Сава Радуловић – Љубав из моје провинције

ЉУБАВ ИЗ МОЈЕ ПРОВИНЦИЈЕ

Градови су умислили да су фрајери
И да их никада нећемо оставити
Узалуд тражимо разлоге да останемо
Наша душа одлази тамо гдје јој је комотније
Ми смо и створени да лутамо
Све док нас смисао не заустави
А тад заборављамо и гдје смо
И одакле смо дошли

Мој смисао је висок преко два
Три пута сам одлазила да бих се вратила на исту тачку
Његови дланови су зарези попут пијавица
Измишљам приче да би их он користио
Да би трајали како било
Он није град он је центар свијета
И док га друге воле ја мрзим себе
Што не могу да нађем праву ријеч
И завежем га за себе
Трајно

И док трпим још једно љето
Нестрпљиво чекам неке крупне очи
Лажем себе како ми је свеједно
А ни са својима не знам гдје ћу
Кад његова брада стане преда мном
Па се зањише као вјетар са Војника
Нешто у мени умре сваки пут
Кад му видим леђа а да их нијесам дирнула

Он је моја доња усна изгрижена
Моји прсти који се посвађају кад га виде
Поглед мој који падне јер нема храбости да пуца
Моји образи који се запале чим проговорим
Мој глас који другачије изговара само његово име
Тијело моје које постаје дамско само кад га он гледа
И жеља неиздржива она лудачка
О којој нико не зна ништа док га не обузме
Па не зна шта би с њом
Без да воли и чека

Градови су стари пробисвијети
Узалуд се заклињеш да си истрошио све љубави
И како не постоји ништа да те више заустави
А превариш се само тако кад се најмање надаш
Запали се тај неки прозор и ти гориш док га гледаш
Гориш и не вјерујеш
Како је управо оно што си мислио да не постоји више никад
Тако стварно ту пред твојим носем
Него је потребан посебан тренутак да то и видиш

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *