Владимир Мајаковски – Биографија

Владимир Владимирович Мајаковски (Багдати поред Кутаисија, 19. јул 1893Москва, 14. април 1930), руски књижевник и сликар.

Биографија

Пошао је у сликарску школу, био затворен због социјалистичке агитације, одушевљено прихватио Октобарску револуцију и ставио у њену службу свој песнички и сликарски таленат. Песнички рад почео је као футуриста, стојећи уједно на челу тог покрета.

O LJUBAVI

Četiri sata.
Teški kao udar.
Caru – carevo, bogu – božije!
A neko
Kao ja
Kuda bi, kuda?
I šta se meni dati može?
Kada bi bio
malecan
Kao Veliki okean –
čučnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naći dragu
Koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kad bi prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje – to je horda što ruši,
mallo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bi bio mucav
ko Dante
ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reči
I ljubav od koje patim –
Trijumfalna je to kapija,
raskošno,
bez traga će kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.
O, kada bi bio
tih
kao grom jak –
plakao bih,
tugom zagrlio izanđalu planetu – pećinu.
Kad bih
svoj moćni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.
Očima bih od zraka grizao noći –
o, kada bi bio
ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoće.
Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.
Proći ću
vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći
punoj lutanja
gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene – klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?
Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je –
glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora,
sjeti se prvi put
ludački milovah tvoje ruke.
A sada sediš, srce železno, tudje,
Još je dan –
teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da uđe
drhtajem slomljena ruka u rukav.
Poći ću,
besciljno, do mila vraga.
Divlji,
izbezumljen,
očajan, jadan.
Ne treba
tako
moja draga,
rastanimo se odmah sada.
Pa, ipak,
moja ljubav –
teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda isteramo.
Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi
ja
nemam mora,
volim te stihovima – ne pomaže.
Da se odmori – i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.

Настојао је да створи нову поезију која би одговарала урбаном, а затим и револуционарном раздобљу историје Русије и човечанства.

Prolećno pitanje

Strašno me muči mora.
Sigurno su –
besane noći.
Razumete li da će skoro
u RSFSR
proleće doći.
Ta sva su druga pitanja
jasna više il’ manje
I ona što se odnose na mir
i pitanja hleba.
Ali ovo kardinalno
prolećno pitanje
najzad urediti treba.

Увео је у поезију вулгаризме, жаргонске речи, намерно грубе антиестетизме, стварао властите кованице, служио се врло често игром речи, дотада непознатим метафорама, а посебно је волео хиперболе.

Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
”Doć'u u četiri” rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče
u noćnu strahu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.
Mene više prepoznati ne može:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti moze?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje –
od gvožđa hladnog –
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
želi da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je –
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža –
do đavola s njim! –
došla je,
zaklala.
I kao s’ panja glava sužnja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle –
u početku jedva je pošao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao.
Pao na plafon spratu niže.
Živci
veliki,
mali,
mnogi –
pomamno skaču
i već –
gmižu.
Živci pali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvileše, ko da
krčma zub na zub
ne može da sastavi.
Ušla si
osorna, kao ”na!”
gužvajući rukavice kao luda,
i rekla: ”Da,
znate, ja ću da se udam.”
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Sećate se?
Govorili ste:
”Džek London,
novac,
ljubav,
strasti” –
a ja videh samo jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!
Izazivate?
”Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja”
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubitelji
obesvešćivanja,
zločinstava,
pokolja,
da li ste najstrašnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam –
”ja”
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
”neobično pošten”.
Marija,
vidiš –
ja se, već poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noć iskašljavala na prljavu
ruku Prešnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš –
zabili su u oči iz šešira čiode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja
gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljade lica –
”devojke Majakovskog” –
u izdajničko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.
Znači – opet,
dok mračno sve je to,
uzeću srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečeno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odeću belu lepi se prašine cveće.
oko zemlje – Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.
Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći)
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reći:
Slušajte, gospodine Bože!
Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih
zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – Božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Nećete me zaustaviti.
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Разбио је традиционалну ритмичку структуру стиха и створио нови, у графичком слогу “степенасти” стих, који посебно погодује ставу реторичког песника који се директно обраћа великом аудиторијуму. Смисао такве поезије одвео га директно на револуционарну трибину, митинг. Експерименталну лирику следе велике лирске поеме монолошког типа “Облак у панталонама“, „Рат и свет“, „Човек“. Стављајући поезију свесно у службу револуције, писао је агитацијске песме (“Леви марш”), сценско дело на тему револуције с библијским мотивима “Мистерија Буфо”.

PA IPAK

Ulica se provalila ko noć sifilistika.
Reka – sladostrašće, rasplinuta u slini.
Odbacivši rublje do poslednjeg listića,
parkovi se sramno steru u junskoj vrućini.

Izađoh na trg,
kraj osvetljen gusto
pade mi na glavu ko riđa perika.
I plaše se ljudi – iz mojih se usta
koprcaju noge nesvarenog krika.

Ali osuditi me neće i neće dići graju
ko proroku pred noge staviće do cveta cvet.
Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet.

Ko krčma plaši me vaš strašni sud!
Mene će jedinog kroz goruće zdanje
prostitutke poneti ko svetinju svud
i Bogu pokazati kao opravdanje.

I Bog će nad knjigom mojom da pusti suze!
To nisu reči, već grčevi – gomila zbita‚!
I nebom potrčaće, pod mišku ih uzev,
znacima svojim, zadihan, da ih čita.

Својим делом извршио је велики утицај на развој совјетске поезије, а деловао је и на песнике изван СССР (Арагон, Бехер, Вапцаров и др.)

Оснивач руског футуризма

Мајаковски је био један од оснивача руског футуризма. Године 1912. појавио се “Шамар јавном укусу”, манифест руског футуризма, који су потписали: Давид Бурљук, Александар Кручоних, Владимир Мајаковски и Виктор Хлебњиков. Увео је нове жанрове поеме: лирске репортаже, лирско-епске поеме, лирско-фантастичне поеме.

Трагична смрт

Живео је снажним, динамичним и пуним животом човека и песника, а умро је тихо и повучено: убио се априла 1930. године. Тај његов чин остао је тајна. Песник је јавно изјавио “Мрзим све оно где се смрт јавља и снује! Обожавам живот па ма какав био.” Он је осудио самоубиство песника Сергеја Јесењина, али је у опроштајном писму написао: “Ово није начин (другима га не препоручујем), али ја немам излаза.”

SERGEJU JESENJINU

Otišli ste, što se kaže, na svet drugi.
Pustoš…Letine, postajuć zvezdanost.
Nema više ni piva, ni druga.
Treznost. Ne Jesenjine, to nije ironija
Vama.
U grlu je grudva bola, a ne smeh.
Vidim-prerezanim rukama, dižete
Vlastitih kostiju meh.
Prestanite! Dosta! Zašto buncate?
Hoćete da lice skrije smrtni veo?!
Vi tako preterivati znate
Kako niko na svetu ne bi umeo.
I zašto? Po čemu? Nedoumica pada.
Mucaju kritičari: razlog toga
Je ovo, je ono….a, u stvari nema sklada,
U bilansu – piva i vina mnoga.
Vele – da Vam boemiju zamene klasom,
Klasa bi uticala na Vas i sporazum.
A zar ona žeđ gasi kvasom?
I kada pije klasa čuva razum.
Vele – da su Vam nekog napastovca dali,
Postali bi ste sadržaj obdareni.
Na dan bi ste po sto stihova pisali,
Zamorno i dugo k'o Doronjin.
A ja mislim da se to oseti,
Na sebe bi ste još pre digli ruke.
Bolje je od vodke umreti,
Nego od dosade puke!
Uzrok gubitka neće reči-ni nož,
Ni omča s vratila.
Možda vene ne bi trebalo seći,
Da je u “Angleteru” bilo mastila.
Podrzavaoci radosni: na bis!
Skoro cela četa protiv svojih žila!
Zašto povećavati broj samoubistava?
Bolje povećaj proizvodnju mastila!
A sada u grlu- zauvek ni slovca.
Teško je i glupo biti misterija.
Za naciju, jezikotvorca,
Umro je zvonki majstor, bekrija.
Sa prošlih sahrana, čak i blatne,
Zadušnih stihova nose tralje.
Rime o humku k'o ćuskije mlate-
Zar je to pesniku poštovanje?
Ni spomenik vam nisu sveli-
Gde je on, granita il’ bronze luk?
A k rešetkama sećanja već su poneli
Svetačkih uspomena buđ.
Vaše se ime maramicom slinavi,
I vaše reči Sobinov balavi,
I bunca sto je breza usahla-
“Ni reči, o dru-ug moj, ni uzda-a-a-ha”.
Eh, treba pokazati priču,
Tom Leonidu Leongriniču!
Treba ustati kao skandalist:
Neću da se moj stih žvaće i blati!
Zaglušiti ih uz tropost svist,
I u Boga i u mater ih poslati!
Nek se rasturi ta netalentovana pogan,
Šireći kaputna jedra mrka,
Neka u ludom bekstvu Kohan
Izbode ljude šiljcima brka.
Gadovi se moraju prorediti.
Poslovi- da se stati ne sme!
Život treba iznova preurediti,
Pa tek onda pisati pesme!
Za pero to vreme- lako nije,
Ali recite, Vi, bogalji, sakati,
Gde je, kada i koji to genije
Birao put utaban i laki?
Reč je – vođa ljudske sile.
Napred! Da bi se vreme jezgrom
Otišlo, i veze da bi slabe
Bile za prošlošću svislom.
Malo je veselja na nasoj planeti.
Neka nas buducnost sa radošću veže.
U ovom zivotu nije teško mreti.
Izgraditi život – daleko je teže.

Дела
Поеме
  • Облак у панталонама (1915)
  • О томе (1923)
  • Владимир Илич Лењин (1924)
  • На сав глас (1930)
  • Рат и свет
  • Човек
  • Леви марш
Драме
  • Владимир Мајаковски (1913)
  • Хладан туш (1930), где се руга совјетској бирократији
Остала дела
  • Мистерија Буфо
  • Шамар јавном укусу (1912)
Галерија

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *