Fernando Pesoa – Najveći pjesnik portugalske književnosti

Fernando Pesoa (13. jun 1888, Lisabon — 30. novembar 1935, Lisabon) portugalski pesnik, esejista, astrolog i prevodilac. Smatra se najvećim pesnikom portugalske književnosti dvadesetog veka i jednim od najznamenitijih i najoriginalnijih pisaca svetske književnosti. Pored portugalskog stvarao je i na engleskom jeziku.

Pesoa je veći deo života proveo u rodnom gradu Lisabonu, gde je radio, poput Kafke i Kavafija, kao činovnik, korespondent u trgovačkim poslovima. Taj činovnički život, po rečima samog pesnika, bio je lažan: onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk. Pravi Pesoin život, odnosno njegovi životi, odvijali su se u snu, u poeziji. Aktivno je učestvovao u modernističkim tokovima transformacije portugalske književnosti, objavljujući poeziju, književnu kritiku i uređujući časopise. Pokazivao je interesovanje prema okultizmu i ezoteriji. Slavu je stekao nakon smrti i najveći deo njegovog stvaralaštva štampan je posthumno.

ODA

Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)

Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje, ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.

Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.

Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.

Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.

Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.

Bar ćeš se, ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.

I ako prije mene poneseš obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu.

Njegova poezija je poznata po tome, što je pišući stihove stvorio čitav niz alternativnih pesničkih ličnosti, i pisao čitave zbirke poezije u njihovo ime, ili tačnije pod njihovim imenima. Te složene pseudonime nazivao je heteronimima i procenjuje se da ih je stvorio preko 80. Među njima se posebno izdvajaju Alberto Kaejro, Alvaro de Kampuš i Rikardo Reiš. Pesoa je dao svoj trojici različite biografske podatke, karaktere, fizionomiju, a u posebnim slučajevima i smrt. Dozvolio je da svaki od njih bude nezavisan od njega u toj meri da se pridružio Kampušu i Reišu, koji su Kaejra proglasili za svog učitelja ili poetskog pretka. Meksički pesnik Oktavio Paz, jedan od Pesoinih pobornika, u svom eseju je sažeto opisao ovu četvorostruku pesničku ličnost: Kaejro je sunce u čijoj se orbiti okreću Reiš, Kampuš i Pesoa. U svakom od njih postoje čestice negacije ili nerealnog. Reiš veruje u formu, Kampuš u duhovni svet, Pesoa u simbole. Kaejro ne veruje ni u šta. On prosto postoji. Na polju proze Pesoa je najpoznatiji po „Knjizi nespokoja”.

Biografija
Detinjstvo

Fernando Pesoa je rođen 13. juna 1888. u Lisabonu. Njegov otac Žoakim de Seabra Pesoa, činovnik i muzički kritičar, umro je od tuberkuloze 13. jula 1893, kada je budućem pesniku bilo pet godina. Šest meseci kasnije od iste bolesti umro je i njegov brat Žorže. Pesoina majka, Marija Madalena, ponovo se udala 1895. za Žoaoa Miguela dos Santos Rozaa, portugalskog ambasadora u Durbanu. Sledeće godine je Pesoa zajedno sa majkom otplovio kod očuha u Južnoafričku Republiku, gde će ostati narednih deset godina. Tamo se školovao u katoličkoj školi, kojom su rukovodile irske i francuske monahinje. U srednju školu je krenuo aprila 1899, gde je naučio engleski i razvio ljubav prema anglofonoj književnosti. U godini u kojoj se pripremao za polazak na univerzitet, pohađao je i večernju višu poslovnu školu.

BOLJA JE PTICA…

Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,
nego životinja, za kojom ostaju stope u zemlji.
Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.
Životinja kazuje da je nekada bila
tamo gdje je više nema,
a to ničemu ne služi.

Sjećanje, to je izdaja Prirode,
jer jučerašnja Priroda nije Priroda.
Ono što je bilo više nije ništa
i sjećati se znači ne vidjeti.

Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaziti.

Pesoa je još kao dete počeo da piše. Takođe, vrlo je rano počeo da osmišljava književne ličnosti, čijim će imenima potpisivati svoja dela. Prvi poznati heteronim, koji je smislio dok je još bio dete, bio je Ševalije de Pa, navodni francuski plemić. U tinejdžerskim godinama pisao je priče na engleskom, od kojih su mnoge ostale nedovršene. Neke od njih je potpisao imenom Dejvid Merik. Kada je imao šesnaest godina, časopis The Natal Mercury (6. jul 1904) mu je objavio pesmu Hillier did first usurp the realms of rhyme… zajedno sa uvodnim tekstom Čitam sa velikim zadovoljstvom…. Te tekstove je potpisao pseudonimom Čarls Robert Anon. U decembru 1906. durbanski srednjoškolski časopis mu je objavio esej Makoli. Od februara do juna 1905. u odeljku Čovek na mesecu u časopisu The Natal Mercury, objavio je najmanje četiri soneta: Džozef Čamberlajn, Za Englesku I, Za Englesku II i Sloboda. Pored ovih imena, mladi pisac je potpisivao radove tokom ovog perioda i imenima Horas Džejms Faber, Aleksandar Serč i drugim.

NE ZNAM KOLIKO DUŠA IMAM

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osetiti gde sam.

Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.
Čitam ponovo i kažem :” Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

Mladost

U STRAVIČNOJ NOĆI

U stravičnoj noci, prirodnoj suštini svih noći,
U besanoj noći, prirodnoj suštini svih mojih noći,
Prisjećam se, budan, u nelagodnom dremežu,
Prisjećam se onog što sam učinio i što sam mogao da učinim u životu.

Prisjećam se, i neka tjeskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje prošlosti – to je leš!
Svi ostali leševi možda su samo varka.
Svi mrtvi možda negdje drugdje i dalje žive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvijek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U lažnoj prolaznosti.
Ali ono što nisam bio, ono što nisam učinio, što čak ni sanjao nisam;
Što tek sad vidim da sam morao učiniti,
Što tek sad jasno vidim da sam morao biti –
To je ono što je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To – što je zapravo bilo najbolji dio mene – ni Bogovi više ne mogu da ožive…

Da sam u određenoj prilici
Skrenuo nalijevo umjesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umjesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvjesnom razgovoru
Imao spremne rečenice koje tek sada, u polusnu, sklapam –
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a možda bi se tada i sav svemir
Neosjetno privolio da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomišljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uviđam da nisam rekao;
Al ovog časa naviru mi sve rečenice koje sam propustio da kažem,
Jasne, neizbježne, prirodne,
I razgovor uspješno okončan,
I sve nedoumice razriješene…
Ali tek sada me boli sve što nikada nisam bio i što se povratiti neće.

Za ono što mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizičkom sistemu.
Možda bih na drugi svijet mogao ponijeti svoje snove.
Ali zar ću moći da ponesem na drugi svijet ono što sam zaboravio da sanjam?
I baš ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvijek, za sva vremena, dok traje svijeta i vijeka.

Ove noći budan sred spokoja što me obavija
Kao neka tuđa istina,
A napolju je mjesečina,
kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.

Deset godina nakon dolaska u Južnoafričku Republiku sedamnaestogodišnji Pesoa se vratio u Lisabon 1905. ne bi li studirao diplomatiju. Međutim, loše zdravstveno stanje, neuspešni rezultati na fakultetu i studentski štrajk protiv diktature premijera Žoaoa Franka, stavili su tačku na njegovo školovanje nakon dve godine. Pesoa je nastavio da se sam obrazuje, učeći u biblioteci. Počeo je da radi u avgustu 1907. kao činovnik u američkoj trgovačkoj obaveštajnoj agenciji. Njegova baba je umrla u septembru iste godine, ostavivši mu manju svotu novca u nasleđe. Dobijeni novac je utrošio u osnivanje izdavačke kuće Empreza Ibis. Izdavačka kuća nije bila uspešna, te je zatvorena 1910, ali je simbol ibisa, svete ptice drevnih egipćana i stvaraoca alfabeta po grčkoj mitologiji, ostao važan u njegovom stvaralaštvu.

Želim cvijet što si

Želim cvijet što si, ne onaj što daješ.
Jerbo mi odbijaš ono što ne ištem.
Bit će časa da odbiješ
poslije nego budeš dala.
Cvijete, budi mi cvijet! Ubere li te
kobne sfinge ruka lakoma, vječna ćeš
sjeno, lutati besmislena
tražeć’ ono što ne dade

Brat njegovog očuha, Enrike dos Santos Roza, penzionisano vojno lice i pesnik, upoznao je mladog Pesou sa porugalskom poezijom; pre svega sa romantičarskim i simbolističkim pesnicima 19. veka. Zajedno sa grupom umetnika, među kojima su bili i Mario de Sa-Karneiro i Almada Negreiros, pokrenuo je časopis Orfej. Iako se danas smatra časopisom koji je uveo modernizam u portugalsku književnost, Orfej se ugasio posle dva broja, jer izdavači nisu mogli da obezbede finansijska sredstva. U časopisu je izašlo i nekoliko pesama pod Pesoinim heteronimom Alvaro de Kampuš. Pesoa je pokrenuo i časopis Atina (1924–25), u kojem je objavljivao pod heteronimima Alberta Kaejra i Rikarda Reiša. Pored ova dva pokušaja da pokrene sopstveni časopis, portugalski pesnik je tokom života pisao kao saradnik u više od deset različitih magazina.

Književna aktivnost
Možda je ovo …

Možda je ovo poslednji dan mojega života,
Pozdravih sunce podignuvši desnu ruku,
ne pozdravih ga pak reknuvši mu zbogom.
dadoh mu znak da sam uživao što sam ga gledao; ništa više.

Tokom Prvog svetskog rata Pesoa se pismeno obratio nekolicini britanskih književnih izdavača sa nadom da će uspeti da obezbedi štampanje pesničke zbirke na engleskom jeziku Besni violinista (The Mad Fiddler). Uprkos naporima to mu nije pošlo za rukom, ali je ugledni književni časopis Athenaeum objavio jednu pesmu iz zbirke. Sama zbirka će biti objavljena posthumno. Nakon ovog neuspeha u Lisabonu je 1918. objavio dve knjižice sa stihovima na engleskom jeziku: zbirku 35 soneta i poemu Antinoj, u kojoj je opevao homoseksualnu ljubav između rimskog cara Hadrijana i Antinoja. Zajedno sa svojim prijateljima osnovao je izdavačku kuću Olisipo, u kojoj je 1921. objavio svoje dve zbirke na engleskom jeziku: Pesme na engleskom I–II i Pesme na engleskom III. U ovoj izdavačkoj kući objavio je i nekoliko knjiga svojih prijatelja — Pronalazak vedrog dana (A Invenção do Dia Claro) Žozea de Almade Negreirosa, Pesme (Canções) Antonija Botoa i Obogotvorena Sodoma (Sodoma Divinizada) Raula Leala. Pošto Boto i Leal nisu skrivali sopstvenu homoseksualnost i o njoj su otvoreno pevali u svojim pesmama, izdavačka kuća se našla na udaru konzervativnih struja, te je vlada zabranila obe knjige. Pesoa je napisao nekoliko tekstova u njihovu odbranu.

Na kraju svega …

Na kraju svega zaspati,
Na kraju čega?
Na kraju svega što čini da postoji …
Taj, mali pokrajinski svemir među zvijezdama,
taj zaselak prostora,
i to ne samo vidljiva prostora nego i posvemašnjeg prostora.

Smrt

Autopsihografija

Hinitelj je pjesnik pravi.
Hini tako cjelovito,
da bol hineć pretpostavi,
bol što ćuti stanovito.

Čitatelji neprestano
ćute kroz bol dok čitaju,
ne to dvoje njemu dano,
neg tek ono što nemaju.

Sred tračnice tako kružne,
zabavljajuć razum time,
vrti mal se vlak na uže,
a njemu je srce ime.

Pesoa je umro 30. novembra 1935, u svojoj 47 godini. Za života objavio je četiri knjige poezije na engleskom i jednu na portugalskom jeziku. Većina njegovih dela štampano je posthumno. Njegova neobjavljena zaostavština nađena je u drvenom sanduku, gde je ležalo pohranjeno 25.574 lista neuređenog rukopisa i tekstova kucanih pisaćom mašinom. Ovi tekstovi se od 1988. čuvaju u Narodnoj biblioteci Portugalije. Pedeset godina nakon smrti, 1985, Pesoini zemni ostaci su izmešteni u Jeronimski manastir, gde su sahranjeni i drugi znameniti Portugalci.

Smrt dolazi

Smrt dolazi uvijek rano,
svaki život malo traje.
Trenutak je precrt samo
stvari koja iščezla je.

Ljubav tek smo započeli,
ideal se ne dostiže,
netko nešto postigne li,
taj i ne zna što postiže.

Jerbo smrt sve briše, nema
stvari neke postojane,
u knjižnici sudbine nam
da otvoren Bog ostane.

Privatni život

Na pola puta …

Na pola puta vek se gubi
sve što
mislim čim se bavim.
Kada ljubim, Beskraj ljubim,
niš ne vredi
šta god pravim.

Kakva me mučnina hvata
kad promatram to
što činim!
Duša čista i bogata,
a ja nalik izmetini

mora
po kom pliva svuda
drugog mora trešće lako…
Razmišljanja ili
žudnja?
Ne znam i znam i te kako.

O Pesoinom intimnom životu se manje zna. Jedina devojka za koju biografi sa sigurnošću znaju da ju je Pesoa voleo bila je Ofelija Keiroz, devetnaestogodišnja sekretarica, koja je radila u istom preduzeću, gde je tridesetjednogodišnji Pesoa radio kao prevodilac. Sačuvana je njihova prepiska. Pesoa se nikad nije ženio.

Okultizam i astrologija

Pesoa je gajio strastveno interesovanje prema spiritizmu, okultizmu i ezoteriji. Prvi dodir sa spiritizmom imao je između 1912. i 1914. godine, dok je živeo kod porodice svoje tetke Anike, sa kojom je izvan kuće učestvovao u spiritističkim seansama. Pesoino interesovanje prema prizivanju duhova se pojačalo u drugoj polovini 1915, dok je radio na prevodima knjiga iz teozofije. Sledeće godine je postao spiritualistički medijum, te je tvrdio da kanališe različite duhove kroz automatsko pisanje. O ovim iskustvima detaljnije se saznaje iz Pesoinog pisma napisanog 24. juna 1916. svojoj tetki Aniki, koja je tada živela u Švajcarskoj sa ćerkom i zetom. U njemu Pesoa tvrdi da je pored automatskog pisanja imao i astralne i eterične vizije i da je bio u stanju da vidi magnetne aure. Osećao je više radoznalost nego strah i tražio je od svoje tetke diskretnost, pošto bi mu javno pričanje o tome donelo više problema nego prednosti. Takođe, navodno je Pesoa u više navrata, dok se posmatrao u ogledalu, umesto svog odraza video četiri različite osobe, odnosno, četiri svoja heteronima.

OVA STARA TESKOBA

Ova stara teskoba,
Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim,
Izlila se iz krčaga,
U suze, u puste maštarije,
U snove nalik na košmare bez strave,
U silna i nagla uzbuđenja lišena svakog smisla.

Izlila se,
Jedva i znam kako treba da se vladam u životu
S ovom mrzovoljom od koje mi se duša mršti!
Kamo sreće da sam zaista sišao s uma!
A umesto toga: ovo ni tamo ni ovamo,
Ovo otprilike,
Ovo i može i ne mora…
Ovo.

Zatočenik u ludnici je barem neko.
Ja sam zatočen u ludnici bez ludnice.
Ja sam hladnokrvno lud,
Sumanut i oštrouman,
Svemu sam tuđ i jednak svima:
Spavam budan sa snovima koji su ludost
Jer nisu snovi.
Takav sam…

Jadna stara kućo mog izgubljenog detinjstva!
Šta bi rekla kad bi znala kakav sam beskućnik danas!
Šta se to desilo s tvojim mališanom? Poludeo je.
Šta je s onim što je spokojno spavao
Pod tvojim palanačkim krovom?
Poludeo je.
Šta li je s onim što sam bio? Poludeo je.
To sam danas ja.

Kad bih makar mogao da verujem u bilo šta!
Recimo u onaj totem donesen iz Afrike
Koji smo u čuvali u kući.
Bio je grozan, bio je nakaradan,
Al ipak, imao je u sebi nečeg božanskog,
Kao i sve u šta se veruje.
Kad bih barem mogao da verujem u neki totem –
Jupitera, Jehovu, Čovečanstvo –
Svaki bi mi dobro došao,
Jer ništa na svet i ne postoji
Izvan onog što mislim da postoji.

Prsni, srce od bojenog stakla!

Fernando Pesoa je, takođe, bio i astrolog. Sačinio je više od 1.500 astroloških natalnih karti poznatih istorijskih ličnosti. Načinio je i proučavao natalne karte: Šekspira, Bajrona, Oskara Vajlda, Šopena, Robespjera, Napoleona, Musolinija, Vilhelma II, Leopolda II i dr. Pesoa je osmislio 1915. heteronim astrologa pod imenom Rafael Baldaja. Pod ovim imenom planirao je da napiše Astrološki sistem i Uvod u proučavanje okultizma. Svoje astrološke usluge naplaćivao je između 500 i 5.000 reisa. Osim klijentima, prijateljima i samom sebi, Pesoa je proučavao i horoskop svojih heteronima.

XXX

Ako bas hoćete da imam neki misticizam,
u redu, imam ga.
Ja sam mističar, ali samo telom.
Duša mi je prosta i ne razmišlja.

Moj misticizam to je želja da se ništa ne sazna.
Da se živi i o životu ne razmišlja.

Šta je Priroda, ne znam: ja je opevam.
Živim na vrhu jednog brega
U kući okrečenoj i samotnoj,
i to je moja definicija.

Pored astrologije i spiritizma, Pesoa se interesovao za hermetizam, okultizam, ezoteriju, teozofiju, rojzenkrojcere, masoneriju i neopaganizam. Dopisivao se sa britanskim okultistom Alisterom Kroulijem, sa kojim se sureo u Portugalu 1930, kada mu je pomagao u izvršenju lažnog samoubistva za javnost. Takođe, preveo je njegovu pesmu Himna Panu, a u ličnoj biblioteci je posedovao Kroulijevu knjigu Magija u teoriji i praksi. Pesoa je u više navrata pisao o Kroulijevom učenju telema.

Politički stavovi

Pesoa je svoja politička ubeđenja opisao sintagmom „mistički nacionalista”. Iako je gajio simpatije prema monarhističkom uređenju, bio je protivnik obnavljanja monarhizma u Portugaliji. Bio je elitista i suprostavljao se populističkim pokretima poput komunizma, fašizma, socijalizma, ali i katolicizma… Podržao je vojni puč 1917. i 1926. Napisao je pamflet 1928. u kome je podržao vojnu diktaturu, ali je 1933. sa osnivanjem Nove Države načinio otklon od vlasti i počeo je javno da kritikuje Salazara i generalno fašizam. Salazarov režim ga je zabranio 1935. nakon što je napisao pamflet u odbranu masonerije.

Više volim ruže, ljubavi moja, od otadžbine,
I draže su mi magnolije
Od slave i vrline.

Dogod me život ne umori, puštam
Da život kroz mene protiče,
A ja da se ne promenim.

Šta mari onaj kog se ništa više ne tiče
Što jedan gubi a drugi pobeđuje,
Ako zora uvek sviće,

Ako se svake godine s prolećem
Pojavi novo lišće
A s jeseni nestaje?

A ostalo, sve ono što smrtnici
Životu pridodaju,
Čime mi dušu obogaćuje?

Ničim, sem željom za ravnodušnošću
I mlakim poverenjem
U čas koji izmiče.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *