Ana Frank – Biografija

Anelis „Ana“ Mari Frank (hol. i nem. Annelies Marie Frank; 12. jun 1929, Frankfurt na Majni – februar 1945) — jedna od najpoznatijih jevrejskih žrtava Holokausta. Za vreme skrivanja od nacista napisala je Dnevnik Ane Frank.

Rođena je u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj, ali je veći deo života provela u Amsterdamu. Bila je državljanin Nemačke do 1941, kada joj je oduzeto državljanstvo po Nirnberškim zakonima. Postala je poznata posle smrti, zahvaljujući objavljivanju njenog dnevnika. U njemu je opisala život tokom skrivanja za vreme nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu.

Anina porodica se 1933. preselila u Holandiju koju je nacistička Nemačka okupirala 1940. Kada su 1942. godine progoni Jevreja postali učestaliji, Frankovi su se sakrili u tajne prostorije u poslovnoj zgradi Ota Franka — Tajno skrovište. Nakon dve godine njihovo sklonište je otkriveno na osnovu dojave, a Frankovi, Van Pelsovi i Fric Pfefer deportovani su u logore. Ana je umrla sedam meseci kasnije od tifusa u koncentracionom logoru Bergen-Belzenu, nekoliko dana posle smrti svoje sestre Margo.

Anin otac, Oto Frank, koji je jedini preživeo rat, vratio se u Amsterdam i pronašao dnevnik svoje ćerke. Dnevnik, u kome je Ana beležila svoje misli od 12. juna 1942. do 1. avgusta 1944, objavljen je 1947. godine u originalnoj i delimično skraćenoj verziji na holandskom jeziku.

Život u Nemačkoj

Ana je rođena 12. juna 1929. u Frankfurtu u Nemačkoj. Druga je ćerka Ota (1889—1980) i Edit Frank-Holender (1900—1945), i mlađa sestra Margo Frank (1926—1945). Frankovi su bili liberalni Jevreji, nisu poštovali sve običaje judaizma, i živeli su u mešovitoj zajednici Jevreja i nejevreja različitog porekla. Edit je bila posvećeniji roditelj, dok je Oto bio zainteresovan za obrazovanje i posedovao dosta knjiga. Oboje su podsticali decu da čitaju.

Kada je na izborima za Gradski savet Frankfurta 13. marta 1933. pobedila Nacionalsocijalistička partija Adolfa Hitlera, počele su antisemitske demonstracije, što je navelo porodicu Frank da se zabrine za svoju egzistenciju u tom nemačkom gradu, pa su nešto kasnije iste godine Edit i deca otišli u Ahen, gde su živeli kod Editine majke, Roze Holender. Oto je ostao u Frankfurtu, dok nije dobio ponudu za osnivanje preduzeća u Amsterdamu, pa se i on preselio tamo. Tu je, 1934, našao smeštaj za sebe i svoju porodicu, koja je time postala deo 300.000 Jevreja koji su napustili Nemačku u periodu između kraja Vajmarske republike 1933. i početka rata 1939.

Život u Amsterdamu

Zgrada u Amsterdamu, u kojoj su Frankovi živeli od 1934. do 1942.

Oto je počeo da radi u Opekti, preduzeću koje je proizvodilo voćni ekstrakt pektina, a stan koji je našao nalazio se na Mervedeplajnu (Mervede trgu) u Amsterdamu. Edit i deca su stigli u Amsterdam u februaru 1934. Ana je upisala Montesori školu, a Margo državnu. Margo je bila talentovana za aritmetiku, a Ana za čitanje i pisanje. Anina drugarica Haneli Goslar izjavila je da je Ana još od ranog detinjstva često pisala. Međutim, skrivala je svoje radove i nije želela da priča o tome što piše. Ana i Margo su imale različite karaktere. Margo je bila učtiva, uzdržana i studiozna (kao Oto), dok je Ana bila pričljiva, energična i ekstrovertna (kao Edit).

Sem Opekte, Oto je osnovao Pektakon, preduzeće koje se bavilo veleprodajom sušenog bilja, začina i soli koji se koriste u proizvodnji kobasica. Herman van Pels (pseudonim Hans van Dan), jevrejski mesar koji je napustio Osnabrik sa porodicom, bio je zaposlen u Pektakonu kao savetnik za začine. Editina majka je 1939. došla da živi sa Frankovima, gde je i ostala sve do svoje smrti januara 1942.

Maja 1940, Treći rajh je okupirao Holandiju. Okupacione vlasti počele su sprovoditi progon Jevreja kroz ograničavajuće i diskriminatorne zakone. To je, između ostalog, uključivalo i obavezu prijave policiji i segregaciju. Ana i Margo su imale odlične ocene i mnogo prijatelja. Međutim, sprovođenjem „Dekreta o segregaciji“, morale su da napuste svoje škole i da se upišu u Jevrejski licej. Tu se Ana sprijateljila sa Žaklin van Marsen (pseudonim Jopi). Aprila 1941, da bi sprečio oduzimanje Pektakona kao preduzeća u jevrejskom vlasništvu, Oto je predao svoje akcije Johanesu Klajmanu (pseudonim Simon Kophes) i podneo ostavku na mesto direktora. Kompanija je bila likvidirana, a sva aktiva bila je prebačena u „Gis i kompaniju“ koja je bila u vlasništvu Jana Gisa (pseudonim Henk Kolen). Kroz isti proces prošla je i Opekta decembra 1941. Posao je nastavljen uz manje vidljive izmene, a njegov opstanak pružao je minimalan, ali dovoljan prihod Otu za izdržavanje porodice.

Period opisan u dnevniku

Za 13. rođendan, 12. juna 1942, Ana je dobila knjigu koju je nekoliko dana ranije pokazala Otu u izlogu jedne radnje. Iako je to bio leksikon obvezan crveno-belom tkaninom sa dezenom šahovnice i malim katancem spreda, Ana je odlučila da ga koristi kao dnevnik, i počela da piše samo dva dana kasnije. Među prvim odrednicama, piše o promenama koje su se desile nakon nemačke okupacije. Mnoga ograničenja ona opisuje 20. juna 1942, kao i tugu zbog smrti svoje bake ranije te godine. U tom periodu, želela je da postane glumica. To proističe iz njene ljubavi prema filmovima, koje od 8. januara 1941, usled zabrane „Dekretom o segregaciji“, više nije mogla da gleda.

Juna 1942, Margo je dobila poziv od Centralne kancelarije za emigraciju Jevreja u Amsterdamu za prijem u radni logor. Frankovi su još i ranije nameravali da se sakriju u prostorije iza zgrade Opekte u Prinsengrahtu, ulici uz istoimeni, a jedan od tri glavna Amsterdamska kanala. Nakon propalih planova da izbegnu u SAD ili Kubu, nameravali su da u Prinsengraht odu tek na kraju leta. Međutim, poziv za Margo ih je naterao da se sakriju nekoliko sedmica ranije.

Rekonstrukcija police za knjige koja je pokrivala ulaz u Tajno skrovište

Ujutru, ponedeljka 6. jula 1942, Frankovi su se sakrili selidbom u zgrade Opekte. Prethodno su „rasturili“ stan, da bi stvorili utisak iznenadnog odlaska, a Oto je ostavio pismo u kojem je implicitno rekao da su otišli u Švajcarsku. Zbog tajnosti, morali su ostaviti Aninog mačka Murtjea, koga je Ana nekoliko puta pomenula u dnevniku. Kako Jevrejima nije bilo dozvoljeno korišćenje javnog prevoza, hodali su nekoliko kilometara, a, iako je bio jul (prosek julske dnevne temperature u Amsterdamu je oko 22 °C), sve četvoro su nosili nekoliko slojeva odeće, jer nisu smeli da budu viđeni sa prtljagom.

„Ahterhojs“ (hol. Achterhuis — začelje kuće), kako je opisan deo zgrade u kom su se krili, u stvari je deo zgrade čiji su prozori okrenuti ka kanalu (u suprotnosti sa pročeljem okrenutim ka ulici). U svim srpskohrvatskim, a kasnije i srpskim verzijama dnevnika, naziv je Tajno skrovište. Ono je zauzimalo trospratni prostor u koji se ulazilo kroz „prizemlje“ (na spratu odmah iznad kancelarija Opekte). Dve male sobe, kupatilo i stepenište su bili na prvom spratu. Na drugom spratu, nalazile su se jedna velika (povezana sa stepeništem) i jedna mala soba. Iz manje sobe, merdevine su vodile ka tavanu. Vrata „Tajnog skrovišta“ su pokrivena policom za knjige, da skrovište ne bi bilo otkriveno. Glavna zgrada, odvojena za ulicu od Vesterkerk, bila je stara zgrada, tipična za one u zapadnom delu Amsterdama.

Viktor Kugler (pseudonim Hari Kraler), Johanes Klajman (Simon Kophes), Mip Gis (Mip Kolen) i Bep Foskujl (Eli Fosen) bili su jedini radnici u Opekti koji su znali za Tajno skrovište. Uz Jana Gisa (Henk Kolen) i Bepinog oca Johanesa Henrika Foskujla (Gospodin Fosen), oni su bili „pomagači“ Ani i ostalima. Kao jedina veza Tajnog skrovišta i spoljnjeg sveta, skrivenima su prenosili ratne vesti i politička dešavanja. Bili su deo Holandskog otpora, pa su im nabavljali hranu i odeću (preko vaučera koje je nabavljao Jan). To je postajalo teže s vremenom. U dnevniku, Ana je opisala njihovu posvećenost i pokušaje da „podignu“ raspoloženje u skrovištu tokom najopasnijih vremena. Sve vreme, pomagači su bili svesni da će, ako budu uhvaćeni, najverovatnije biti osuđeni na smrtnu kaznu za skrivanje Jevreja. Da ih, čak iako pronađu dnevnik, Nemci ne bi otkrili, Ana je u dnevniku koristila pseudonime.

Bivše zgrade Opekte u kojima je Tajno skrovište; danas Kuća Ane Frank

Porodica Van Pels (Van Dan), pridružila se Frankovima 13. jula 1942. To su bili Herman (Hans van Dan), Ogista (Petronela van Dan) i 16-godišnji Petr (Petr van Dan). Tokom novembra im se pridružio i Fric Pfefer (Alfred Dusl), zubar i Otov prijatelj. Iako je u početku Ana bila srećna zbog novih ljudi „za razgovor“, ubrzo su tenzije usled skučenog prostora kulminirale. Naime, nakon što je morala da deli sobu sa Pfeferom, Ana ga je opisala kao nepodnošljivog i zamerala mu na smetnji. Takođe se sukobila sa Ogistom, koju je smatrala budalastom. Hermana i Frica smatrala je sebičnima, pogotovu zbog količine hrane koju su jeli.

Iako je na početku „odbijala“ povučenog Petra, kasnije je shvatila da joj se sviđa, i njih dvoje su ušli u romansu (odnos koji nije potpuno ljubavni, ali jači od prijateljskog; nalik platonskoj ljubavi). Prvi poljubac joj je bio sa njim. Međutim, odnosi su ubrzo zahladneli, jer je Ana dovela svoja osećanja u pitanje; da li su osećanja prava ili proizašla iz deljenja životnog prostora. Za razliku od odnosa sa ukućanima, Ana je bila bliska sa svim pomagačima, a Oto je izjavio da je svaku posetu iščekivala sa velikim uzbuđenjem. Iako je u dnevniku najviše opisivala Mip, Oto zaključuje da je Ana bila najbliskija sa Bep (Eli Fosen), „mladom daktilografkinjom“. „Njih dve su često šaputale stojeći u ćošku“.

U dnevniku, Ana je opisivala i odnose između njene porodice, kao i velikih razlika među njihovim ličnostima. Smatrala je da je najbliskija sa ocem, koji je to i potvrdio, i rekao da je Margo prisnija sa majkom. Objasnio je da je to zato što je Margo bila smirenija, retko je pokazivala svoja osećanja i nisu joj se dešavale nagle promene raspoloženja kao Ani. Ana i Margo su tokom skrivanja postale prisnije, iako je Ana ponekad bila ljubomorna na Margo, pogotovu kada su ukućani kritikovali Anu zbog nedostatka Margine nežne i mirne prirode. Kako je Ana sazrevala, bolje se slagala sa Margo. Ana je, 12. januara 1944, napisala „Margo je sada mnogo ljubaznija… Više nije ni približno prgava kao što je dosad bila. Postaje pravi prijatelj. Više me ne smatra za malu bebu čije se mišljenje ne računa.“

Kuća Ane Frank sa svojim svetlim zidovima i narandžastim krovom i Drvo Ane Frank u dvorištu iza (dole desno), fotografisani sa Vesterkerk 2004.

Ana je često pisala o napetom odnosu sa majkom, i njenoj podeljenosti prema Ani. Svoj „prezir“ prema majci i nemogućnost da se „nosi sa njenim nemarom, sarkazmom i malodušnošću“, Ana je u dnevniku iskazala 7. novembra 1942. Zaključila je: „Ona prema meni nije majka.“ Kasnije, pregledajući svoj dnevnik, a posramljena zbog svog bivšeg surovog stava, Ana je napisala: „Ana, ti si ona koja je pomenula mržnju. O, Ana, kako si mogla?“ Shvatila je da su razlike između njih proistekle od nerazumevanja, za koje su obe podjednako krive, i uvidela da je bespotrebno doprinela majčinoj patnji. Kako je ovo shvatila, Ana je počela da se ophodi prema majci sa stepenom trpeljivosti i poštovanja.

I Ana i Margo su se nadale skorom povratku u školu, i nastavile sa učenjem tokom skrivanja. Margo je čak i završila stenografski kurs na daljinu na Bepino (Eli Fosen) ime, i to sa visokim ocenama. Ana je većinu vremena provodila čitajući i učeći, a redovno je pisala dnevnik. Sem opisa događaja i odnosa sa ostalima, pisala je i o svojim osećanjima, uverenjima i ambicijama — temama o kojima nije mogla ili želela da govori sa ostalima. Kako joj je raslo samopouzdanje, i kako je postajala zrelija, počela je da piše i o apstraktnijim temama, kao što su njeno verovanje u Boga i definicija ljudske prirode. Takođe, usled anksioznosti, Ana je septembra 1943. počela da uzima kapi odoljena. Anksioznost je proistekla od zatvorenog prostora, stalnog straha od mogućeg hapšenja, ali i čestih svađa u Tajnom skrovištu.

Usled nemogućnosti da gleda filmove, Ana je svoje ambicije prebacila na novinarstvo. Srede, 5. aprila 1944, napisala je:

Konačno shvatam da moram da učim da ne bih bila neznalica, da uspem u životu, da postanem novinar. Jer to je ono što želim! Znam da mogu da pišem… ali još moram da vidim da li stvarno imam talenta… A čak i da nemam talenta za pisanje knjiga i novinskih članaka, uvek mogu da pišem za sebe. Ali ja želim da postignem više od toga. Ne mogu da zamislim da živim kao mama, gospođa Van Dan i ostale žene koje gledaju svoja posla, a onda budu zaboravljene. Moram da imam još nešto sem muža i dece čemu ću da se posvetim!… Želim da budem korisna i da pričinjavam zadovoljstvo svima, čak i onima koje nikad nisam upoznala. Želim da nastavim da živim čak i nakon smrti! Baš zato sam zahvalna Bogu što mi je dao ovaj dar, koji mogu da koristim da razvijam sebe i sve u meni! Pisanjem mogu „stresti“ sve svoje brige. Tuga nestaje, a raspoloženje raste! Ali, to je veliko pitanje. Hoću li ikada moći da napišem nešto veliko? Hoću li ikada postati novinarka ili pisac?

Nastavila je redovno da piše do 1. avgusta 1944.

Hapšenje

Delimična rekonstrukcija kasarne u tranzitnom logoru Vesterbork, gde se Ana nalazila od avgusta do septembra 1944.

Ujutro, 4. avgusta 1944, u Tajno skrovište upala je Zelena policija, nakon obaveštenja od nikada identifikovanog prijavljivača. Vođena SS-oberšarfirerom Karlom Zilberbauerom, inače pripadnikom Ziherhajtsdinsta, grupa je uključivala bar još 3 člana Ziherhajtspolicaja. Frankovi, Van Pelsovi (Van Danovi) i Pfefer (Alfred Dusl) odvedeni su u štab Gestapoa, gde su saslušani i zadržani preko noći. Sutradan, 5. avgusta, prebačeni su u „Kuću pritvora“, prenatrpan zatvor u Veteringshansu, ulici u centru Amsterdama. Dva dana kasnije, 7. avgusta, prebačeni su u tranzitni logor Vesterbork, kroz koji je, u to vreme, prošlo već 100.000 Jevreja, najviše nemačkih i holandskih. S obzirom na to da su bili uhapšeni tokom skrivanja, smatrani su kriminalcima i poslati u kazneni sabirni centar na robiju (zatočeništvo uz težak fizički rad).

Viktor Kugler (Hari Kraler) i Johanes Klajman (Simon Kophes) uhapšeni su i zatvoreni u radni logor za neprijatelje režima u Amersfortu, blizu Utrehta. Klajman je oslobođen sedam nedelja kasnije, dok je Kugler držan u različitim tranzitnim logorima do kraja rata. Mip i Bep (Eli Fosen) takođe su ispitivane i zastrašivane, ali nisu pritvarane. Već sutradan, 5. avgusta 1944, one su se vratile u zgrade Opekte, i pronašle Anine papire razbacane po podu. Sakupile su ih, uz nekoliko porodičnih fotografskih albuma. Mip je odlučila da ih vrati Ani nakon rata, pa ih je sve sačuvala. Na dan prebacivanja u Vesterbork, 7. avgusta 1944, Mip je pokušala da iznudi oslobađanje zatvorenika, suočivši se sa Karlom Zilberbauerom i nudeći mu novac da bi intervenisao. Međutim, on je to odbio.

Deportacija i smrt

Iz Vesterborka u Aušvic, grupa je prebačena 3. septembra 1944, poslednjim transportom u tom pravcu. U Aušvic su stigli tri dana kasnije. Na istom vozu bila je i Blume Evers-Emden, nastavnica iz Amsterdama, koja je upoznala Anu i Margo u Jevrejskom liceju 1941. Blume tvrdi da je redovno viđala Anu, Margo i Edit u Aušvicu, a poznata je po tome što je intervjuisana u dokumentarcima Laatste Zeven Maanden van Anne Frank iz 1988, i Soni pikčersovom Anne Frank Remembered iz 1995.

U pometnji koja je nastala usled napuštanja vozova, muškarci su nasilno odvojeni od žena i dece, a samim tim i Anin otac Oto. Od ukupno 1.019 putnika, 549 je poslato direktno u gasne komore. Među njima su bila sva deca mlađa od 15 godina. Ana je 15 godina napunila dva i po meseca ranije, tako da je bila među pošteđenima. Iako je znala da je polovina putnika poslato u komore, nikada nije saznala da su svi iz Tajnog skrovišta pošteđeni. Mislila je da je njen otac, u pedesetim godinama i ne naročito snažan za rad, ubijen odmah nakon što su ih rastavili.

S ostalim ženama, Ana je skinuta gola i dezinfikovana. Glava joj je obrijana, a na ruci joj je istetoviran identifikacioni broj. Danju, žene su bile korišćene za težak fizički rad, a Ana je terana da tegli kamenje i kopa treset, a noći su provodile u kasarnama. Nekolicina tvrdi da bi Ana postala povučena i plačljiva kada bi videla decu kako ih vode u gasne komore, dok drugi kažu da je, u tim momentima, češće pokazivala snagu i hrabrost. Njena društvenost i sigurnost joj je omogućila da zasluži dodatno sledovanje hleba, i to ne samo za nju, već i za sestru Margo i majku Edit.

Međutim, Aušvic je, kao koncentracioni logor, pogodovao širenju bolesti, pa je Ana ubrzo zadobila ozbiljan slučaj šuge, pa su ona i Margo prebačene u „ambulantu“, stalno mračnu i punu miševa i pacova. Edit je maltene prestala da jede, i svaku hranu koju je mogla da sačuva za ćerke, davala im je kroz rupu koju je napravila na zidu ambulante.

Spomenik Margo i Ani Frank na bivšem mestu Bergen-Belzena

Oktobra 1944, Ana, Margo i Edit trebalo je da se pridruže transportu u radni logor Libau u Šleskoj; Blume Evers-Emden takođe. Međutim, Ani je bilo zabranjeno da ide zbog šuge, pa su Edit i Margo ostale sa njom. Blume je na kraju otišla bez njih. Da su otišle u Libau, verovatno bi sve tri preživele.

Krajem oktobra, počela je selekcija zatvorenika prema godištu i radnoj sposobnosti, a birali su se oni koji će biti prebačeni u Bergen-Belzen. Među 8.000 žena, tu su bili i Ana, Margo i Ogista van Pels (pseudonim Petronela van Dan). Bila je i Edit, ali je ona zaostajala i na kraju umrla od gladi.

U međuvremenu, u Bergen-Belzenu su podignuti šatori zbog novonastalog „priliva“ zatvorenika. Uz brojnost ljudi u logoru, rastao je i broj bolesnih. Za kratko vreme, Ana je bila u kontaktu sa dve stare prijateljice, Haneli Goslar i Nanet Blic, koje su bile smeštene u privilegovanom delu logora zbog pasoša Palestine. Ana je sa njima razgovarala kroz ogradu. Blicova ju je opisala kao ćelavu, mršavu i drhtavu. Goslarova je ukazala na to da je Ana bila zajedno sa Ogistom (Petronelom) koja je brinula o veoma bolesnoj Margo, mada nijedna od njih dve nije videla Margo, nedovoljno jaku da ustane iz kreveta. Ana je rekla Blicovoj i Goslarovoj da veruje da su joj roditelji mrtvi, i da zbog toga više i nema želju za životom. Goslarova je procenila da su se sastajali ili u kasnom januaru, ili ranom februaru 1945.

Ranog marta 1945, logor je pogodila epidemija tifusa, koja je ubila 17.000 zatvorenika. Margo je, usled velike slabosti, ispala iz svog kreveta koji je bio na sprat, i umrla od udarca. Za uzrok Margine slabosti smatra se tifus, koji je dobila još pre epidemije u martu. Nekoliko dana kasnije, a samo mesec dana pre oslobađanja logora 15. aprila 1945, umrla je i Ana. Tačan datum Anine smrti ostaje nepoznat, a za njega se smatra „rani mart 1945.“ Nakon oslobođenja, logor je spaljen kao mera za sprečavanje daljeg širenja bolesti. Tela Ane i Margo su takođe spaljena i zakopana u masovnu grobnicu. Novija istraživanja, sprovedena od strane Erike Prins i Gert Jan Berka iz muzeja Ane Frank, pokazala su da su Ana i Margo umrle u februaru 1945. Zaključak istraživanja objavljen je na 70 godišnjicu smrti, 31. marta 2015. datum koji je od strane holandskih vlasti proglašen za datum njihove smrti. Zaključak je donesen na osnovu sećanja svedoka i dokumenata.

Nakon rata, procenjeno je da je od 107.000 Jevreja deportovanih iz Holandije između 1942. i 1944, samo 5.000 preživelo. Otprilike 30.000 Jevreja se nakon rata, 1945, nalazilo u Holandiji, a mnoge koji su ostali, potpomogli su pripadnici Holandskog otpora. Oko dve trećine potpomognutih su preživeli, kao npr. Oto, dok Ana spada u poslednju trećinu.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *