Мина Караџић-Вукомановић – Биографија

Вилхелмина (Мина) Караџић-Вукомановић (Беч, 30. јун/12. јул 1828Беч, 12. јун 1894), сликарка и књижевница, кћерка Вука Стефановића Караџића и Бечлијке Ане Марије Краус. Мина Караџић је једна од три сликарке (поред Катарине Ивановић и Полексије Тодоровић) које су радиле у Србији у 19. веку.

Биографија

Њени родитељи Вук и Ана имали су тринаесторо деце од којих су сви, осим Мине и Димитрија, умрли у детињству и раној младости до 1852. године (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). Вилхелмина – Мина и Димитрије рођени су истог дана са размаком од осам година (12. јул 1828. и 1836). Димитрије је био кадет Инжињерске академије у Клостербруку.

Рођена је у Бечу и одрасла у кући у коју су долазиле многе познате личности српске културе тога доба, пријатељи и сарадници њеног оца: Бранко Радичевић, Ђуро Даничић, прота Матеја Ненадовић, Његош, кнез Михаило Обреновић, Стеван Книћанин, сликари Урош Кнежевић, Аксентије Мародић, Стева Тодоровић, Димитрије Тирол, патријарх Јосиф Рајачић, црногорски кнез Данило,… као и Јакоб Грим, историчар Леополд Ранке, Павел Шафарик, руски научник Срезњевски, и многи други. Осим немачког језика научила је рано француски, а потом и италијански, од 15. почела је да учи српски, а од 19. године енглески језик. Ишла је на часове клавира и сликарства. Часове музике држао јој је Густав Гросман. О њеном образовању бринуо се и Јернеј Копитар, који јој је поклањао књиге немачких, француских и енглеских писаца.

Мина је вредно учила – најпре цртање, код капелана Јозефа Пфајфера, а средином 50-их година наставила је усавршавање у атељеу Фридриха Шилхера, затим код живописца Грубера. Своме оцу је помагала као секретар у пословима и пратила га на путовањима. Путујући са оцем, посетила је галерије у Венецији (1847.), Берлину (1849. и 1854.), Дрездену (1854). Желела је да се усавршава у Петрограду, али није успела да добије стипендију.

Са тридесетак година већ је ушла у Кукуљевићев „Словник умјетниках југославенских“, недуго затим и у Вурцбахов (нем. Constantin von Wurzbach) „Биографски лексикон“, а почетком 20. века нашла се међу 216 знаменитих Срба у делу „Знаменити Срби XIX векаАндре Гавриловића.

аутопортрет

У мају 1858. године са мајком и оцем, допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну веру и добила име Милица. Удала се за сиромашног братанца кнегиње Љубице, професора књижевности на београдском Лицеју Алексу Вукомановића (1826—1859). Венчање је било у Саборној цркви 18/30. маја 1858. године. Алекса је умро крајем 1859. после годину и по дана брака, био је оболео „од очију“. Имали су сина Јанка, који је васпитаван у руском кадетском корпусу – за официра. Мина и Јанко су крајем септембра 1860. године из Београда отишли у Беч. После неког времена умро јој је и отац Вук (1864). године. Затим се више година бринула о тешко болесној мајци Ани. Ана Краус (1798—1876) је 1868. године имала мождани удар, од кога јој се одузела десна страна и моћ говора, Мина је неговала до краја живота 11. августа 1876. године.

Син Јанко је имао непуна три месеца када је 1859. године остао без оца. Отишао је у Русију на школовање, одакле је 1876. дошао као добровољац у Србију и учествовао у српско-турском рату где је добио медаљу за храброст. Вратио се потом у Русију, где је умро 1878. године.

Овим догађајима додаје се и смрт њеног брата Димитрија Караџића (1836—1883) у Петрограду. После тога Мина је остала као једини потомак Вука Караџића, и са њом је 1894. године угашена Вукова лоза.

Мина је умрла 12. јуна 1894. у Бечу од уремије. О државном трошку пренета је у Београд и сахрањена у гроб њеног мужа Алексе на Ташмајдану. Почетком 20. века њихове кости заједно са синовљевим су пренете у Савинац код Горњег Милановца где су сахрањене у крипти породичне цркве Вукомановића.

Сликарски и књижевни рад

Њено сликарско дело чини педесетак радова, углавном су то портрети у уљу, акварели и цртежи кредом. Радове није ни потписивала, ни датирала. Портретисала је особе са којима се сретала свакодневно, у кући родбину, ликове, пријатеље, децу, госте, војводе из Црне Горе, депутирце из Босне… Сликала је и копирала и религиозне мотиве.

Марко Краљевић са топузом

Најпознатије слике:

  • Аутопортрет,
  • Портрет брата Димитрија,
  • Старица са белом капом,
  • Марко Краљевић са топузом,
  • Марко Краљевић са шестоперцем,
  • Млади црнац,
  • Црногорац,
  • Грчки делија,
  • Бошњак са црвеним саруком,
  • Портрет девојчице са црвеном марамом,
  • Девојчица у карираној хаљини,
  • Женски портрет,
  • Старац са дугом косом,
  • Младић с брадом

Према речима историчара сликарства, њене слике су зрење грађанског бидермајерског класицизма, оплемењеног топлом хроматиком, венецијанском црвеном.

Превела је књигу „Српских народних приповједака“ на немачки језик, а Вук је тај превод посветио Јакобу Гриму који је написао предговор. Писала је стихове и прозу. Била је у пријатељству са песникињом Милицом Стојадиновић Српкињом.

Била је у преписци са многим личностима свог времена. Део тих писама је преведен са немачког и објављен у књизи „Писма Мине Караџић Вукомановић“, изабрао и приредио Голуб Добрашиновић, издавачи Рад и Културно-просветна заједница Србије, Београд 1997. године, 189 страна, ISBN 978-86-09-00511-4.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *