Koncert posvećen Kseniji Cicvarić ili da li je Dragan bio u pravu kada je napisao da je Podgorica palanka?

photo by Montenegro Click

Nakon što sam napisao prethodni text, text koji je samo formalno posvećen koncertu Simple Minds a ustvari predstavlja otužnu duhovno/kulturnu situaciju (kod naših sugrađana) u Podgorici desio se novi ”incident”…

Naime, sinoć je održan koncert posvećen legendarnoj interpretatorki naše izvorne/narodne muzike, jedinstvenoj Kseniji Cicvarić a na njemu su učestvovali eminentni pjevači narodne muzike, uz ponovnu slabu posjećenost koncerta, moji fb prijatelji koji su prisustvovali istom pominju jedva nekoliko stotina ljudi, najviše 500… Dakle, da konstatujemo, koncert koji je bio posvećen jednom od simbola našeg grada, koji je trebao upravo zbog toga da bude masovno posjećen je prošao tako kako je prošao.

Zadnjih par dana na mom fb zidu je bila ”živa” rasprava da li sam ja bio u pravu kada sam definisao Podgoricu kao duhovno/kulturnu palanku kada sam izrazio ”krik” zbog masovne nezainteresovanosti mojih/naših sugrađana za kulturna dešavanja a i po drugim fb zidovima sam vidio gdje se ”elaborira” moj text sa skoro potpuno pogrešnim doživljajem onoga o čemu sam ja stvarno pisao… A što je suština – suština je da od 200.000 stanovnika ili preko tog broja, procentualno marginalan broj stanovnika prati kulturna dešavanja ili manifestacije, a kako vrijeme prolazi, situacija po tom pitanju je još gora i gora sa tendencijom potpune katastrofe, nakon što sam svjedok svega toga (godinama i godinama) izvukao sam najjednostavniji, najlogičniji mogući zaključak – ovaj grad duhovno odumire/umire.

Znam da je mnogima bilo bolno da to pročitaju ili da su ih zaboljele kvalifikacije gdje sam pomenuo glavni grad kao palanku ali između toga da se foliram i pričam bajke kako je sve ružičasto (a znamo da je sve drugo samo ne tako) radije ću stvari nazivati stvarnim imenom, biti brutalno iskren bez eufemizama, koliko god da je teško nekima da prihvate istinu – neka je naprosto prihvate kao takvu, nije ni meni bilo lako da je prihvatim, prihvatio sam jer se mora pogledati istini u oči, koliko god da je teška ili boli.

Što će nam City kvart, stanovi u istom, hoteli i zgrade od ”100 spratova” ako izgubimo dušu, ako ne radimo/činimo ono što nas oplemenjuje, ako smo nezainteresovani za kulturna dešavanja, manifestacije, ako nam se sve svodi na posjete Delti ili ispijanje dojča u Hercegovačkoj ili Njegoševoj? Mi doslovce počinjemo da ličimo na zombije, idemo (bez šansi da se bar malo zaustavimo) na ”put bez povratka”.

Uopšte mi nije drago što sam bio u pravu prošlim tekstom, kako mi može biti drago kad je istina takva – kakva je, žao mi je, beskrajno.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *