Đorđo de Kiriko – Biografija

Đorđo de Kiriko (ital. Giorgio de Chirico; rođen 10. jula 1888, umro 20. novembra 1978) italijanski slikar.

Kiriko je rođen u Volosu. Nakon završetka studija u Atini i Firenci seli se u Nemačku u 1906, gde je upisao akademiju lepih umetnosti u Minhenu, tamo je čitao dela Ničea i Artura Šopenhauera, i proučavao rad Arnolda Broklina i Maksa Klingera. Posle 1910. seli se u Italiju.

Nakon što se puno selio po Evropi, i posle izbijanja Prvog svetskog rata vraća se u Italiju gde se pridružuje italijanskoj vojsci. Međutim, u vojsci je proglašen nedovoljno sposobnim za vojne dužnosti, pa ga zbog toga premeštaju u bolnicu u Feri. Godine 1915. de Kiriko je upoznao futuristu Karla Kara. Nastavio je da slika i 1918. premešten je u Rim, a takođe 1918. su njegova dela izlagana u Evropi.

Osnivač je metafizičke škole u slikarstvu. Najbolji deo svog slikarskog opusa stvorio je između 1909. i 1919, u svojoj metafizičkoj fazi, s motivima mirnih mediteranskih gradova punih svetla. Sledećih je godina definisao kanone metafizičkog slikarstva, a njegova su razmatranja objavljena u časopisu „Pittura metafisica“ („Metafizičko slikarstvo“). Radove nastale između 1915. i 1925. karakterišu teme i motivi ogoljene arhitekture u nerealističnoj perspektivi, uronjene u tajanstvenu atmosferu, bez ljudskih likova. U prikazima enterijera iz istog razdoblja zatiču se predmeti izmešteni iz svog prirodnog ili očekivanog konteksta, čime se postiže efekat nadrealnog. Javljaju se i uznemirujući klasični motivi (Hektor i Andromaha, (Ettore e Andromaca), 1917). Na motiv krojačke lutke, simbol savremenog čoveka, nadahnuo ga je „čovek bez lica“, lik iz drame njegovog brata, književnika i slikara Alberta Savinija. Oženio se 1924. prvom ženom, ruskom balerinom Raisom Gurevič, nakon čega su se zajedno preselili u Pariz. 1928. održao je svoju prvu izložbu u Njujorku, a ubrzo posle toga i u Londonu.

Godine 1930. upoznaje i svoju drugu zenu Izabelu Pasker Far sa kojom će ostati do kraja života i najzad se ponovo doseliti u Italiju, tačnije Rim gde će se i skrasiti 1944.

Dobio je nagradu od pisca Gijoma Apolinera, koji je pomogao da njegove radove upoznaju i kasniji nadrealisti. Tanguj je napisao kako je jednog dana 1922. video jednu od de Kirikovih slika u izlogu neke prodavnice slika, i od tog momenta je odlučio da postane slikar, iako nikada u životu nije držao četkicu! Drugi umetnici su takođe potvrdili uticaj de Kirika uključujući umetnike kao što su Maks Ernst, Salvador Dali i Rene Magrit. De Kiriko je snažno uticao na pokret nadrealista. Mikelanđelo Antonioni, italijanski filmski režiser je takođe tvrdio da je podstaknut de Kirikom. Fumito Ueda je kritički tvrdio da je i igra „Ico“ kao i njegov nastavak „Shadow of the Colossus“ za Playstation 2 nastala pod uticajem de Kirika.

Kasnije je de Kiriko nastavio svoj metafizički način slikanja, a i počeo da slika mnogo realističnije, sa sve više uspeha, otkrivajući i usavršavajući davno zaboravljene tehnike slikanja.

De Kiriko je takođe objavio roman 1925. pod nazivom “Hebdomeros”, i autobiografski roman “Memorie della mia vita”.

Dela

De Kirikova je ljubav prema mitovima i klasičnoj kulturi učinila njegove slike, naslikane odlučnim i sjajnim umetničkim jezikom, veoma prepoznatljivima. On je geometrijskom pravilnošću slikao statične kompozicije spajajući realno i imaginarno (svet sna, podsvesti i sl.) naglašavajući plastične vrednosti neobičnih, apsurdnih kombinacija predmeta i pojava (kao kod npr. Velikog Metafizičara). Prikazivao je bezvremene prizore nepokretne atmosfere: napušteni trgovi okruženi sjenovitim kolonadama, prazne i negostoljubive građevine ili udaljena groblja. De Kiriko je tipične motive svojih slika (tornjeve, arkade, kipove i vozove) crpio iz svojih sećanja na detinjstvo u Grčkoj i kasnija putovanja po Italiji.

Svoju je umetnost opisao kao metafizičku zato što ona pokazuje svet koji je skriven iza stvarnog. Tu je teoriju razvio tako što je iz svojih tema izbacio sve uobičajene asocijacije i postavio ih u novu i neobičnu okolinu. Njegove slike nisu imale nikakav odnos s prirodom ili istorijom, i zato nam ne otkrivaju prepoznatljive detalje ili naznake o svom stvarnom značenju. Najvažnije mu je bilo stvoriti neobični ugođaj tajanstvenosti i nelagodnosti, što je i uspevao upotrebom tamnih senki, anonimnih lutaka, bizarnim i otuđujućim nizanjem predmeta te zagonetnim naslovima svojih slika. Takva pjesnička koncepcija umetnosti, koju je de Kiriko sam nazvao “strogom, cerebralnom, asketskom i lirskom”, sledila je filozofiju Ničea koji je tvrdio da umetnost nema logično značenje.

Mnogi su mu radovi bliski kubističkim (Hektor i Andromaha), a posle u “klasicističkoj fazi” stvara konzervativnija dela u kojima preovladavaju karakteristični elementi i motivi antičke umetnosti (Sjećanja na Ilijadu; Pjesnik u nedoumici).

Lista važnijih djela
  • Nostalgija za beskonačnošću (La nostalgia dell'infinito, datirana 1911)
  • Ljubavna pesma (Canzone d'amore, 1914)
  • Misterija i melanholija ulice (Mistero e malinconia di una strada, 1914)
  • Metafizički enterijer s velikom fabrikom (Interno metafisico con grande fabbrica, 1916)
  • Autoportret (Autoritratto, 1920)
  • Arheolozi (Archeologi, 1927)
  • (I fuochi sacri, 1929)
  • Povratak izgubljenog sina I (Il ritorno del figliol prodigo I, 1929)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *