Česlav Miloš – Biografija

Česlav Miloš (polj. Czesław Miłosz; Šetejnije, 30. jun 1911 — Krakov, 14. avgust 2004), poljsko-američki pjesnik, prozni književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980.

Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Studirao je u Viljnusu. Upisao je polonistiku, studirao mjesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima.

IZJAVA
Gospode Bože, voleo sam džem od jagoda
I tamnu slast ženskog tela
Kao i ledenu votku, sleđa u ulju,
Mirise: cimeta i klinčića.
Pa kakav sam ja onda prorok? Toliko je drugih
S pravom bilo odabrano, verodostojnih.
A ko da meni poveruje? Jer videše
Kako se bacam na jelo, kako praznim čaše
I pohlepno se zagledam u vrat konobaričin.
S manama i njih svestan. Žudan veličine,
Vešt da je opazim pa ma gde bila,
Pa ipak, premda ne baš oštra vida,
znao sam što preostaje manjima, kao što sam ja:
Vašar kratkih nada, zborište oholica,
Nadmetanje grbavaca, književnost.

U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gdje se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pjesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča.

Pesma o kraju sveta

Na dan kraja sveta
Pčela kruži oko cveta dragoljuba,
Ribar blistavu mrežu popravlja,
U moru skaču blistavi delfini,
vrapci čavrljaju u detelini
i zmija ima zlatnu kožu, kao što valja.
Na dan kraja sveta
Poljem idu žene pod suncobranima,
Na rubu travnjaka pijanac spava,
Na ulici viče prodavac variva,
I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava.
U vazduhu traju zvuci violine
I noć se zvezdana otvara.
A oni što čekali su munje i gromove,
Razočarani su.
A oni što čekali su anđeoske trube i horove
Ne veruju da to već počinje.
Dok sunce i mesec na nebu stoje,
Dok bumbari posećuju ruže svoje,
Dok se rađaju rumena deca,
Niko ne zna da to već počinje.
Samo sedi starac što bio bi prorok,
Ali prorok nije jer brižljivo mora raditi,
Paradajz privezujući govori:
Drugog kraja sveta neće biti,

Drugi njegov boravak u Parizu – školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio-Viljnusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Bjelorusima i Jevrejima.

A, IPAK KNJIGE

A knjige će ipak ostati na policama, odvojena bića,
Jednom stvorena, još mokra
Poput lješnjaka zablistalih pod drvom u jesen,
I dodirivane, otvorene, počele živjeti
Unatoč vatrama na horizontu, dvorcima raznesenim,
Plemenima u pokretu, planetima u kretanju.
«Mi jesmo,» one govore,
Čak i kada im istrgnu stranice, ili im plamen
oliže slova.
Toliko izdržljivije
Nego što smo to mi, čija krhka toplina
Hladi se u sjećanju, rasprši se, nestaje.
Zamišljam zemlju kada mene više neće biti:
Ništa se ne događa, nema gubitka, još uvijek je čudna parada,
Ženske haljine, orošeni ljiljani, pjesma u dolini,
Pa ipak knjige će biti na policama,
Dobro pristigle, nastale od ljudi ali isto i od zračenja, visina.

Dobija posao u Radio-Varšavi, gdje upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pjesnike. Posebno mu je blizak Jerži Andžejevski. Ratno vrijeme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov.

Ne tako

Oprosti. Bio sam strateg kao mnogi od onih što
se noću provlače pored ljudskih građevina.

Sračunavao sam gde stoje straže pre no što bih
se odvažio da priđem zatvorenim granicama.

Znajući više, pravih se da dovoljno je manje,
ne kao oni što dolaze da svedoče.

Ravnodušnim prema pucanju, poteri u čestaru i
porugama.

Neka mudraci i sveci, mišljah, celoj zemlji darove
donose a ne jeziku.

Ja čuvam dobro ime, jer je jezik moja mera.

Idiličan, detinji jezik koji uzvišeno pretvara u
dirljivo.

I raspada se himna ili psalam predvodnika hora,
ostaje popevka.

Uvek nepotpun beše moj glas, drugu bih hteo da
odam zahvalnost.

A štedro i bez ironije, te dike nevoljnih.

Iza sedam gora, pod zvezdom jutarnjom.

Jedno vrijeme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen.

PESNIK

Prvi pokret je pevanje,
Slobodni glas koji ispunjava gore i doline.
Prvi pokret je radost,
Ali nju odnosi nešto.

I kad su godine promenile krv,
A hiljadu sistema planetarnih rodilo se i zgaslo u telu,
Sedim, pesnik lukavi i gnevni,
Očima pakosno žmirkajući,
I odmeravajući u ruci pero
Osvetu smišljam.

Spuštam pero, i čestar nagona i lišće, prekriva se cvećem,
A miris tog drveća bestidan je, jer tamo na stvarnoj zemlji
Takvo drveće ne raste i ko uvreda je
Nanesena ljudima što pate, miris tog drveća.
Jedni se štite očajem, koji je sladak
Ko jaki duhan, ko čaša votke ispita u čas uništenja.
Drugi imaju nadu glupih, ružičastu kao erotični san.

A još neki nalaze umirenja u veličanju domovine,
Koje može trajati dugo,
Premda ne mnogo duže, no što još traje devetnaesti vek.

Ali meni je dana cinična nada,
Jer otkad otvorih oči, ne vidoh ništa drugo do požara i pokolja,
Dana mi je nada osvete nad drugima i nad samim sobom,
Jer sam bio taj, koji je znao
I nikakve iz tog za sebe nije imao koristi.

1911

U ljeto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvjesno vrijeme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živio u malom mjestu kraj Pariza.

Stimulacija memorije

Ne zna da svetli,
ne zna da leti,
ne zna da je to i ništa drugo.
I sve češće
sa otvorenim ustima
i guloazom koji se dimi
nad čašom crnog vina
razmišljam o tome,
šta znači biti to i ništa drugo.

Godine 1961. pozvan je da radi, najprije kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku.

I tako se vratih tu…

I tako se vratih tu iz velikih prestolnica,
U grad u uzanom dolu pod bregom s katedralom
S kraljevskim grobnicama. Na trg pod kulom
Gde reska zublja oglašava podne
Tonom raspolućenim tatarskom strelom
Svaki put kad susretne trubača.
Vraćam se golubovima i kićenim rupcima cvećarica,
Građanima koji čavrljaju pod gotičkim portalom crkve.
Moj sanduk s knjigama ovaj put stiže da zauvek ostane.
O svom trudnom životu mogu reći: življen je.
Lica su u sećanju bleđa nego na dagerotipijama.
Ne moram svakog jutra pisati pisma i dopise..
Tamo gde ja stadoh, drugi će nastaviti, uvek s istom nadom,
Za koju znamo da je besmislena, ali joj svejedno posvećujemo život.
Moja zemlja ostaće ono što je i bila, stražnje dvorište imperija,
Koje provincijskim snatrenjem leči svoja poniženja.
Sa štapom u ruci odlazim u jutarnju šetnju:
Na mestima bivših staraca sede neki novi starci,
Tamo gde su nekad šetale devojke u šuštavim suknjama,
Sad prolaze nove, ponosne na svoju lepotu.
Deca valjaju obruče preko pola veka .
Iz podruma postolar pogledava na svoje klupe,
Grbavac prolazi s nemom jadikovkom, a zatim
I dama odevena po poslednjoj modi, bujna poput smrtnih greha.
I tako Zemlja istrajava u svakoj neznatnoj stvari,
Nepovratno kao i u životima ljudi.
I čini se poput olakšanja: pobediti? Izgubiti?
Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?

Sebe je uvek prvenstveno smatrao pjesnikom, i to hermetičkim pjesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem.

TO

Kad bih najzad mogao da kažem šta se krije u meni.
Da viknem: ljudi, lagao sam vas,
Govoreći da toga nema u meni,
A to je tamo stalno, danju i noću.
Mada sam baš zahvaljujući tome
Umeo da opisujem vaše zapaljive gradove,
Vaše kratke ljubavi i zabave što trule i raspadaju se.
Minđuše, ogledala, bretelu koja spada,
Scene u spavaćim sobama i na bojištima.

Pisanje je bilo za mene zaštitna strategija
Brisanja tragova. Jer, ne može se dopadati ljudima
Onaj, ko poseže za zabranjenim.
Prizivam u pomoć reke, u kojima sam plivao, jezera
S brvnom među ševarom, dolinu,
U čijem ehu pesmu prati večernje svetlo,
I priznajem da su moje ekstatične pohvale životu
Mogle biti samo vežbe visokog stila
A ispod je bilo to, što neću pokušati da imenujem.

To je slično misli beskućnika kada ide po ledenom,
stranom gradu.

I slično je trenutku kad opkoljeni Jevrejin vidi
teške šlemove nemačkih žandarma kako se primiču.

To je kao kad kraljev sin polazi u grad i vidi
pravi svet: bedu, bolest, starenje i smrt.

To se može takođe uporediti sa ukočenim licem
nekoga, ko je shvatio da je napušten zauvek.

Ili sa rečima lekara o neopozivoj presudi.
Jer to znači nailaženje na kameni zid i shvatanje
da taj zid neće ustuknuti ni pred kojim našim molbama.

Svoje najpoznatije djelo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donijelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji.

ELEGIJA ZA N. N

Kaži da li je to za tebe predaleko.
Mogla si trčati odmah iznad malog talasa Baltičkog mora
I iza polja Danske, iza bukove šume,
Skrenuti ka okeanu, a tamo je već ubrzo
Labrador, beo u ovo doba godine.
A ako tebe, što si sanjala o ostrvu samoće,
Plaše gradovi i treperenje svetlašaca na drumovima,
Imala si put kroz samu sredinu šumske zabiti,
Nad plavilom odmrznutih voda, po tragu irvasa i karibua,
Sve do Sijere, napuštenih rudnika zlata.
Odvela bi te reka Sakramento
Među brežuljke obrasle bodljikavim hrastikom.
Još šuma eukaliptusa i stigla bi do mene.

To je istina, kad cveta manzanita
I zaliv je plav u prolećnim jutrima,
Nerado mislim o kući među jezerima
I o nevodama što se vuku pod litvanskim nebom.
Kupališna kabina gde si ostavljala haljinu
Pretvorila se zauvek u apstraktni kristal.
Tamo je bakarna tama pored verande
I smešno male sove i miris remenja.

Kako je bilo moguće tada živeti, sam ne znam.
Stilovi i odeća trepere, neizraziti,
Neorginalni, stremeći ka finalu.
Šta s tim što čeznemo za stvarima samima po sebi.
Znanje prolazećeg vremena osmudilo je konje pred kovačnicom
I male stubove na trgu gradića
I stepenice i periku mame Fligeltaub.

Učili smo, sama znaš, tako mnogo,
Kako biva redom oduzeto
Što oduzeto biti nije moglo, ljudi, krajevi,
A srce ne umire kada, reklo bi se, treba.
Smešimo se, imamo čaj i hleb na stolu.
I samo griža savesti što nismo voleli kako treba
Jadni pepeo u Saksenhauzenu
Ljubavlju apsolutnom, iznad ljudske mere.

Navikla si na nove, mokre zime,
Na kuću gde je krv nemačkog vlasnika
Sprana sa zida i nije se vratio nikad.
I ja sam uzeo samo što se moglo, i gradove i zemlje.
Ne ulazi se dvaput u isto jezero
Po dnu zastrto ivovim lišćem
Lomeći jednu usku liniju sunca.
Krivice moje i tvoje? Sitne tajne.
Kad privezuju maramom bradu, u prste stavljaju krstić
I negde tamo laje pas i blista zvezda.

Ne, to nije zato što je daleko
Da me nisi posetila onog dana ili noći.
Iz godine u godinu u nama sazreva, dok ne obuhvati,
Kao što smo oboje razumeli: ravnodušnost.

U svojim poznijim djelima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pjesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umjetnika u egzilu.

Ovaj svet

Ispostavlja se da je to bio nesporazum.
A doslovno to je bila samo proba.
Reke će se odmah vratiti na svoje izvore,
Vetar će se zaustaviti u svom kruženju.
Drveće umesto da pupi rašće prema svom korenju.br>Starci će potrčati za loptom,
Pogledaće se u ogledalu i ponovo će biti deca.
Mrtvi će se probuditi, ne shvatajući to.
Dok se sve, što se dogodilo, ne vrati u pređašnji položaj.
Kakvo olakšanje! Odahnite, vi koji ste dugo patili.

„Dolina rijeke Ise“ je autobiografsko djelo u kome opisuje djetinjstvo.

Djela

Kompozicija (Kompozycja 1930)
Putovanje (Podróż 1930)
Poema o zaustavljenom vremenu (Poemat o czasie zastygłym, 1933)
Tri zime (Trzy zimy, 1936)
Spasenje (Ocalenie, 1945)
Zarobljeni um (Zniewolony umysł, 1953)
Osvajanje vlasti (Zdobycie władzy, 1953)
Svijetlo dana (Światło dzienne, 1953)
Dolina rijeke Ise (Dolina Issy, 1955)
Poetski traktat (Traktat poetycki, 1957)
Rodbinska Evropa (Rodzinna Europa, 1959)
Kralj Popjel i druge pesme (Król Popiel i inne wiersze, 1961)
Druga Evropa (1964)
Začarani Gučo (Gucio zaczarowany, 1965)
Snoviđenja nad zalivom San Francisko (Widzenia nad Zatoką San Francisco, 1969)
Mjesto bez imena (Miasto bez imienia, 1969)
Istorija poljske književnosti (1969)
Privatne obaveze (Prywatne obowiązki, 1972)
Odakle Sunce izlazi i gdje zalazi (Gdzie słońce wschodzi i kędy zapada, 1974)
Car Zemlje (Emperor of the earth, 1976)
Ulrova zemlja (Ziemia Ulro, 1977)
Vrt nauka (Ogród nauk, 1979)
Djeca Evrope i druge pjesme (1980)
Himna o biseru (Hymn o perle, 1982)
Svjedok poezije (The Witness of Poetry, 1983)
Neobiđena zemlja (Nieobjęta ziemia, 1984)
Od mojih ulica (Zaczynając od moich ulic, 1985)
Hronike (Kroniki, 1987)
Šira okolina (Dalsze okolice, 1991)
Potraga za domovinom (Szukanie ojczyzny, 1992)
Na obali rijeke (Na brzegu rzeki, 1994)
Metafizička pauza (Metafizyczna pauza, 1995)
Savremene legende (ratni eseji) (Legendy nowoczesności (Eseje wojenne), 1996)
Život na ostrvima (Życie na wyspach, 1997)
Pas beskućnik (Piesek przydrożny 1997)
Miloševa abeceda (Abecadło Miłosza, 1997)
Drugačija abeceda (Inne abecadło, 1998)
Međuratno putovanje (Wyprawa w dwudziestolecie, 1999)
To (To, 2000)
Orfej i Euridika (Orfeusz i Eurydyka 2003)
Za vrijeme putovanja (O podróżach w czasie (2004)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *