kod pesnikovih neprijatelja. Usledila su dela “Oponašajući Horacija” (1733-38), gde je dao niz satiričnih opaski na račun vladavine kralja Džordža Drugog, posebno na korupciju i rđav dvorski ukus u umetnosti. Usledila je “Epistola doktoru Arbatnotu”, a 1738. napisao je “Univerzalnu molitvu”.

Posle 1738, Poup je pisao malo. Godine 1742. objavio je dopunjeno, drugo izdanje svog satiričnog epa “Dansijada”, u tri knjige, o izmišljenom kraljevstvu u kojem vlada glupost. Njegovo zdravlje se naglo urušavalo i on je umro u svojoj vili, okružen prijateljima, 30. maja 1744. godine. Dan ranije pozvao je katoličkog sveštenika da bi primio poslednju pričest. Sahranjen je u Crkvi Svete Marije Device u Tvikenhajmu. Zaostavština Poupova u engleskoj kulturi ogromna je. Smatra se da su samo Šekspir i Tenison na engleski jezik i čitaoce uticali više od njega. Neki njegovi stihovi odavno su engleske poslovice (“Malo učiti, opasna je stvar”, ili “grešiti je ljudski, davati božanski”, itd). Mušičavi dr Džonson piše: “Ako Poup nije pesnik, gde da tražimo poeziju?” Početak neprihvatanja Poupa vezuje se za romantičare. Metju Arnold za njega i Drajdena, zlurado, kaže da su “klasici naše proze”, dok Bajron piše da je on “najveći pesnik-moralista svih vremena”. Razume se, to za Bajrona nije bogzna kakva pohvala. Poup je autor epitafa na Njutnovom grobu:

Prirodni zakoni tu ležahu u noći stoletnoj.
Bog reče: “Nek bude Njutn” – i bi svetlost.

Iako didaktične i, kako se često govori, “prevaziđene”, Poupove poeme su, kroz vreme, širile jedan tajni uticaj. Ponajpre na evropski klasicizam (zlobnici bi rekli “masonskog tipa” – Poup je bio istaknuti mason). Njegov uticaj na srpski barok i, naročito, na Dositejevo prosvetiteljstvo „zdravago razuma“, više je nego očit. Ali, to nije sve. Svak ko se zagleda, recimo, u poeziju poznog Lalića, pogotovo u njegove pesme o “tajnim namerama” Tvorca, jasnije uviđa da su to ispisi iz Poupa, zaslađeni skeptičnom idejom Božijeg “umora”. Kod Rusa, Poupove ideje su još šire primljene, počev od Lomonosova do današnjih dana. Kad Samojlov kaže da je “cilj vaseljene – tačka, i ta je tačka Bog” – to je, zapravo, stih iz Poupove prve epistole o čoveku.

Poup je nerazumljive dogmatske ideje pesnički pojednostavio; on o neobjašnjivosti Boga govori racionalno, postižući u toj nemogućnosti mogućnost pevanja. Ostalo je tehnika. Preuzimanje dogme zdravo za gotovo, pogotovo u alegorijskim slikama o jagnjetu i nožu, verovatno izvedenim iz priče o Avramovoj žrtvi, nije nam danas privlačno, ako se složimo da božanska nepogrešivost podrazumeva i izvesnu odgovornost – ako ne prema čoveku, ono prema svemu živome. Na toj tački se moderni svet razlikuje od Poupovog viđenja, ali bez te vrste apsolutnog prodora u fatum, verovatno ne bi ni bilo stihova koji tumače neizbežnost, a u čemu je Poup pesnički najjači. Filosofski gledano, Poup nije pesnik objašnjivog, već neporecivog.

Eriniji

Neka je Sapfo Svetiljka Lepote,
al Eriniji zastremih ja, do te
Skromnosti čije čari duh ne ote.
Tako na slepo blistav Sunčev sjaj
mesec odgovor hladni šalje, znaj.
I veličanstven devičanski mir
duši je draži nego znojni pir.

Epitaf gospodina Geja

Opatija Vestminster, 1730.

Vladar nad strašću, no i nad vrlinom,
umom bi mudrac, a dete toplinom.
Oštrom je rečju stišavao gnev,
raskrinkavao porok njegov pev;
gluh za sablazni međ svetskim stvarima,
tuđ za sujetu među vladarima:
delivši smeh i tugu s drugovima,
živ hvaljen, umro oplakan si svima;
gordi se ne tim što s kraljima ležiš,
što ćeš dobiti kip, hladan i neživ,
već što će ljudi – pesmama grob zgrej –
proliti suzu: “Ovde leži Gej”.

Ogled o čoveku

Epistola prva

Sent-Džone, čuj! Tle ostavimo njima,
ništavnima, a gordost kraljevima,
pratimo (mada nedug nam je soj
i smrt prebrzo svodi račun svoj),
put sred svetova, ljudski, nebiran;
gle lavirinta, gde je vidan plan:
gluvila gde je cveće – čedo blata,
vrta, zabranjen plod gde ruka hvata.
Zajedno hajdmo, da pronikne pogled
u izvor i u otvoren nedogled;
ko u tavnini prepuzi i prebdi,
a ko u sjaju visina zalebdi;
da istražimo kud priroda smera,
klicu navika i plod karaktera;
nasmešimo se, i uz dokaz gorak:
da pred čovekom u pravu je Tvorac.

1

Otkud znan Bog je, i čovek, da l znaš,
na zemlji gde i vek prolazi naš?
Zar sagledavši, tu, čoveka deo
smemo suditi kakav je on ceo?
Kad svetovima projavi se Bog,
da l tu je prah tek ukazanja tog?
Ko kroz nevidljiv pokrov vidi tih
sastav Kosmosa i svetova svih,
bezbroj sunaca nekog drugog sveta,
u nesvestičnom kruženju planeta,
epohe gde se plod za život bori –
to bi nam reklo kako nas Bog stvori.
Da li savršen kostur čiji štit
u pršljenima nije za naš vid,
istraži katkad dušina vrelina –
jer je u delu, pod ključem, celina?

Neispovediv cilj i razlog strog,
da l i ti kriješ, il jedini Bog?

2

Zašto, pitaš se, nisam umudren,
zašto sam stvoren slab, i slep, za tren?
Al tako nadmen ton baš nije lep,
jer mogao si biti rođen slep.
Pitaj materu Zemlju, ta ne spava,
zašto su stabla viša nego trava?
Što su Jupiter i roj satelita
na nebesima nemerljivi, pitaj.

Ako je Tvorac savršen daleki,
i naš je kosmos – praobrazac neki
sklada, gde sve je dovršeno dovek,
ili lišeno postojanja – čovek,
tad, u stvaranju nije sen bez lica,
nego razumna jedna stepenica,
i samo jednom pitanju sam sklon:
da l svoje mesto zauzima on?

Al podržavši bez plana plan tvorčev
pravila mogu život da zagorče:
mnoštvo napora uložimo bitnih
u poteri za događajem sitnim,
a Bog tvarima svim svoj primer daje:
jedno se preko drugoga sazdaje,
i čovek, sam, sa svojom zemnom merom,
možda pokrenut biva drugom sferom –
u ime točka nezemno ritmičnog;
vidimo čuda samo delimično.

Kad bi konj znao čemu stroga uzda
koja ga vodi il tera na uzmak,
kad bi shvatio bik zašto je on,
bivši bog, sada ujarmljeni vo,
možda bi mogo tad i čovek brižan
da dostigne svoj udes nedostižan,
i, možda, tad bi doslutio zašto
rob je, bar isto koliko božanstvo.

Složi se: Bog je biće nepogrešno,
čovek ne može biti drugo nešto;
On nečim višim nije podaren:
naš kosmos tek je – tačka, vreme – tren.
Nije l svejedno savršenstvu gde će,
i kada, neki nov svet da pokreće?
Blagoslovljen si, od svih i od mene,
neka za tebe ne bude promene.

3

Da ćemo prići večnom, sve nas vara:
samo današnje nama se otvara.
Za životinje, duhove i ljude,
nije l neznanje – pa kako im bude?
Kako bi mirno paslo livadama
jagnje, znajući da ga čeka kama?
Ne, ono skačka uz lug, i niz stranu,
i liže ruku najgorem dušmanu.
I ne znajući budućnost, svi sami
živimo dok nas svod pokretom mami;
Za Boga kosmos pitanje je igre –
ista kob vrapca i junaka stigne:
gde efemernim bivstvom jednog truna,
svet se klobuči ko mehur sapuna.

Kroz život u se uzdaj se, i počuj:
smrt čekaj mirno, a Boga ispoštuj.
Nas nepoznato blaženstvo tek čeka,
nada ka njemu i vodi čoveka,
nada u našim srcima ko zvezda
blagoslova je, što nestati ne zna,
ko otadžbine druge da se seća
gde novi život duša predoseća.

U oblacima Boga Indijanac
nalazi, i kad dune povetarac:
nauka gorda ne prevari njega,
nezemni privid ne sablažnjuje ga:
jer nebesima blizak je svim umom –
nebo je odmah nad obližnjom šumom;
svet odmora bez tuge i nemira,
nekakvo srećno ostrvce svemira,
gde roblju skromni raj biva odbrana,
gde im ne preti pohlepa hrišćana;
Šta će mu krila, krilat da osvane:
kakav je bio želi da ostane,
i veruje, na nebo će, pre nas,
čak i lovački, verni njegov pas.

4

Pa šta, izvagaj srž umom svog doba,
i Proviđenje ukoriti probaj!
Reci, čime si obdelavan bolje,
ko je zasićen, a ko neutoljen;
čovečanstvo je nesrećno – da, kaži,
al da Bog nije u pravu – dokaži;
da, smrtni čovek često zlo ispolji,
al ne smeta mu Bog da bude bolji;
I ti, ništavan, sudiš o božanstvu,
uzev od njega, skiptar, vagu, pastvu?
Gordost razuma vodi ka greškama,
dok savršenstvu žurimo nad nama.
Anđeli biti ko da svi snujemo,
da božju silu nadopunjujemo,
al anđeli su pobune u hadu,
dok čovek bunca, razuzdan, u padu:
Ko stroj svemira teži da preveri
na Prvoizvor svega se nameri.

5

Čemu dan, Zemlja, sjaj što Zemlju prene,
razmišlja gordost: sve je to za mene.
Priroda meni sva dobra izneće:
i predodređeno rastinje, i cveće.

Zbog mene miris ruža sav svet prože,
svakogodišnji teški urod loze.
Meni zaliha svaka, svaki lek,
izvor donosi zdravlje meni tek;
Tle pod nogom je tepih, a zavesa
nad glavom mojom – čitava nebesa.

Al zar priroda uvek nam ugađa?
Zašto nas mrazom il žegom pogađa?
Što zemljotresi, voli li nas, tada
u grob pretvore kuće nekog grada?
“Ne” – rečeno je – “Prabit je u tome
da jednostavne uvidiš zakone,
da izuzeci ne potraju dovek.
Šta savršeno jest?” Reći ćeš: čovek?
Al ako je na svetu sve rad nas,
priroda, ko mi, greši svaki čas;
katkad vidimo mrštenje azura,
al zar u srcu nema mnogih bura?
I naša mudrost večna potrebna je:
tek tako večno proleće nastaje.
I Katilina i Bordžija treba,
kao i kuga, da vrše plan neba?
Ko može znati snaga čijeg dlana
podigne buru iznad okeana,
ko to Cezara častoljubljem truje,
ko Aleksandra mladog nadahnjuje?
Vuče nas gordost u pogubnu modu,
da suprotstavi moral i prirodu,
al nije naše nebo prekopati.
Nije li bolje Tvorcu verovati?

Zemljani, možda, za život bi strašni
harmoniju u svemu lakše našli
da nema besnih gostiju stoletnih –
vihora, strasti, bura i zlih pretnji;
Od stihija se ne možemo spasti,
jer sav je život to: stihija strasti;
Ali, nad igrom stihija je, krotka,
u prirodi i nama – ista potka.

6

Čoveka muči raskoš, zlato, svila,
traži za sebe anđeoska krila
i misli, pritom, da nije greh steći
volovsku snagu i medveđe pleći
al ako sve te tvari su za njega,
našto priroda, našto njena stega?
Priroda nikom ne udeli zla,
svima daruje slično, kako zna,
prostom srazmerom, da ne bude namet:
neko dobija snagu, neko pamet,
sve je razumno delila priroda,
da grešiš ako oduzmeš i dodaš.
Zver zadovoljna, crv će mirno u rov,
tek prema tebi Gospod beše surov,
i ti, jedini, uvređen ko pre,
svega si lišen, jer ne dobi sve?

Čovek bi bolje znao i uspeo
da pamti sopstven ovdašnji udeo,
da put nastavi ka običnoj sreći
i ne poseže za od sebe većim;
Hoćeš mikroskop mesto oka oba?
A ne pripadaš narodu mikroba.
Što zuriti u tlo puno problema,
zanemarivši svod, ko da ga nema,
od doticaja drhturiti svakog,
kad i pahulja biva pretnja lako,
zar od mirisa mreti cvet što pruža,
jer je za mozak dušmanin i ruža?
Da te, na primer, priroda zagluši
muzikom sfera što ispuni uši,
zar bi začuo potočića žubor,
i vetrov šapat kad ga svlada umor?
Ko je taj ko će da huli i priča
kako je Gospod za nas nepravičan?

7

Stvorenja ne baš jednako dobiše:
što tvar je viša, dato joj je više.
Kako je čovek divan, sila prava,
u poređenju s tamom carstva trava;
Oku krtice pokrovac je pisan,
uvek je dan za oštrovidog risa;
kod psa i lava razvijen je njuh,
jedan sve čuje, a drugi je gluh;
Pokušaj, ribe uporedi neme
sa cvrkutima koji suncu streme!
Gle one fine paukove niti,
ne možeš sve te konce proceniti.
Dato je pčeli iz otrovnih trava
da stvara nektar kakvom nema ravna.
Divlji je vepar drukčijeg nagona
u odnosu na, mnogo većeg, slona!
Nagon i razum! Kako je zid nežan
međ njima, ali čvrst i neizbežan.
Uz mišljenje se i sećanje broji,
al osećanje od uma se dvoji.
Ko da je savez neophodan njihov
al teško ih je složiti i stihom.
O zar bi mogo ti bez tačnih mera
postati vladar nad toliko sfera?
Nisi l car sila što im ne znaš broj
koje tek razum ujedini tvoj?

8

Vidiš: u vodi, vazduhu, u njivi,
svud materija žuri da oživi,
da bez štedrosti život ne ostane,
dostaje njemu visine i hrane.
U lancu bivstva Bog je prva žbica:
nad nama – dusi, ispod – niža bića:
ptice i ribe, sitnež nevidljiva…
Bog je početak za sva bića živa,
kraj – ništavilo; nas vuče višemu
a niže k nama, i tako u svemu.
Jedan basamak u sazdanom sruši –
propada sve, do besmrtnog u duši;
Peti il stoti beočug iščupaj,
ceo se lanac uništava skupa.
Ko dan istina jasna je i laka:
neophodna je stepenica svaka.
Kad jedna od njih slomljena ostane,
ne može ni sav sistem da opstane.
Ako sam temelj promeni podlegne
teško bi mogo haos da izbegne.
Bez anđela bi etar prazan bio
i na svet bi se jedan svet srušio;
kad bi svodima pripretio slom
pokoleban bi bio Božji tron;
da rušiš nije tvoja dužnost prva,
bezbožni crve, najgori od crva!

9

Šta ako gordost omogući prava
peti da raste i postane glava?
Ako, odjednom, svrgnuta odozgo,
glava prestane da se služi mozgom?
Da deo tela komanduje telom
radi promene u svom telu celom,
bezumlje – svrgnuv red i reda stazu
posegnulo bi na vrhovni razum.

Jer sva celina sveta dobru vodi,
s dušom u Bogu, s telom u prirodi,
Bog u promeni nepromenom blesne,
u netrulnome i trulome jeste;
Sunčani žar i svežina vetrića
sijanje zvezda i miris cvetića,
svojim prisustvom oznameni, živ:
svudasušt, on je, ipak, nedeljiv;
u likovanju, jadu, našoj krvi,
savršen, on je u dlaci i mrvi;
savršen, on je hropcu, u bludnji,
i u nezemnoj anđeoskoj žudnji;
za njega nisi ni velik, ni mali;
On je jednakost, celost, veza, pralik.

10

Zlovolji ne daj da te uzme često:
zar da hulimo na naše blaženstvo?
Ne samo vid, već i slepilo oka
podareno ne biva bez razloga.
Smiri se, kada kroz život, trpeći,
nemoguće je blaženstvo doseći,
jer čuva jedna blaga sila nas
i na rođenju i u smrtni čas.
Dovršeno je majstorstvo prirode,
mada ti ne znaš gde te staze vode.
U neskladu je sklad, nepoznat tlu,
svemirsko dobro u usputnom zlu;
tom stvaralaštvu odaj čast i čest:
uistinu je dobro sve što jest.

https://principova.wordpress.com/…/александар-поуп-1688-1744/

Grešiti je ljudski, praštati je božanski.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *