Lejla Kašić – Ti mene ne voliš

Ti mene ne voliš

Gradove, kao i ljude,
ne možeš upoznati šećući njihovim
svijetlim bulevarima
i zavodljivim predjelima.
Treba se zavući u rupe,
rupčage,
u geta,
u zabiti, izgubiti se u mračnim,
neprivlačnim ulicama,
poljubiti ispucalu kožu
i napukle krovove.
Ako i tada budeš želio njihov dah,
nek' si proklet – onda ih zaista voliš.

Ti mene ne voliš.

Ne usuđuješ se zakoračiti u moje bespuće,
a ja tvojim mogu koračati vezanih očiju,
tad bih te ušima vidjela
kako se skrivaš kao čardaš u nogama lijepe Mađarice
opkoljen bedemima od straha.

Ti mene ne voliš.

Krv u žilama sledi ti vrisak mojih demona,
dok ja krotim tvoje,
i molove ti nadglašavam svojim durovima
– radost ne moraš imati da bi je darovao.

Ti mene ne voliš.

Za moju pažnju bacaš kocku
kao Isusovi stražari za njegove haljine.
I ne slutiš – izgubićeš,
jeftino ćeš je prodati,
proćerdaćeš je
i biće ti žao,
i željećeš nazad,
i biće kasno,
kasno.

Ti mene ne voliš i to je u redu,
jer su pjesnici stvoreni da pjevaju,
ne da budu opjevani.
Kad smo prokleti.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *