Jean Cocteau – Biografija

Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 188911. oktobar 1963), francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti – kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (“Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“). Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955-1963.

Biografija

Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariškim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu “Aladinova svetiljka”.

Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej

Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom “Iznenadi me!” bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet “Parada”: Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner.

Kasnije je Kokto pisao:

„Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama.”

Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine

Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mara. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pjaf, s kojom je bio i veliki prijatelj.

Upoznao je mladog pisca imenom Ramon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvoje postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Ramonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu.

Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji.

Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963., bio Veliki majstor Sionskog priorata.

U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala.

Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pjaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.

Dela
Poezija
  • 1909 : La Lampe d'Aladin
  • 1910 : Le Prince frivole
  • 1912 : La Danse de Sophocle
  • 1919 : Ode à Picasso – Le Cap de Bonne-Espérance
  • 1920 : Escale – Poésies (1917-1920)
  • 1922 : Vocabulaire
  • 1923 : La Rose de François – Plain-Chant
  • 1925 : Cri écrit
  • 1926 : L'Ange Heurtebise
  • 1927 : Opéra
  • 1934 : Mythologie (objavljeno sa deset litografija Đorđoa de Kirikoa)
  • 1939 : Énigmes
  • 1941 : Allégories
  • 1945 : Léone
  • 1946 : La Crucifixion
  • 1948 : Poèmes
  • 1952 : Le Chiffre sept – La Nappe du Catalan (u saradnji sa Žoržom Unjeom)
  • 1953 : Dentelles d'éternité – Appoggiatures
  • 1954 : Clair-obscur
  • 1958 : Paraprosodies
  • 1961 : Cérémonial espagnol du Phénix – La Partie d'échecs
  • 1962 : Le Requiem
  • 1968 : Faire-Part (posthumno)
Romani i priče
  • 1919 : Le Potomak (konačno izdanje 1924.)
  • 1923 : Le Grand Écart – Thomas l'imposteur (roman)
  • 1928 : Le Livre blanc
  • 1929 : Les Enfants terribles
  • 1940 : La Fin du Potomak
  • 2012 : La Croisière aux émeraudes (posthumno)
Pozorište, muzika i balet

Plakat za balet Parada
  • 1912 : Le Dieu bleu, muzika Renaldo An, koreografija Mišel Fokin, kostimi i scenografija Leon Bakst
  • 1917 : Parade, muzika Erik Sati, koreografija Leonid Masin, kostimi i scenografija Pablo Pikaso
  • 1921 : Les Mariés de la tour Eiffel, muzika Žorž Orik, Artur Oneger, Darijus Mijo, Fransis Pulank i Žermen Tajfer
  • 1922 : Antigone
  • 1924 : Les Biches, muzika Fransis Pulank, koreografija Bronislava Nijinska, kostimi i scenografija Mari Lorensen
  • 1924 : Roméo et Juliette
  • 1926 : Orphée
  • 1930 : La Voix humaine
  • 1934 : La Machine infernale
  • Avril 1936 : L'École des veuves A.B.C.
  • 1937 : Œdipe-roi. Les Chevaliers de la Table ronde
  • 1938 : Les Parents terribles
  • 1940 : Les Monstres sacrés
  • 1940 : Le Bel Indifférent
  • 1941 : La Machine à écrire
  • 1943 : Renaud et Armide. L'Épouse injustement soupçonnée
  • 1944 : L'Aigle à deux têtes
  • 1946 : Le Jeune Homme et la Mort, ballet de Roland Petit
  • 1948 : Théâtre I et II
  • 1951 : Bacchus
  • 1960 : Nouveau théâtre de poche
  • 1962 : L'Impromptu du Palais-Royal
  • 1971 : Le Gendarme incompris (posthumno, u saradnji sa Ramonom Radigeom)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *