Gustav Mahler – Biografija

Gustav Maler (nem. Gustav Mahler; Kalište, 7. jul 1860Beč, 18. maj 1911), austrijski kompozitor. Napisao je 9 simfonija, među kojima se ističe osma pod nazivom Simfonija hiljade, a taj naziv dobija po tome što je Maler predvideo hiljadu izvođača, što vokalnih, što instrumentalnih. Takođe je komponovao i veći broj solo pesama. Spada u kompozitore romantizma druge polovine 19. veka. Svojim je stvaralaštvom premostio jaz između Riharda Vagnera (1813—1883) i Arnolda Šenberga (1874—1951), između romantizma 19. i smelih muzičkih stremljenja 20. veka.

Biografija

Rođen u jevrejskoj porodici u mestu Kalište u tadašnjoj Austrougarskoj (danas se nalazi u Češkoj), kao drugo od ukupno 12 dece koje su imali njegovi roditelji, od oca Bernarda (1827—1889) i majke Mari Herman Maler (1837—1889). Mnoga braća i sestre, rano su umrli. Tako je nastariji Konrad Maler, rođen 1858, umro već sledeće, 1859. godine. Ubrzo po Malerovom rođenju, njegova porodica se preselila u garnizonski grad Iglau (danas se taj grad nalazi u Češkoj, pod imenom Jihlava). Od najranijeg doba zanimala ga je muzika, a već po doseljenju u Iglau, došao je u dodir sa marševskom vojničkom muzikom i sa samo četiri godine, izvodio ju je na mund harmonici. To je ostavilo dubok trag u njegovom kasnijem muzičkom stvaralaštvu, a posebno u simfonijskoj muzici, gde gotovo svi prvi stavovi njegovih simfonija, imaju marševske motive kao osnovne. Školovanje je počeo u Iglauu, nastavio u Pragu, tako da je istovremeno završio i gimnaziju i konzervatorijum (kod Antona Bruknera) u Beču, do 1878. godine. Posle završene gimnazije studirao je filozofiju i istoriju, a kod Bruknera harmoniju i kontrapunkt.

Mnoge stvari su uticale na njega, i ubrzo je još u studentskim godinama počeo da komponuje. Rane kompozicije, nastale do 1878. godine je međutim, uništio, tako da je prvo delo koje je napisao, postalo Pesma jada, 1878. godine, prerađeno 1880. godine. Mnogo je i čitao, ponajviše Dostojevskog koga je mnogo voleo, od filozofa Kanta i Šopenhauera, Žan Pol Rihtera, prema čijem je delu, Titan, nazvao i svoju Prvu Simfoniju i Fridriha Ničea, dok su mu muzički idoli bili Vagner, Brukner i Mocart.

Posle završetka studija, počinje da diriguje u letnjem pozorištu u Haleu, gde je dirigovao tokom 1880. i 1881. godine. Potom je dirigovao operskim izvedbama u Ljubljani — od 1881. do 1883. godine, u Olimpcu tokom 1883. i 1884. godine, u Kaselu je nastupao u toku koncertne i operske sezone 1884/85, a u sezoni 1885/86 diriguje u Pragu. Godine 1886, nakon uspeha postignutog na Lajpciškom letnjem festivalu, angažovan je zajedno sa dirigentom Arturom Nikišom (1855—1922) i u toku dve sezone, od 1886. do 1888. godine, dirigovao je kompletan ustaljeni sezonski koncertni repertoar u Lajpcigu.

Godine 1888, postaje direktor kraljevske opere u Budimpešti i na ovom položaju ostaje do 1891. godine (tri sezone). Tu je 20. novembra 1889. godine izveo svoju Prvu Simfoniju zvanu Titan, ali su mu izvođači postavljali veoma visoke zahteve, i ubrzo se javila opasnost da on izgubi taj posao. 1891. godine dobija ponudu iz Hamburga, koju prihvata, zbog mogućnosti da tu ostvari svoje stvaralačke ideje, i bolje se posveti muzici i komponovanju. Na položaju prvog dirigenta Opere i orkestra iz Hamburga ostaje šest sezona, do 1897. godine.

Godine 1895. napušta judaizam i prelazi u katoličku veru.

Godine 1897. postaje dirigent dvorske opere u Beču, gde ostaje do jeseni 1907. godine. Ubrzo zatim postaje i njen direktor. Između 1898. i 1901. godine, diriguje i Bečkom Filharmonijom. Tih deset godina, bile su i najuspešniji period njegovog života i stvaralaštva. Tu se 1902. godine oženio Almom Marijom Šindler (1879—1964), sa kojom je dobio i dve ćerke: Mariju Anu odmila zvanu Puci (1902—1907) i Anu Justinu zvanu Guki (1904—1989), koja se kasnije proslavila kao vajar. Bečka filharmonija je pretežnim delom bila sastavljena od muzičara koji su svirali u operi pa je uzajamna netrpeljivost konstantno tinjala, zbog čega će 1907. dati ostavku.

Između 1907. i 1910. godine diriguje u Americi tokom zime, a ostatak godine u Evropi. Na taj način planirao je da zaradi dovoljno novca za život, kako bi mogao više vremena da posveti komponovanju.

Godine 1910. srce počinje da mu popušta, ali nastavlja da radi. Septembra te godine u Minhenu premijerno izvodi svoju Osmu Simfoniju, Simfoniju Hiljade. Ponovni boravak u Americi morao je da prekine zbog bolesti. Tamo je u toku sezone 1910/11, od predviđenih 65, uspeo da održi 47 koncerata. Odlazi na lečenje u Pariz, a kako mu se zdravstveno stanje pogoršavalo, preneli su ga u Beč gde je i umro 18. maja 1911. godine u 23 časa i 5 minuta, od zapaljenja pluća. Njegova Deseta Simfonija u Fis – Duru, ostaje nedovršena.

Pregled stvaralaštva

Stvaralaštvo Gustava Malera, sastoji se pretežnim delom iz dva muzička područja: vokalne lirike i simfonijske muzike. Treća oblast, bila je interpretativna, Maler je za života bio vrlo aktivan, svestrano obdaren dirigent i muzički pregalac — organizator. Na području vokalne lirike, Maler je započeo svoj stvaralački vek, da bi ga u svojim simfonijama snažno razvio do najvećeg umetničkog vrhunca.

A da često nije pravio razliku između simfonije i solo — pesme, svedoče činjenice, kako ta da se u njegovim simfonijama (od Druge do Četvrte i u Osmoj), pojavljuje ljudski glas — solisti i hor — tako i činjenica da u Pesmi o Zemlji, Maler upravo majstorski spaja ova dva naoko nesrodna muzička oblika.

Nije pridavao veliki značaj ni izboru tema. Često se u njegovim delima susreće uzvišeno pored banalnog, dubokoumno i pronicljivo pored prosečnog i površnog. Kod Malera su važni bili upravo dinamika izvođenja i tonski kolorit, snaga tonskih boja. U stvari, to su bile i osnovne odlike stilskog pravca koji je vladao na nemačkom kulturnom području u doba na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Taj stilski pravac zvao se Jugendstil (na nemačkom: stil mladosti) i razvijao se paralelno sa eksresionizmom, koji se zajedno sa impresionizmom javio i razvio u to doba Evropske pozne romantike.

Dok su njegovi vokalni ciklusi kraćih dimenzija, pretežno intimni, rafinisani, prožeti jesenjom toplinom, ali i emotivnom dramatikom, dotle su njegove simfonije ogromnih razmera i raskošnih zvučnih boja. Maler je bio duboko ideološki simfoničar, te je iz potrebe da izrazi sve ono što u čoveku živi i tinja — od ljubavi prema prirodnim lepotama, do najdubljih čovekovih unutrašnjih patnji, od najsrećnije radosti do razarajućeg očajanja — klasične simfonijske forme značajno proširivao, pa i raskidao sa njima. A sve to polazeći od dostignuća velikih prethodnika, Betovena, Berlioza, Vagnera i svog mentora, Antona Bruknera.

Tako je Gustav Maler postao jedna od najzanimljivijih i najoriginalnijih muzičkih ličnosti svoga doba i kasnijeg razvoja muzičke umetnosti.

Mahler i žanr

Nakon završenih Kvinteta za klavir Das Klagende Lied, rane kantate i kompozicije Totenfeier, Mahlerov se u potpunosti posvećuje komponovanju simfonija i solo pesama. Osim završenih devet numerisanih simfonija, njegovi glavni radovi postaju ciklusi pesama Lieder eines fahrenden Gesellen (u prevodu Pesme putujućeg putnika, doslovan prevod glasi „Pesme suputnika“), kao i Kindertotenlieder („Pesme mrtvoj deci“), te Das Lied von der Erde („Pesma o Zemlji“, sinteza simfonije i solo pesme).

Stil

Duh solo popevke stalan je u Mahlerovu delu. U razvoju ciklusa pesama sledi Franca Šuberta i Roberta Šumana, ali radije nego da komponuje pesme za klavirsku pratnju, on ih orkestrira. „Pesme putujućeg putnika“ ciklus je od četiri pesme čiji je glavni lik odbačeni ljubavnik koji usamljen luta zemljom. Mahler je tekst napisao sam, nadahnut nesretnom ljubavlju s pevačicom koju je sreo dirigujući u Kaselu.

Izuzetno svestan kolorature orkestra, Mahler puni svoje simfonije tečnim melodijama i ekspresivnom harmonijom, postižući izbistrenu kakvoću svojih melodijskih pasaža. Među drugim njegovim inovacijama su izražajna upotreba kombinovanja instrumenata i u većem i manjem opsegu, kao i veća upotreba udaraljki, sjedinjenje glasa i zbora sa simfonijskom formom, i primat glasa u kontrapunktu. Njegov orkestarski stil zasnovan je na kontrapunktu: dve melodije počinju istovremeno naizgled istovremeno, razvijajući bistrinu nasuprot masovnoj orgiji zvuka.

Često njegovi radovi uključuju duh pesama i plesova austrijskih seljaka. Ländler, austrijski narodni ples koji je prvo razvio u menuet, a zatim u valcer, ima važnu ulogu u nekoliko njegovih simfonija, kao i sami menuet i valcer. Sva tri plesa u svom istorijskom razvoju predstavljena su u ‘plesnom stavku’ Devete simfonije.

Mahler je spojio ideje romantizma, uključujući programsku muziku, upotrebu melodija iz pesama u svojim simfonijskim radovima na način koji je omogućio razvoj simfonijskog orkestra. Kako je tražio načine proširivanja svoje muzike, razumevanje simfonijske forme je prošireno i donekle fragmentirano. Izjavio je da simfonija treba biti „celi svet“ sam po sebi. Pri tome se susretao s poteškoćama u predstavljanju svojih radova i stalno će revidirati detalje svoje orkestracije sve dok nije zadovoljan njenim efektom.

Mahler je bio duboko duhovan i vrlo često je opisivao muziku povlačeći paralele s prirodom. Zbog toga se na njegovu muziku dugo nakon njegove smrti često gledalo kao na ekstremno emocionalnu. Uz to što je neprestano tražio nove načine proširenja simfonijske izražajnosti, takođe je bio i gorljiv majstor, što je vidljivo u njegovim preciznim metodama pažljivog planiranja i proučavanja kompozitora prethodnika.

Tonalnost

Mahlerovo harmonijsko komponovanje je povremeno bilo izuzetno inovativno, šireći granice konvencionalne tonalnosti. No tonalnost kao izražajni i gradivni princip očigledno je Mahleru bila od velike važnosti. To se najbolje vidi u njegovom pristupu tzv. „progresivnoj tonalnosti“. Dok je njegova Prva simfonija očito delo u D-duru, njegova Druga simfonija „napreduje“ iz prvog čina u c-molu do završnice u Es-duru; Treća simfonija počinje u d-molu, a završava činom u F-duru, koji opet završava u D-duru. Peta simfonija odmiče se od pogrebnog marša u cis-molu kroz a-molski stavak pun očaja i konflikta, nastavlja snažnim plesnim stavkom u D-duru i lirskim adagietom u F-duru, do trijumfalnog finala u D-duru. Iako Šesta simfonija s kontrastom počinje i završava u a-molu, a suprotstavlja joj se polagani čin u Es-duru sa skerzom u a-molu. Sedma simfonija tonalno je izuzetno „progresivna“ – prvi čin odmiče se od (mogućeg) početka u h-molu do svršetka u E-duru, a finale definiše slavljenički C-dur. U Osmoj simfoniji kompozitorove izražajne namere navode ga da izgradi delo koje počinje i završava u Es-tonalitetu, dok „oproštajna“ Deveta simfonija odlazi od prvog čina u D-duru do finala u Des-duru. Za nedovršenu Desetu simfoniju može se jedino pretpostaviti da je Mahlerov tonalni cilj bio Fis-dur, isto kao i početak simfonije.

Simfonije
Prvi period

Mahlerov simfonijski opus generalno se deli na tri ‘perioda’. Prvi period kojim dominira njegovo iščitavanje pesama „Čarobnog roga“ uključuje prve četiri simfonije. U ovoj grupi međusobni uticaj njegovih pesama i simfonija sasvim je očigledan. Simfonija br. 1 u prvom činu koristi melodijsku ideju jedne pesme iz „Pesama putujećeg putnika“, i pasaž druge pesme istog ciklusa u središnjem delu trećeg članka. Treći članak Simfonije br. 2 bezglasno je proširenje jedne pesme, a zatim i cela instrumentalna postava iz „Čarobnog roga“, čija prisutnost je vidljiva i u Drugoj i Trećoj simfoniji.

Drugi period

Peta, Šesta i Sedma simfonija svrstavaju se u radove drugog perioda, čija su osobenost povećana izražajna ozbiljnost i interes u nestandardnu instrumentaciju (npr. u Simfoniji br. 5 koristi se udaraljka bič, kravlje zvono, orkestarska zvona, „čekić“ u Simfoniji br. 6., kao i kornet, bariton rog, mandolina i gitara u Simfoniji br. 7), iako nestandardne instrumente koristi i ranije, kao što je poštanski rog u Simfoniji br. 3. Simfonije ove grupe nemaju glasovne deonice, svet malerovske pesme vidljiv je u prvom činu Simfonije br. 5, i polaganom činuu Simfonije br. 6 gde se nakratko čuju fraze iz jedne pesme ciklusa „Mrtvoj deci“, kao i u finalu Simfonije br. 5, koja uključuje materijal iz ciklusa „Dečakov čarobni rog“, pesmu „Lob des hohen Verstandes“.

Treći period

Kolosalna američka premijera Malerove Simfonije br. 8 u kojoj je sudelovalo 1068 izvođača pod vodstvom dirigenta Leopolda Stokovskog. Fotografija: Philadelphia Orchestra Association Archives

Mahlerov treći simfonijski period označava povećana polifonija i uključuje Osmu, Devetu i (nedovršenu) Desetu, kao i „Pesmu o Zemlji“. Verojatne veze sa drugim pesmama toga perioda teško je u ovim delima prikazati budući da je njegov posljednji ciklus pesama „Pesme mrtvoj deci“ završen 1904. No vrlo je upadljiv primer sam kraj Devete simfonije koji sadrži intervalnu sličnost sa pevanim stihom „Der Tag ist schön auf jenen Höh'n“ („dan je lep na ondašnjim visinama“) iz ciklusa „Pesme mrtvoj deci“, br. 4.

Malo je kompozitora međusobno združivalo svoj rad tako slobodno i potpuno kao Mahler. Utisak pojačava muzička povezanost koja se može čuti u simfonijama međusobno, kao i među simfonijama i pesmama, koje se naizgled povezuju u veći narativ. Npr. materijal koji se čuje u Trećoj simfoniji ponavlja se u finalu Četvrte; ideja iz prvog čina Četvrte čuje se u početku Pete, a „tragična“ harmonijska gesta koja se ponavlja u Šestoj simfoniji (durski akord koji pada na mol), upadljivo se vraća u Sedmoj. Nadalje, tema iz Prve simfonije ponovljena je u prvom činu Devete simfonije, posljednjem njegovom završenom delu.

Prokletstvo devete simfonije

Mahler je bio opsednut Betovenovom ostavštinom – rekao je kako su sve njegove simfonije bile „devete“, budući da su imale isti značaj i uticaj kao čuvena Deveta simfonija. Mahler je takođe čvrsto verovao i u prokletstvo devete simfonije, te zbog toga bio u strahu od komponovanja numerisane devete simfonije. veruje se da je to razlog zbog kojeg nije dao broj simfonijskom radu „Pesme o zemlji“ koji sledi nakon Osme simfonije, nego ga je jednostavno opisao kao Eine Symphonie für eine Tenor- und eine Alt- (oder Bariton-) Stimme und Orchester (nach Hans Bethges “Die chinesische Flöte”) (Simfonija za jedan tenor i alt (ili bariton) i orkestar, po „Kineskoj flauti“ Hansa Betgea). To delo može se smatrati spojem ciklusa pesama i simfonije.

Leonard Bernstajn, koji je bio od izuzetnog značaja u promociji i izvođenju Malerove muzike nakon njegove smrti prikazuje simfoniju kao proročku muzičku izjavu krize klasične muzike u 20. veku. Ne samo da je Maler znao kako neće dugo živeti nakon dovršetka dela u 1908, nego je prema Bernstajnu i kroz muziku „prorekao“ blisku smrt dur/mol tonaliteta. Daljnje proširenje te ideje takođe nagoveštava smrt faustovske kulture, a možda i celog čovečanstva (napetosti uoči Prvog svetskog rata već su bile očite).

Malerovu nedovršenu Desetu simfoniju kasnije je orkestrovao Derik Kuk, uz blagoslov Alme Maler. Iako Leonard Bernstajn nikada nije izvodio ni snimao ovu „realizaciju“, drugi dirigenti kao što je Sir Simon Ratl, cenili su to delo, te ga izvodili i snimali.

Ostavština

Više nema kritičara koji insistiraju na tome da je Malerova popularnost prolazna moda, no dok su njegov repertoar i mesto u istoriji muzike osigurani, treznu procenu njegove ostavštine otežava nekoliko činilaca. Npr, malo je zajedničkog u stajalištima onih koji Malera cene zbog njegove „emocionalne i duhovne iskrenosti“ i njegovih jednako glasnih osporavaoca koji njegovu muziku označavaju kao „plačljivu, neukusnu i sentimentalnu“. Franz Šmit jasno se izjasnio opisujući Malerove simfonije kao „jeftine romane“. Slična razlika deli one koji cene i analiziraju njegove simfonije kao brižljivo orkestrirane i rigorozno organizovane u svojoj velikoj formi, dok drugi to isto smatraju neumerenim, pompeznim, samozadovoljavajućim egotizmom.

I Malerovi strastveni obožavaoci katkad su na njega gledali isključivo kroz vlastite preokupacije, uključujući i muzičko pretskazivanje budućih događaja kao što su Prvi svetski rat i Holokaust. Strastveno opiranje Malerovom muzičkom izražaju ponekad ima rasističke i nacionalističke tonove; malerovac Hans Keler tako navodi jednog uglednog britanskog kritičara: „Stvar je u tome da mi Mahlera ovde jednostavno ne želimo.“

Ovo dovodi do situacije koja je i danas prisutna u kojoj osporavaoci pokušavaju da minimalizuju Malerovu ostavštinu, a poštovaoci odgovaraju preuveličavajući je. Opreznu sredinu moguće je postići uzimajući u obzir zbir činilaca: Drugi svetski rat, ekonomsku depresiju, izrazit austrijski antisemitizam (koji je bio toliko intenzivan da je Mahler bio primoran da pređe na katolicizam 1897. godine kako bi donekle poboljšao izglede za uspeh), od čega su svi uticali na smanjenje izvedbi i razumevanja Malerove muzike nakon 1911., samim tim i njegov posthumni uticaj.

Tokom koncertne turneje u Finskoj u novembru 1907. Mahler je rekao kolegi Janu Sibelijusu kako bi „simfonija trebala biti kao svet: mora obuhvatiti sve“ („die Symphonie muss sein wie die Welt. Sie muss alles umfassen“); sprovodeći tu filozofiju, doveo je žanr simfonije na novi nivo umetničkog razvoja. Povećavajući raspon kontrasta između činova primorao je na širenje dužine i dometa (njegova šestočinska Simfonija br. 3, duga oko 95 minuta, najduža je u celom simfonijskom repertoaru). Simfonija br. 8 praizvedena je uz pomoć otprilike hiljadu izvođača, dok je uključivanje vokalnih i koralnih elemenata tekstova od narodne poezije, preko Ničea, Johan Volfgang Getea, kineske književnosti i srednjovekovnog katoličkog misticizma uobličilo filozofski, kao i autobiografski sadržaj. Zanemarivane decenijama nakon smrti, Malerove simfonije i orkestarske pesme sada su deo središnjeg repertoara velikih simfonijskih orkestara širom sveta.

Maler u popularnoj kulturi

Iako se Mahlerova muzika nekad smatralo „teškom“, od 1960-ih je stekla znatan profil u popularnoj kulturi. Mahlerovu osobnost veže se sa osobnošću lika Tomasa Mana, filmskoj verziji novele Smrt u Veneciji. Tamo se von Aschenbach prikazuje kao dirigent čije kompozicije se ismejavaju. Muzika u filmu takođe koristi isečke iz Mahlerovih simfonija br. 3 i 4, pogotovo Adagieto iz Simfonije br. 5 koji je time postao vrlo poznat i često se samostalno izvodio, npr. na pogrebu Roberta Kenedija 1968.

Mahlerova muzika često je korištena u filmovima i drugim medijima radi oslikavanja nemira ili boemske osobnosti. U filmskoj verziji igrokaza „Educating Rita“, Ritina nova cimerica Triš je pita: „Zar ne bi jednostavno umrla bez Mahlera?“ (lik se kasnije predozira drogom). U romanu „Rekvijem za snove“ Huberta Selbija (ali ne i u filmu), Marion uživa slušajući Mahlerovu Drugu simfoniju nakon uzimanja heroina. Isečci iz Malerove Sedme simfonije pojavljuju se u filmu „Parting Glances“, a Prva simfonija koristi se kao incidentalna muzika u filmu „Rubin i Ed“. Maler se takođe pojavljuje u epizodi serijala Star Trek: Vojadžer.

Godine 1974. Ken Russel je snimio biografski film naslova „Mahler“, koji vrlo slobodno opisuje kompozitorov život.

Dela
Vokalni ciklusi — kantate
  • Pesma jada (nem. Das klagende lied; 1878—1880), za mecosopran (ili bariton), hor i orkestar.
  • Pesme dečaka lutalice (1883—1885)
  • Pesme iz mladosti (1880—1892), tri zbirke sa ukupno dvanaest pesama, za mecosopran i klavir.
  • Dečakov čarobni rog, kantata od dvanaest pesama za mecosopran (ili bariton) i klavir (ili orkestar) (nem. Lieder aus Knaben wunderhorn; 1892—1896)
  • Pesme umrloj deci (nem. Kindertotenlieder; 19011902, premijera 29. januara 1905)
  • Pet Rikertovih pesama (1906—1907)
Simfonije

Cvetovi, simfonijski stav, 18831896.

  • 10. Simfonija, Fis – Dur, (1910—1911), ostala je nedovršena. Tokom 1910. godine Maler je skicirao ovo delo. Poslednjih meseci života 1911. godine, konačno je orkestrirao samo dva stava i to je bilo sve što je u domenu ove Simfonije uspeo da završi. Dugo vremena posle njegove smrti, ovu su Simfoniju dorađivali drugi iz raznih oblasti muzičke kulture, kompozitori, muzikolozi i muzički teoretičari, ali bez nekog uspeha. Konačno je Engleski muzički teoretičar i kompozitor Derik Kuk, autor knjige Jezik muzike, izdanje kuće Oxford University Press iz 1959. godine, uspeo sa određenim stepenom uspeha, da dovrši ovo delo, u svemu sledeći preporuke Gustava Malera. Bilo je to približno u vreme objavljivanja rečene Kukove knjige.

Mahler je za svoju Desetu Simfoniju predvideo pet čisto instrumetalnih stavova. Dva stava koja je uspeo dovršiti su jedan kratak Skercando (drugi stav) i jedan opsežni, melodiozni i zvučno potresni u svojoj zamirućoj završnici, Adađo, koji je bio poslednja i najuzvišenija kompozicija koju je Mahler dovršio neposredno pred smrt (znači, završio ga je pre Adađa Devete Simfonije, koga je završio tek Mahlerov prijatelj i kasnije veliki dirigent Bruno Valter (1876—1962). U Kukovoj verziji ti su stavovi zadržali svoj izvorni izgled, a Kuk je dodao samo ostala tri stava, međutim, manje uspela kada se uporede sa originalna dva stava. Zato se u današnje vreme, ona češće i izvode, a obrazuju vremensko trajanje izvedbe od 30 minuta.

Simfonija u petostavačnoj verziji ukupno traje 1 sat i 17 minuta.

Sinteza vokalne lirike i simfonije

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *