Henrik Sjenkjevič – Biografija

Henrik Sjenkjevič rođen je 5. maja 1846. godine u selu Volja Okžejska, na severo-istoku današnje Poljske, tadašnje ruske Imperije. Rodio se u porodici koja je pripadala plemstvu. Bio je ponosan na svoje poreklo po ocu, ali i majka mu je poticala iz porodice koja je bila vrlo ugledna jer su njeni srodnici u poljskoj nauci, istoriji, književnosti imali značajnu ulogu. Jedan njen srodnik bio je značajan istoričar i političar, i to veoma napredan, a iz iste porodice je poticala i jedna značajna književnica.

Još u detinjstvu okružen pričama, knjigama, narodnom tradicijom, predanjima Henrik je želeo da postane „vitez“. Naučio je da čita vrlo rano, i na jednom mestu je primetio da je slavnog Poljaka, pesnika poznatog u poljskoj narodnoj tradiciji po epskim pesmama, istorijskim poemam Julija Njemcevica poznavao i pre nego što ga je naučio da čita. Bili su to rani uticaji koji su doprineli i na neki način odredili kasnije, kada je i sam postao pisac njegovo romantično rodoljublje, ali i bavljenje istorijskim temama. Rana lektira , kada je u pitamju poljski nobelovac nije samo odredila teme kojima se bavio, nego je podsticala kao na primer „Robinzon Kruso“ i njegovu želju i radoznalost za dalekim putovanjima na koja će se otisnuti. To što je porodica živela na selu imalo je izuzetan značaj i uticaj na njegovo pisanje i odnos prema istoriji naroda kome je pripadao i smatrao da mu je dužnost da se bori za njegovu nezavisnost. Još kao dečak upoznao je običaje, navike i vrlo težak život poljskog naroda. Njegove dve sestre, od četiri koliko ih je bilo, Zofija i Helena takođe su bile sklone pisanju. U porodici budućeg nobelovca naročito su bili na ceni poljski pisci 16. i 17. veka, a usmene. porodične priče o istaknutom vojniku, dedinom bratu, na čijem spomeniku je pisalo: „Ovde leži čovek“, uticale su svakako na izraženo osećanje romantičnog rodoljublja do koga je držao, i na zavet da će braniti uvek svoju zemlju, Poljsku, koja u to vreme nije postojala onako kako je većina nas zna sa sadašnjih mapa Evrope. Henrik Sjnkjevič je bio drugi, mlađi sin, a njegov stariji brat Kazimir poginuo je kao francuski vojnik u francusko-pruskom ratu (1870-1871). U jednom razgovoru kasnije kada je postao poznati pisac sam je o svom snažnom poljskom patriotizmu i o svojim istorijskim romanima rekao: „Ne znam da li su to činjenice, likovi, spomenici ili mermerna lica koja su u moj život donela vetrove prohujalih vekova, i u duši posijali seme nezavisnosti, a onda sam ih ja samo preneo u svoje istorijske romane“.
Henrik Sjenkjevič je studirao na varšavskom Univerzitetu, prvo pravo, pa medicinu, ali kratko, da bi se zatim prebacio na istoriju i na kraju se odlučio za književnost. Još kao student pisao je kolumnu za lokalne novine ali i svoje najranije istorijsko delo Žrtva koje je izgubljeno i nikada nije pronađeno. Kao većina mladih iz gospodskih porodica u toku studija Henrik Sjenkjevič je pored pozorišta obilazio i umetničke salone, kafane. Sa slavnom, lepom, mladom glumicom Helenom Madžojevskom i još nekoliko prijatelja otputovao je u SAD, preciznije u Kaliforniju. Imali su velike planove. Za početak su osnovali neki oblik hipi komune, skvot, kako bi se danas reklo. Bio je to za ondašnje doba neobičan pokušaj razbarušenih mladih ljudi umetnički i stvaralački nastrojenih u do grla zakopčanoj konzervativnoj sredini iz koje su poticali, pokušaj da odu žive, rade i prevaziđu te okvire i sputanost koju su osećali, žudnja za nepoznatim, novim. U toku boravka u SAD koji je trajao od 1876. do 1878. godine. Sjenkjevič je pisao i svoje putopise u obliku pisma redovno objavljivao u poljskoj „Gazeti“. To je bila jedini vidljiv rezulzat i jedino što je ostalo iza ambicija mlade družine koja se iz Poljske otisnula u Ameriku sa nadom da će ostvariti svoje umetničke zamisli. Nakon povratka, počeo je još intenzivnije da piše za novine i 1879. godine postao je jedan od urednika u konzervativnom„Slovu“. U tim novinama je objavio i svoje rane priče. To nije bio kraj putovanja za Sjenkjeviča koji je inspirisan Valterom Skotom i francuskim istorijskim romanom, počeo da razmšlja o svojoj triologiji istorijskog romana ( Ognjem i mačem (1884), Potop (1886), Pan Volodjovski (1888), a u međuvremenu je pored dela Uzalud koji je napisao 1870. godine objavio i: Niko nije prorok u svojoj zemlji (1872) Dva puta (1873) objavio i : Skica ugljem (1877), Bartek pobednik (1882) Čuvar svetionika (1884). Njegove knjige postajale su sve čitanije, a on sve popularniji pisac, veliki rodoljub kako su ga sunarodnici doživljavali.
Henrik Sjenkjevič je proputovao svet. Boravio je u Americi, obišao Afriku, bio u evropskim zemljama; Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj i sa tih putovanja uvek slao poljskim novinama putopise potpisujući ih pseudonimom. U jednoj od tih zemalja, u Italiji, tražio je i našao inspiraciju za svoj roman Quo vadis? (1896), i ta knjiga će postati najpoznatije delo koje je napisao neki poljski pisac. Roman Quo vadis? je prvo štampan u nastavcima tokom 1985. i 1986. godine u listu „Gazeta Poljska“. Nakon prvog izdanja romana Quo vadis? uslediće prevodi i mnogobrojna izdanja i to delo će ostati i do danas jedna od najčitanijih, kao i poslednji roman koji je napisao, namenjen mladima, Kroz pustinju i prašumu (1911). Čitanosti i popularnosti njegovih knjiga naročito će doprineti Nobelova nagrada koju je dobio 1905. godine za celokupno stvaralaštvo. Bio je toliko popularan u svojoj domovini da su Poljaci nacionalnim doprinosom uspeli da otkupe 1900. godine dvorac koji je nekada pripadao precima najznačajnijeg poljskog pisca XIX veka Henrika Sjenkjeviča.
Kada je roman Quo vadis? preveden na engleski za nekoliko nedelja je prodat u 800.000 primeraka i to samo u Americi. Što se tiče prevoda na srpski jezik Henrik Sjenkjevič je bio poljski pisac koji je bez premca bio najpoznatiji, pre svetske slave koju mu je donela Nobelova nagrada za književnost. Nije bio nepoznat u Srbiji. U periodici su pre prestižne nagrade prevođene i objavljivane njegove pripovetke: Svirač Janko, Stari Mikolaj, Stražar na morskoj kuli, Iz pametera pozanjskog učitelja i to u periodu od 1883. do 1886. godine, a potom i Skice ugljenom, Pripovetke, Hanja u periodu od 1888. do 1891. godine i to zahvaljujući velikom popularizatoru poljske književnosti prevodiocu Nikoli Manojlović Rajku.
Henrik Sjenkjevič je u toku Prvog svetskog rata živeo u Švajcarskoj gde je i umro 15. novembra 1916. godine.
O delu

Henrik Sjenkjevič je pre svega autor realističkih romana i pripovedaka u kojima je opisivao živote , događaje i ljude koji prolaze kroz stvarne probleme, ali i autor istorijskih romana o prošlosti Poljske prve države u Evropi, druge u svetu, posle SAD, koja je proglasila kodifikovan ustav 1791. godine.

Romanima Ognjem i mačem (1884), Potop (1886), Pan Volodijovski (1888) je iskazao romantičarsku ljubav prema svojoj domovini, narodu i njegovoj borbi za samostalnost. Posle ove triologije uslediće: Bez dogme (1891), Porodica Palanjicki (1895), zatim Quo vadis (1895), Krstaši (1900) i na kraju roman namenjen deci, mladima Kroz pustinju i prašumu (1911), koji je najčitanija Sjenkjevičeva knjiga kod nas, čak je godinama bila obavezna lektira za osnovce.
Istorijski roman Ognjem i mačem, prvi deo triologije napisan je u vreme kada je Poljska bila rascepkana i pod tuđinskom vlašću. U romanu Senkjevič podseća sunarodnike na svetle i slavne trenutke iz poljske istorije, pre svega pobedu nad ukrajinskim Kozacima koji su bili pod poljskom vlašću i pobunili se. Vrlo vešt u opisivanju masovnih scena bitaka, ali i opisu fiktivnih junaka, poljskih vojnika u borbi ne samo protiv ukrajinskih Kozaka , već i krimskih Tatara, vešto priča istoriju, opisuje stanovništvo, mesta, običaje, koji su vladali u to prošlo vreme, ne samo u Poljskoj već i u Ukrajini. U romanu je opisana trodnevna Berestečka bitka u kojoj su Poljaci pobedili Kozake i Tatare. Iako na početku romana opisuje ustanak koji je podigao Bogdan Hmeljicki protiv poljsko- litvanske zajednice, pre svega nezadovoljan statusom seljaka, zbog velikih pritisaka i nameta poljskog plemstva, Sjenkjevič uopšte ne skriva svoju simpatiju prema poljskoj vlasteli, kralju i religiji.U romanu paralelno teče i priča o viteškoj ljubavi između vojnika vlastelina Jana i vlastelinke Jelene.
Prema romanu Ognjem i mačem snimljena su dva filma: prvi 1962. godine u talijansko- francusko- jugoslovenskoj produkciji, reditelja Fernanda Cercija, drugi film po istoimenom Sjenkjevičevom romanu snimljen je u Poljskoj, a reditelj je bio Ježi Hofman, koji je sledeće 1999. godine, nakon snimljenog filma, napravio i seriju po tom romanu Henrika Sjenkjeviča.

O romanu Quo vadis?

 

Prvi tragovi, spominjanje romana Henrika Sjenkjeviča Quo vadis? na srpskom jeziku istoričari prevoda poljske književnosti zabeležili su u„Brankovom kolu“ 1898. godine, u tekstu Stanislava Ževuskog. Autor romana je bio vrlo popularan i o uspesima njegovih knjiga stizale su samo pohvale. Misiju prevođenja njegovih romana na srpski, prvo romana Ognjem i mačem započeo je Lazar R. Knežević. Taj prevod koji je radio za Srpsku književnu zadrugu, završio je 1903. godine, no knjiga je objavljena sedam godina kasnije, 1910. god. Lazar Knežević zaslužan i za integralni prevod romana Quo vadis? 1913. godine. Njegov prevod koji se smatra najboljim doživeo je između dva rata dva izdanja 1923. i 1940. godine.Taj njegov prevod na srpski jezik objavljivan je i posle Drugog svetskog rata, i u nekadašnjoj Jugoslaviji, u Srbiji je štampan 1989. godine u izdanju „Dečijih novina“ iz Gornjeg Milanovca, a 2010. godine takođe njegov prevod romana Quo vadis? pojavio se u izdanju „Kairosa“ iz Sremskih Karlovaca. To izdanje je pretrpelo minimalme izmene; pre svega pravopisne, leksičke i druge intervencije, sa ciljem da se Kneževićev prevod prilagodi i približi savremenom čitaocu.
Četvrti prevod ovog romana uradio je još jedan prevodilac s poljskog, Milorad Pavlović Krpa 1934. godine.
Prvi prevod Sjenkjevičevog romana Quo vadis? pojavio se 1901.godine i teško je pouzdano tvrditi da li prvo u listu „Zakonitost“ koja je ubrzo ugašena, ili u „Dnevniku“, u svakom slučaju prevod je bio anoniman. Pretpotstavlja se da je u „Zakonitosti“ publikvano prvih šest glava, a dalje objavljivanje tog anonimnog prevoda usledilo je u „Dnevniku“ sedmom glavom romana Quo vadis?. Oni koji su se bavili istraživanjem publikovanja romana Quo vadis?smatraju da je taj prevod nepotpun, skraćen, a tako ocenjuju i prevod Julijane St. Marković koji je objavljivan u dnevniku „Novo vreme“ pod naslovom Quo vadis? Roman iz doba cara Nerona, i to u periodu od oktobra 1910. do januara 1911. godine. Njen prevod je prilično skraćen, drastičnije nego prevod u „Dnevniku“. Čitava poglavlja su svedena na dva stupca u novinama, što znači šturo prepričana. Ni to nije smanjilo interesovanjen za roman , naročito zbog italijanskog nemog filma Gabrijela D’Anuncija snimljenog po Sjenkjevičevom romanu Quo vadis?. Film se prikazivao u proleće 1913. godine i to sa velikim uspehom. Bio je to i susret sa novom umetnošću koja je svoje polazište pronašla i u temi ovog romana. Prikazivanje filma Quo vadis? podudarilo se sa prvim kompletnim objavljivanjem prevoda istoimenog romana koji je uradio Lazar Knežević. Roman je objavljenu izdanju Sveslovenske knjižnice M. J. Stefanovića i N. Živkovića u saradnji sa „Napretkom“ A.Švarca. Tiraž prvog izdanja bio je 5.000 primeraka, a drugog 9.000 primeraka. Roman Quo vadis?je tako jedan od prvih ekranizovanih književnih dela, na početku XX veka, a bilo ih je i kasnije. Najnovija verzija snimljena je 2001. godine u režiji Jeržija Kavaleroviča i to uz blagoslov pape Jovana Pavla II.
U Hrvatskoj se roman Henrika Sjenkjeviča Quo vadis? u prevodu Augusta Harambašića pojavio se ranije nego u Srbiji,1900. godine.
„Quo vadis Domine?“( .„Kuda ideš Gospode?“) prema predanju je pitanje koje je apostol Petar uputio Isusu koji mu se ukazao kada je hteo da pobegne iz Rima posle požara za koji su okrivljeni hrišćani i kada je počeo prvi veliki progon, za vreme cara Nerona. Na to mu je Isus odgovorio:“VenioRomam iterum crucifigi.“(„U Rim da ponovo budem razape!“ Posramljen, apostol Petar se vratio u Rim i pogubljen je tako što je razapet na krst i to naopačke, glavom prema tlu. Ta legenda, pitanje poslužile su i Henriku Sjenkjeviču ne samo kao naslov i inspiracija za roman Quo vadis? već su doprineli i popularizaciji samog predanja, ne samo tiražnim izdanjima na mnogobrojnim jezicima, već i brojnim filmovima koji su snimani po ovom romanu.
Roman Henrika Sjenkjeviča Quo vadis? obuhvata zadnje godine Neronove (54- 68) vladavine poznatog po tome što je otrovao svog brata Britanika, ubio sopstvenu majku, imao ne samo velike vladalačke ambicije, već i pesničke. Uopšte sebe je doživljavao kao „genijalnog pesnika“, ljubitelja i poznavaoca starogrčke književnosti i umetnosti koja mu je bila uzor.Pored opisa bahanalija koje je organizovao u svojoj palati na koje je pozivao senatore i patricije koji su mu bili slepo odani i koji su poslušnost i laskanje izražavali ne bi li sačuvali život, u roman je ukonpovana i ljubavna priča između mladog rimskog patricija Vinacija i mlade hrišćanke Ligije. Jedan od najzanimljivijih likova u Sjenkjevičevom romanu Qvo vadis? je svakako Petronije, takođe patricijskog roda, Vinacijev ujak,čovek koji se divi lepoti, ali i jedini koji ima veštinu da nemilosrdnog , nepredvidivog Nerona spreči i preusmeri u pogubnim naumima kojima je svakodnevno bio sklon. Petronije tu svoju sposobnost koristi ne samo za sebe, već i da bi zaljubljenog mladog rođaka spasao od opasnosti koja se nad njim nadvila zbog zaljubljenosti u mladu hrišćanku čiji život je kao i životi svih građana Rima u Neronovim rukama. Iako su mnogi tumači u romanu koji slika kontrast između vladajućeg, dekadentnog paganstva videli apoteozu hrišćanstva koje se u to vreme širi po katakombama i koje je obavijeno ne samo tajnom , već i prezirom, podozrivošću, osudama . Sjenkjevič uverljivo i vešto priča ne samo o luksuzu u palatama viših slojeva i bahatosti i raskoši kojoj je sklon Neron, već kroz ljubavnu priču, dramu, između „varvarke“ Ligije i Vinacija rimskog građanina , govori o snazi romantične ljubavi, egoizmu, o odricanju. Sa današnjeg stanovišta, možda se i može tvrditi da Henrik Sjenkjevič svoj roman Quo vadis? jeste napisao ad majorem dei gloriam.Taj prvi veliki progon hrišćana u Rimskom carstvu započeo je 64. godine i po predanju je Neron je zapalio Rim, a optužio je hrišćane za podmetanje požara. Sjenkjevič to predanje ističe u jednom dijalogu između cara Nerona i Petronija u trenu kada se Neron žali na nedostatak inspiracije i nezainteresovanosti Rima da se divi njegovom pesničkom umeću. Petronije mu ironično predlaže da zapali Rim. Neron želi da napusti prestonicu da bi otišao u Anacijum, grad u provinciji u kome bi se osećao bolje dok recituje svoje stihove napisane po uzoru na pesnike stare Grčke. Naravno, sa sobom bi poveo svoju svitu, ili bi im naredio da mu se kasnije pridruže, što oni moraju da urade bez pogovora, jer nijedno opravdanje , izostanak ne bi bilo dovoljno ubedljivo za podozrivog, cara koji je bio nemilosrdan.
Nema sačuvanih zapisa o požaru u Rimu 64. ali o tom događaju su pisali Sutonije i Tacit. Sutonije u opisivanju života cara Nerona i povodom svaljivanja krivice za požar u Rimu piše „da su kažnjeni hrišćani, klasa ljudi posvećena štetnom sujeverju“, dok Tacit takođe smatra da su skupine hrišćana imala sva obeležja zavere, optužuje ih za zverstva, „mađiju“, zatim za odbacivanje bogova zaštitnika rimske države. Ali, isto tako Tacit primećuje da je Neronu bio potreban „žrtveni jarac“ , navodeći da se u vreme požara nalazio van Rima, u Anciju, a krivica hrišćana po Tacitu nije nilo samo podmetanje požara već i „mržnja prema čovečanstvu“. Međutim, bez obzira na sve istorijske izvore, Rim je nakon požara sređen, a ako se zna da je Neron bio vrlo posvećen građenju, ne iznenađuje što je nakon tog velikog požara podignuta i njegova Zlatna palača, Domus Aurea.
Henrik Sjenkjevič u romanu Quo vadis?obuhvata razdoblje Neronove vladavine neposredno pre požara u Rimu pa do njegove smrti 68. godine kada ga je rimski Senat proglasio za neprijatelja rimskog naroda. U romanu se spominju brojne istorijske ličnosti poput Seneke, pesnika Lukana, Neronova ljubavnica Popeja, i neki drugi, dok su akteri ljubavne priče hrišćanka Ligija i Vinacije izmišljeni. U vreme prvog progona hrišćana za vreme cara Nerona pristalice „sekte“ kako su ih nazivali ne samo da su bili razapinjani na krst, već je rimskim građanima za koje se sumnjalo da su pristalice odsecane glave, a oni bez građanskog statusa su spaljivani, bacani u reku Tibar. Henrik Sjenkjevič u romanu Quo vadis? detaljno opisuje scenu kada je Ligija i njen verni pratilac Ursuz poput ostalih hrišćana bivaju dovedeni u arenu da bi se rimski građani uvek raspoloženi da posmatraju igre na smrt koje organizuje Neron kao potvrdu svoje moći. Ipak zahvaljujući svojoj veri preživljavaju borbu u areni. Ne propušta da istakne naklonosti naroda prema njima, kao i Nerona koji se ponaša kao bog, ali i osluškuje pažljivo želje onih kojima vlada.Kada se u areni nađe neko, kao ovog puta,  izuzetno snažan Urzus i pobeđuje snažnu životinju na zahtev građana Rima koji se dive hrabrosti i snazi, kao i sam Neron, car ne spušta svoj palac.Ne zato što je poštovao borbenost, već zato što je počeo da osluškuje posetioce arene  i da se plaši bujajućeg nezadovoljstva koje je izazivao svojim ponašanjem.
U romanu je, a i istorija potvrđuje, i sam car Neron prvo bio osuđen na smrt.Tu odluku je doneo Senat. Iako je tu odluk kasnije Senat promenio u romanu Quo vadis? osuda na smrt cara Nerona podrazumevala je „uklještenje vrata nogama i šibanje„ dok osuđenik, dakle, car Neron ne umre. Iako je Senat preinčio presudu bilo je kasno, i po predanju Neron nije mogao sam sebi da prereže grlo, već mu je u romanu Quo vadis? da zarije sebi bodež u grlo pomaže oslobođen, verni rob Epafrodit.Neron nije imao hrabrosti da to sam uradi, što se smatralo kukavičlukom. Pisac detaljno opisuje te njegove poslednje trenutke, panike i straha. Rimski car Neron okončao je svoj život 9. juna 68.godine.
Na vlast ga je dovela njegova majka Agrapina koja je otrovala cara Klaudija, svog muža. Od samog početka vladavine je bio okrutan, nepredvidiv, hirovit, svi su ga se plašili, smatrali ga ludim. Mnogi ugledni Rimljani su zbog tih njegovih osobina pogubljeni po njegovoj zapovesti i bez dokazane krivice, kao i članovi njihovih porodica, a, oduzeta im je i imovina. Ni njegov učitelj , savetnik u prvim godinama Neronove vladavine Seneka nije bio pošteđen njegove surovosti.I on je ubrzo nakon što prvo je svoju majku prognao, a zatim i ubio, kao i brata Britanika, pao u njegovu nemilost i na kraju izvršio samoubistvo.Tako je završio i Petronije u romanu Quo vadis? Henrika Sjenkjeviča, s tim što je kada je shvatio da mu se bliži kraj Petronije je ostavio pismo u kome je Cezaru rekao, bolje rečeno napisao istinu punu prezira i uvrede na račun njegovog umišljenog„božanskog“ talenta i vladavine.
Neron nije bio bolji ni prema svojoj ženi Oktaviji koju je takođe ubio da bi se oženio Pompejom Sabinom. Ni njegova treća supruga Mesalina nije bila pošteđena ubistva koje je on naredio.Važi za cara koji je vodio skupe ratove, živeo raskalašno, proglašavao sebe za genijalnog umetnika. Surov, bahat , bez skrupula, piroman, majkoubica Neron je ostao upamćen i kao car koji je voleo i pisao poeziju, divio se antičkoj umetnosti,voleo pozorište u kome je često nastupao ,kao čovek koji se nije odvajao od svoje lire na kojoj je svirao i pevao po predanju čak i dok je Rim goreo.
Protiv njega je bilo nekoliko urota, neke je uspešno osujetio, surovo ugušio. Anegdota da je posmatrajući Rim kako gori car Neron svirao liru i pevao, kao i činjenica da je ubijao sve ugledne ličnosti u koje je posumnjao da bi mogle da učestvuju u njegovom svrgavanju kao i niz drugih dešavanja, pa i otvorena Pizonareva zavera, obeležile su njegove poslednje godine vladavine. Smatralo se da je izgubio naklonost bogova, da je piroman i ludak, oličenje zla. Kao stvarni razlog njegovog svrgavanja često se navode i veliki porezi koje je nametnuo po provincijama Carstva da bi mogao obnovi Rim.
Posle prvog velikog progona hrišćana za vreme cara Nerona, bilo ih je još u vreme potonjih vladara Rimskim carstvom: Domicijana, Decije, Valerija, ali ne konstantno. Ti progoni su bili sporadični, i znalo se desiti da hrišćane decenijama niko nije uznemiravao, ni proganjao. Ali to nije bio kraj jer je najstrašniji progon pokrenuo Dioklecijan 303. godine i taj njegov progon hrišćana trajao je osam godina, naročito na Istoku Carstva. Što je Dioklecijan bio suroviji proganjajući ih, izazivao je sve veće gnušanje i sve veći broj pagana se prilključivao proganjanim. Tako je zabeleženo da su i Dioklecijanova žena i kćer bile naklonjene hrišćanstvu. U želji da očuva carstvo, Deoklecijan je odlučio da posluša svog budućeg naslednika Valerija s ciljem da carstvo ojača i konsoliduje još snažnije tako što će oslabiti utica mnogobrojnih religioznih sekti koje je smatrao opasnim po centralnu vlast.
Kao ni Kornalije Tacit, znameniti istoričar koji je hrišćane nazivao „judejskom sektom“, ni slavni Deoklecijan nije slutio da će hrišćanska religija prevladati Rimskim carstvom. Iako je u Carstvu bilo još mnogobrojnih kultova, kao na primer mitraizam, koji je po mišljenju mnogih naučnika takođe mogao da pobedi, ali nije.Mitraizam, kao jedna od mnogobrojnih vrlo rasprostranjenih sekti u vreme Rimaskog carstva ostao je velika tajna bez obzira na arheološka otkrića koja potvrđuju njegovo postojanje. Definitivna pobeda hrišćanstva desila se 380. godine ediktom cara Teodosija I, i od tada ono postaje državna religija.
Neke scene pogubljenja na smrt osuđenih hrišćana u romanu Henrika Sjenkjeviča Quo vadis?oslanjaju se verovatno i na zapise Kornelija Tacita, naravno transponovane u književnu fikciju i sa isticanje mučeništva hrišćana, snage njihove nepokolebljive vere i jedinstvene odanosti Isusu i njegovom učenju. Jedan takav zapis u kome znameniti istoričar koji je prema toj skupini revnosno neprijateljski nastrojen opisuje kako su nakon što im je „kraj saopšten porugom, pokrivani su kožom divljih zveri i puštani su psi da ih rastrgnu, ili bi bili pričvršćeni na krstove i kada padne noć spaljivani su, da bi poslužili kao buktinja.“ Tacit je napomenuo i da je car Neron „ustupao svoje vrtove za tu predstavu“ dok je pisac romana izmestio pogubljenja u arenu sa lavovima, i opisao i smrt dece čiji roditelji, osuđeni hrišćani prisustvuju prvo njihovom usmrćivanju dok su ih držali uvijene u „kožu laneta“, da bi potom i sami doživeli istu sudbinu, bili rastrgnuti .

Jedan od mnogobrojnih filmova koji je snimljen po delu Quo vadis? Henrika Sjenkjeviča je i američki, snimljen 1951. godine. Režirao ga je Lervin Meron.

Delovi iz romana Quo vadis?

…..

Narod se zabezeknuo.Osuđeni su pevali, očiju uznesenih ka velarijumu. Videla su se pobledela lica, ali kao nadahnuta. Svi shvatiše da ovi ljudi ne mole za milost i da, čini se, ne vide ni cirk, ni narod, ni Cezare.Chistus ragnal! brujalo je sve jače, i po klupama, svuda, sve do vrha, među redovima gledalaca, mnogi su se pitali: šta se ovo događa, i koji je taj Hristos koji caruje u uzvicima tih ljudi na smrti? No, međutim, otvoriše druga vrata i na arenu ispadoše u divljem trku i uz lavež čitavi čopori pasa, riđih, golemih molosa iz Peloponeza, prugastih pasa sa Pirineja, i sličnih vucima rundova iz Hibernije, namerno izgladnelih glađu, upalih bokova i krvavih očiju. Urlanje i lavež ispuni ceo anfiteatar. Hrišćani, svršivši pesmu, klečali su nepomični, kao okamenjeni, ponavljajući u horu samo jedno tužno: ProChristo! Pro Christo! ( Za Hrista! Za Hrista!). Psi, osetivši ljude pod životinjskim kožama ne smedoše odmah kidisati na njih. Jedni su se propinjali uza zidove od loža, hoteći da dopru do gledalaca, drugi su trčali naokolo štekćući jarosno, kao da teraju neku nevidljivu životinju. Narod se naljuti. Zavrištaše hiljade glasova, neki su gledaoci ppodražavali zversku riku, neki su štektali kao psi, neki su ih pujdali na svim jezicima. Amfiteatar se zatrese od dreke. Razdraženi psi počeše se čas primicati do hrišćana, čas se opet povlačiti, škljocajući zubima, i najzad jedan melos zabi zube u pleća jedne žene, koja je klečala u prvom redu, i povuče je podase.
Tada ih desetine kdisaše u sredinu, kao kroz bogaz. Masa prestade da riče, da bi pažljivije posmatrala. Usred urlanja i kričanja još su se čuli žalosni muški i ženski glasovi. Pro Christo! Pro Christo! Ali se na areni napraviše drhtava klupka od pasa i ljudi. Krv sad poteče potocima iz poraskidanih tela. Psi su otimali jedni od drugih krvave ljudske udove. Zadah od krvi i pokidane ljudske utrobe zaguši arapske mirise i ispuni ceo cirk. Naposletku su još samo gdegod klečali ljudi koje su ubrzo pokrivali čopori urlajući.

str.388-38

……

Ni lavovi, iako izgladneli nisu hitali žrtvama. Crvenkasta svetlost na areni vraćala ih je , te su žmirkali kao zaneseni;neki su leno protezali svoja žućkasta tela, neki su, razjapivši vilice zevali kao da hoće da pokažu gledaocima svoje strašne zube. Ali, zatim, zadah od krvi i rastrgnutih telesa kojih je mnoštvo ležalo u areni, poče uticati na njih. Ubrzo im pokreti postaše nemirni, grive su se kostrešile, a nozdrve šumno uvlačile vazduh. Jedan jurnu naglo do trupa jedne žene pokidanog lica, pa naslonivši prednje šape na njeno telo poče lizati svojim šiljastim jezikom usirenu krv, drugi priđe hrišćaninu koji je držao dete opšiveno u kožu od laneta.
Dete je drhtalo od vike i plača stežući grčwevito oca oko vrata, a ovaj, želeći da mu makar malo produži život, trudio se da ga odvoji od vrata i pruži onima što su klečali dalje. No krik i kretanje razdraži lava. On najedamput riknu kratko, jednim udarcem šape smoždi dete, pa zgrabivši u čeljust očevu lobanju, smrvi je u času.
Na to svi ostali kidisaše na gomilu hrišćana. Nekoliko žena ne mogaše izdržati krik preneraženosti, ali to narod zagluši pljeskanjem koje odmah prestade , jer žudnja za gledanjem nadvlada. Tada se videše strašne stvari: kako glave potpuno nestaju u čeljustima, kako se grudi razdiru zubima odjedamput istržu srce i pluća, čulo se lomljenje kostiju pod zubima. Neki lavovi zgrabiše žrtve za slabine ili krsta, skakali su u besnim skokovima po areni, kao da traže skriveno mesto gde bi ih požderali, neki su se u uzajamnoj borbi uspravljali, obuhvativši se šapama kao borci, zaglušujući amfiteatar rikom. Ljudi su skakali s mesta. Neki su napuštajući sedišta silazili niže, da bi videli bolje i na prolazima se gurali da se poguše. Izgledalo je da će zanesena masa jurnuti na samu arenu i početi da raskida zajedno sa lavovima. Ponekad se čuo nadljudski vrisak, ponekad pljeskanje, ponekad rika režanje, škljocanje zuba, arlauk molosa, ponekad samo ječanje.
Cezar držeći smaragd na oku, gledao je sad pažljivo. Petronijevo je lice izražavalo gađenje i preziranje. Hilona su već ranije izneli iz cirka.
A iz kunukuluma su izgonili sve nove i nove žrtve.

str. 391

Henrik Sjenkjevič QUO VADIS?

Prevod s poljskog Lazar R. Knežević
„KAIROS“ Sremski Karlovci, 2010.godine

 

www.smrtnakazna.rs/sr-latn-rs/teme/…/henriksjenkjevič.aspx

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *