Душан Васиљев – Биографија

Душан Васиљев (19. јул 190027. март 1924), српски песник, прозни и драмски писац, један од најзначајнијих српских експресиониста.

Живот

Рођен је у Великој Кикинди, тада у Аустроугарској, 19. јула 1900. године од мајке Ракиле, кћери Симеона Стефановића пореклом из Перлеза, и оца Косте, сина Кузмана, кујунџије кикиндског. Душан је имао сестру Александру, брата Спасоја и сестру Јелену. Мајка му је умрла 1904, а отац се потом по други пут оженио. Из тог брака рођено је још петоро деце, од којих је троје умрло непосредно по рођењу.

Основну школу је похађао у Кикинди, а грађанску и учитељску у Темишвару, где му се породица преселила 1911. године.

Пошто му је отац отпремљен на фронт, морао је да преузме бригу о браћи и сестрама. Похађао је школу и радио као писар, а 1917. се пријавиo у војску. Позвaли су га 1918. и отпремили на фронт на Пјави. Вратиo се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса. По повратку у Темишвар затeкao je српску војску. Ступиo je у службу у команду места, као писар и тумач, а потом као деловођа.

Оснoваo je Коло младих Срба и лист Слога. Када је српска војска напустила Темишвар, отишao je у Београд. Уписao се као ванредни слушалац на Филозофски факултет, почео је да сарађује у Слози, Књижевном југу, Дану, у Мисли, коју je водиo Сима Пандуровић. Студије је морао да прекине, али je завршиo педагошки курс и 1920. прешao у Ченеј (Румунија), место које је тада кратко припадало Југославији, као учитељ и исте године се oжениo Милојком Малетић.

Гроб Душана Васиљева

Поново су га 1921. позвaли у војску у Кратово, где je гониo качаке и бугарске комите. Болестан, пуштен је кући исте године. Проводиo je време у Ченеју у читању и писању, али му се стање погоршалo због запаљења плућне марамице и бронхијалног катара. Покушаo je 1923. да се лечи, отишao у Загреб, али су га вратили са препоруком да се јави на пролеће.

Умрo je 27. марта 1924. у Кикинди, где је и сахрањен на Мелином гробљу, у непосредној близини Манастира Свете Тројице.

Песништво

Проживео је кратак и драматичан живот почетком 20. века, током Првог светског рата и непосредно после њега. Кикинда и Темишвар, као градови његовог одрастања и образовања, са неамбициозним и малим заједницама културних Срба, његово социјално порекло, његово настојање да се са маргина укључи у средишње токове српске културе, као и трагично искуство рата, утицали су на њега.

Plač matere čovekove

Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vriskala:

Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv, ─
neka se raspe po zemlji anatema,
i neka se prolije sva crvena krv! . . .

Oh, Sine, moj dobri Sine!

Otac ti nije Sveti Duh,
ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, ti si plod dve neme žudnje
i jednog besvesnog minuta.

Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
između četiri vlažna duvara
jednog šarenog, zamrzlog januara.

Sine, tebi su i meni rekli
da smo robovi,
i naša su srca bez milosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili.
I sve su nam uvek tumačili
da se setimo
da to bog tako želi!

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.

Ustani, Sine, da se svetimo,
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.
Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i da dovedemo u hram našu Novu Vestu
koja će sebe iskreno dati.

Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina,
sahrane Sin i Mati . . .

Danas je umro jedan čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala, ─
nije se probudio.

Onda ga je sama okupala
i obukla ga u crno.
I u dnu svoga vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila.

I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila.

Први светски рат је екстремизовао ставове уметника тог доба. Апокалиптичке и драматичне визије, отпор према стварности, неповерење у човека, у његову историјску одговорност, скепса пред гестовима знања, експанзијом технике и индустрије, пред модерним облицима друштвености, трагање за новим светом и новим вредностима, амбивалентно и сложено одређивали су нову ситуацију.


Žice

Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali;
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva,
u valu smrti, tifusa, padavica.

Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave;
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.

I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.

O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.

Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu,
ne mogu,
ne mogu da se vrate . . .

Колико год да је Васиљев црпео своја искуства из литературе, са страшћу коју је показивао пратећи часописе који су излазили у Београду и Загребу читајући Винавера и Црњанског, његов непосредни драматични доживљај живота, посебно онај произашао из рата, обликовао је његову тамну и парадоксалну визију света, његово разумевање удеса човека.

Čovek peva posle rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!

Као песник Васиљев је изашао на глас песмом Човек пева после рата. Песма је објављена у часопису Мисао 1920. године и одмах увела Васиљева у средиште послератних књижевних струјања. И данас је он по њој највише познат међу широм читалачком публиком. Она је изразила духовно расположење младих који, враћајући се из рата, своју стравичну визију европске ратне катастрофе суочавају са бесмислом прозаичне грађанске свакодневице у којој је требало започети нови живот. Од осталих песама Душана Васиљева посебно треба истаћи Плач матере човекове и Домовину.

Domovina

Domovina, to nije mrtva gruda
koja nas
gvozdenom rukom veže;
to je ljubav za oblak što plovi ovuda,
za
pesmu što se ovde razleže;

ljubav za klasje što bogato buja,
za
ruže što su na grobljima svele,
za tresak letnjih besnih oluja,
za
tugu ptica koje se sele.

Domovina, to su sve one spone
kojima
nas život za se spaja,
radost kad naša zvona zazvone,
toplota
majčinog zagrljaja.

Domovina, to su: želje, tajne,
magla što
preko polja plovi,
to su naše bajke beskrajne,
domovina – to su
svi naši snovi

Душан Васиљев за живота није успео да објави књигу песама. Написао је око 300 песама, двадесетак новела, четири драме и имао богату преписку. Највећи део његове заоставштине чува се у Народној библиотеци у Београду.

Посмртна издања
Поезија
  • Изабране песме (песме изабрао Живко Милићевић. Предговор написао Велимир Живојиновић), Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр. XIV + 94.)
  • Песме (за штампу приредио Живан Милисавац), Матица српска, Нови Сад, 1950, стр. 386.
  • Човек пева после рата (песме изабрао и књигу приредио Стеван Раичковић. Предговор О човеку Душана Васиљева написао Радомир Константиновић), Просвета, Београд, 1968, стр. (10)92.
  • Изабране песме (песме изабрао и предговор Сложеност поезије Душана Васиљева написао Љубомир Симовић), Рад, Београд, 1975, стр. (13)98.
  • Човек пева после рата (песме изабрао и предговор Горко сјећање на покољ написао Јован Делић), Веселин

Маслеша, Сарајево, 1982, стр. (43)271.

Проза
  • Испред прага, приповетке и драме (приредио и предговор написао др Александар Пејовић), Рад, Београд, 1986, стр. (20)325.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *