Džon Lok – Otac liberalizma

Džon Lok (engl. John Locke; Rington, 29. avgust 1632 — Eseks, 28. oktobar 1704), engleski filozof i lekar, obično poznat kao „otac liberalizma”. Smatra se jednim od prvih britanskih empirističara, prateći tradiciju Fransisa Bejkona, jednako je važan i za teoriju društvenog ugovora. Njegov rad značajno je uticao na razvoj epistemologije i političke filozofije. Njegovi tekstovi uticali su na Voltera i Žana Žaka Rusa, mnoge škotske prosvetljene mislioce, kao i na američke revolucionare. Njegov doprinos klasičnom republikanstvu i liberalnoj teoriji odrazio se na deklaraciju nezavisnosti SAD.

Džonova teorija duha često se citira kao poreklo savremenih koncepcija identiteta, koje se značajno potenciraju u radu kasnijih filozofa kao što su Dejvid Hjum, Ruso i Imanuel Kant. Džon je bio prvi koji je sebe definisao kroz kontinuitet svesti. Zamišljao je da je um, pri rođenju, bio neispisana tabla ili tabula rasa. Suprotno Dekartovoj filozofiji zasnovanoj na postojećim konceptima, on je tvrdio da smo rođeni bez urođenih ideja, a to znanje je umesto toga određeno samo iskustvom koje proizilazi iz opažanja čula.To je sada poznato kao empirizam. Primer Džonove vere u empirizam može se videti u njegovom citatu: „Šta god da napišem, čim otkrijem da to ne može da bude istina, moja ruka će biti prva koja će da ga baci u vatru.” Ovo pokazuje ideologiju nauke u njegovim zapažanjima u tome što nešto mora biti u stanju da se testira više puta i da ništa ne bude oslobođeno od proveravanja. Osvrćući se na rad drugih, Džon je rekao da je uspostavio metod samoposmatranja ili posmatrajući emocije – ponašanja sebe.

Njegova politička filozofija, zasnovana na prirodnopravnoj doktrini, sadrži klasične formulacije temeljnih načela liberalizma (Dve rasprave o vladi). Zalagao se za versku toleranciju (Pisma o toleranciji I—IV, 1689 — 1706). Bavio se i pedagoškim problemima (Misli o vaspitanju, 1693).

Biografija

Džon Lok se rodio iste godine kao i Spinoza, a gotovo pola veka posle Hobsa (1632. godine). Revolucionarna zbivanja u Engleskoj sredinom XVII veka doživljavao je kao dečak i mladić. Dok je njegov otac, pravnik i vatreni puritanac, kao oficir revolucionarne armije aktivno učestvovao u građanskom ratu, dotle je sin učio, najpre na Školi u Vestminsteru (1646—1653) a zatim u Oksfordu (1653—1657), gde je po završetku studija ostao kao neka vrsta asistenta za grčki jezik i retoriku, a kasnije za moralnu filozofiju. Sholastička filozofija, koja je u to vreme još uvek dominirala u Oksfordu, nije uspela da zarazi Loka. Osjećajući antipatiju prema njoj, on je svoj boravak u Oksfordu koristio pre svega za samostalno studiranje novijih filozofskih dela (u prvom redu Dekartovih, a takođe i Bejkonovih, Hobsovih, Gasendijevih), kao i za proučavanje prirodnih nauka (hemije, eksperimentalne fizike i naročito medicine), te se upoznao i sprijateljio sa slavnim hemičarom Robertom Bojlom i lekarom Sidenhamom, koji su se na području svojih struka borili za primenu empirijskih metoda.

U vrijeme Lokovog rada na oksfordskom univerzitetu došlo je do restauracije Stjuarta. Buržoazija i novo plemstvo ponudili su (dve godine posle Kromvelove smrti) krunu (sinu pogubljenog kralja) Čarlsu II (vladao 1660 — 1685). S obnovom kraljevstva obnovljena je i suprotnost između kralja i parlamenta, te je došlo do obrazovanja dveju stranaka: torijevaca (sveštenstvo, dvorska aristokratija i zaostalo plemstvo – pristalice kraljevskog apsolutizma) i vigovaca (predstavnici buržoazije i novog plemstva – pristalice ograničenja kraljevske vlasti i vladavine parlamenta). Lok, koji je u prvo vreme posle restauracije bio donekle sklon Stjuartima, našao se uskoro u taboru vigovaca. Na takvu njegovu političku orijentaciju mnogo je delovalo njegovo poznanstvo (sklopljeno 1666. god.) s baronom Ešlijem, kasnijim lordom Šaftsburijem, jednim od vođa vigovske opozicije. U toku niza godina on je bio kućni lekar Ešlijeve porodice, vaspitač njegovog najstarijeg sina, a takođe sekretar i savetnik samog barona. Kad je Ešli 1672. godine postao lord-kancelar Lok je dobio visoku državnu funkciju, a kad je on uskoro posle toga pao, morao je malo kasnije i Lok napustiti svoj položaj (1675), te je otišao u Francusku, odakle se vratio posle četiri godine. Pred naletom reakcije morao je lord Šaftsburi 1682. godine pobeći u Holandiju, gdje je iduće godine umro, a nekoliko meseci posle njegove smrti i Lok se sklonio u Holandiju, gde je proveo pet godina. To su za njega bile godine plodnog rada, u kojima je pored ostalog dovršio i svoje glavno delo „Ogled o ljudskom razumu“.

Medutim trijumf reakcije u Engleskoj nije bio dugotrajan. Naslednik Čarlsa II, njegov brat Džejms II, bavio se nerealnim planom, da obnovi ne samo radikalni kraljevski apsolutizam, već i katolicizam, pa su se vigovci sporazumeli s delom torijevaca, da na presto pozovu iz Holandije kralja, koji će im bolje odgovarati – Vilijama III Oranskog. On se odazvao pozivu parlamenta, te se, ne naišavši na otpor, iskrcao 1688. u Engleskoj, dok je Džejms pobegao u Francusku. Taj događaj se u istoriografiji naziva „slavnom revolucijom“ („Glorius Revolution“). Tako je 1688. godine u Engleskoj uspostavljena buržoaska monarhija, u kojoj kralju pripada uglavnom čast, a parlamentu vlast. A sam parlament je bio organ vladavine buržoasko-plemićkog saveza, saveza u kojem je pored jedinstva postojala i protivurečnost između torijevaca (konzervativnog plemićkog krila toga saveza) i vigovaca (njegovog buržoaskog krila). Između te dve partije stalno se vodila borba i prevlast je pripadala čas jednoj, čas drugoj (do godine 1760. pretežno vigovcima). Ali ta borba stalno je ostajala u parlamentarnom okviru. Zajedno s Vilijamom III Oranskim (tačnije: brodom, kojim je putovala kraljeva žena), vratio se u Englesku i Lok.

Doživevši tako pobedu političkih principa za koje se zalagao, on je ostatak života proveo zadovoljan i poštovan. Ponuđenu dužnost poslanika na brandenburškom dvoru odbio je iz zdravstvenih razloga, ali je prihvatio neke lakše dužnosti. 1691. godine preselio se na seosko dobro jedne prijateljske porodice kraj Londona, gdje je mirno proživeo poslednjih trinaest godina primajući povremeno posete Kolinsa, Molinoa, Njutna i drugih istaknutih naučnih radnika i poštovalaca. Tu je ovaj mislilac dočekao i smrt (1704. godine).

Uticaj

U kasnom 17. i ranom 18. veku, Lokove Dve rasprave su bile retko citirane. Istoričar Džulijan Hopit je rekao o knjizi, „izuzev među nekim Vigovcima, čak i kao doprinos intenzivnoj debati tokom 1690-tih to delo je imalo malo uticaja i bilo generalno ignorisano do 1703 (mada je u Oksfordu 1695. bilo zabeleženo da je proizvelo ‘znatnu buku’)”. DŽon Kenjon, u svojoj studiji britanske političke debate od 1689 do 1720, napomenuo je da su Lokove teorije bile „pominjane veoma retko u ranim stadijumima [slavne] revolucije, sve do 1692, a čak još manje nakon toga, osim ako je namera bila da se zloupotrebljavaju” i da „niko, uključujući većinu Vigovaca, nije bio spreman za ideju notacionog ili apstraktnog kontrakta tipa koji je ocrtao Lok”. Za razliku od toga, Kenjon dodaje da je delo Algernona Sidnija Diskursi o vladi bilo „svakako bilo mnogo uticajnije od Lokove Dve rasprave”.

Tokom 50 godina nakon smrti kraljice Ane 1714. godine, Dve rasprave su imale samo jedno dodatno izdanje (izuzev u Lokovim sabranim radovima). Međutim, sa usponom američkog otpora britanskom oporezivanju, Druga rasprava je zadobila nove baze čitalaca; taj rad je frekventno navođen u debatama u Americi i Britaniji. Prvo američko izdanje je objavljeno 1773. godine u Bostonu.

Lok je izvršio dubok uticaj na političku filozofiju, a posebno na moderni liberalizam. Majkl Zukert je smatrao da je Lok lansirao liberalizam putem kritikovanja Hobesijanskog apsolutizma i jasnog razdvajanja nadležnosti crkve i države. On je imao jak uticaj na Voltera, koji ga je nazivao „mudracem Lokom”. Njegove rasprave po pitanjima slobode i društvenog ugovora kasnije su uticale na pisane radove Aleksandara Hamiltona, Džejmsa Medisona, Tomasa Džefersona, i drugih očeva osnivača Sjedinjenih Država. Zapravo, jedan paragraf iz Druge rasprave je doslovno reprodukovan u Deklaraciji nezavisnosti, gde se pominje „dug niz zloupotreba”. Toliki je bio Lokov uticaj da je Tomas Džeferson napisao: „Bejkon, Lok i Njutn… Ja smatram da su to tri najveća čoveka koja su ikad živela, bez bilo kakvog izuzetka, i da su položili temelje tih superkonstrukcija koje su podignute u fizičkim i moralnim naukama”.

Moguće je da je Lokov uticaj bio još veći u oblasti epistemologije. Lok je redefinisao subjektivnost, ili sebe, i intelektualni istoričari kao što su Čarls Tejlor i Džerold Sejgel smatraju da Lokov rad Esej o ljudskom razumevanju (1690) označava početak modernog zapadnjačkog shvatanje samog sebe. Lokova teorija asocijacije je takođe znatno uticala na modernu filozofiju.

Teorija saznanja

Naš razum za Loka je prazna tablica za pisanje (tabula rasa) jer ničeg u našem umu nema čega prethodno nije bilo u čulima (Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu). On se zapravo sa racionalistima ne spori oko elementarnih sposobnosti razuma (pamćenje, asocijacije, uočavanje…), već da li se u takvom razumu nalaze samostalni sadržaji (ideje) koje ne dolaze spolja (iz čula). Njegova teorija je odgovor na metafizičke spekulacije o urođenim idejama. Već kod Hobsa reči nisu stvari, već oznake za vrste stvari. Kod Loka ideja je naziv za sve što duh opaža u sebi ili što je neposredni predmet opažaja, misli ili razuma. Nijedna stvar nije urođena jer ista stvar može postojati ili ne postojati, a ljude koji ne razumeju reči čudni pojmovi ne mogu zbuniti (okrugli kvadrat). Ako su ideje urođene, zašto bismo išta otkrivali, zašto onda nema samoočevidnosti već se sve uči. Odakle saznanje i dokle ono seže. Lok kaže da se naša prazna tabla upotpunjava utiscima, iako priznaje da razum nije potpuno pasivan. Domet saznanja je istovetan sa domenom našeg iskustva. Ideja označava svaki sadržaj svesti, a ne samo opšte pojmove ili „univerzalije“. (subjektivni idealizam).

Lok ostavlja mogućnost da možda postoje neka urođena moralna načela (suprotstavljanje ubistvu iz koristi), ali se boji da ako to prihvatimo onda zaista sve ideje jesu urođene, pa ih samo čulima oživljavamo.

Lokova podela ideja

1. Prema izvoru – ideje iz spoljnih utisaka (ideje senzacije) i one iz sadržaja samoposmatranja (ideje refleksije)

2. Prema složenosti – proste i složene.

a. Proste ideje su osnovna građa našeg iskustva i saznanja i razum je tokom procesa njihovog primanja potpuno pasivan. Mogu doći iz jednog ili više čula, ali i putem refleksije. U ovu grupu ideja spadaju ideje opažanja (mišljenja) i volje (htenja).

b. Složene ideje nastaju poređenjem, apstrakovanjem ili kombinovanjem prostih:

Ideje modusa (svojstva) su one koje ne postoje odvojene, već na nečemu i koje se međusobno mešaju (udaljenost, zapremina, mesto itd.) Inka Garsilaso de la Vega
Ideje supstancije su nosioci modusa i mogu biti individualne i osnovne (zlato, voda…)
Ideje relacije su one koje se odnose na promenu neke stvari delovanjem druge (uzroci i posledice, isto i različito, nastajanje i propadanje)
Apstraktne ideje su one koje nastaju pronalaženjem zajedničke ideje u prostim idejama

3. Prema realnosti – realne su sve ideje koje imaju osnovu u realnim prototipovima, a fantastične one koje ju nemaju. Sve proste ideje su realne, a fantastične su uvek složene. (kentaur)

4. Prema adekvatnosti – adekvatne ideje su one složene realne ideje koje u potpunosti odgovaraju realnim prototipovima, a neadekvatne su one koje svoje prototipove prikazuju nepotpuno.

Lok razlikuje primarne i sekundarne kvalitete. Ideja je ime za sadržaj svesti, a kvalitet za moć predmeta da u našoj svesti proizvode ideju. Primarni kvaliteti pripadaju predmetima i odraz su realno (objektivno) postojećeg, pa ih primamo putem čula, a izazivaju ih spoljni objekti realnim svojstvima (mi na njih ne možemo da utičemo). Sekundarni kvaliteti nisu realno postojeći i predstavljaju moć predmeta da putem kombinacije realno postojećih kvaliteta izazove i one koje to nisu, pa ih dobijamo preko jednog čula i one zavise od okolnosti opažanja i stanja čula.

Lokova teorija se naziva reprezentacionom teorijom ideja i po njoj su istinite samo realne i adekvatne ideje, odnosno, one koje imaju realne prototipove. Međutim, osporivači ove teorije kažu da se na osnovu ideja nikada ne može dokazati postojanje stvari po sebi i zato su je negirali čak i Lokovi naslednici, Dejvid Hjum i Džordž Berkli.

Saznanje je, najzad, opažanje povezanosti ili nepovezanosti ili slaganja i protivrečnosti između ideja.

Pedagoški pogledi

Lokovo shvatanje sveta formiralo se pod uticajem borbe buržoazije protiv feudalne vlasti sredinom 17. veka, pod uticajem senzualističke teorije saznanja F. Bekona i pod uticajem filozofije racionalizma R. Dekarta. U socijalno-filozofskim pogledima Lok razvija teoriju prirodnog prava, uzimajući rad i pravo svojine za osnovu blagostanja svakog pojedinca. Država je, po njegovom shvatanju, nastala dogovorom, pa su ljudi dužni da se pridržavaju zakona koji su doneli. Ljudi su dobrovoljno predali deo svojih prirodnih prava upravljačima da bi im zaštitili život, slobodu i imovinu.

Osnovni filozofski pogledi sadržani su u njegovom glavnom delu “Ogled o ljudskom razumu”, gde saznavanje spoljnog sveta izvodi iz osećaja, ali se oslanja i na unutrašnje iskustvo kao samostalan izvor znanja. Iako nije bio dosledan materijalista, Lok je ipak svojom filozofijom izvršio veliki uticaj na francuske materijaliste 18. veka. Lok negira urođenost ideja, urođenost moralnih osobina kao što je tvrdilo feudalno plemstvo i smatra da je duša deteta po prirodi kao čista tabla (tabula rasa) koja se ispisuje postepeno, pod uticajem iskustva i vaspitanja. Tako Lok poklanja veliki značaj vaspitanju, iako nije tipičan predstavnik prosvetiteljske pedagogije, putem koga se stiče iskustvo neophodno za praktičan rad i za stvaranje mudrog čoveka i veštog “džentlmena”.

Lok je u svom pedagoškom delu “Misli o vaspitanju” objasnio pedagogiju “zdravog razuma” i istakao fizički razvoj kao bazu za ostali vaspitni rad. U tom smislu i polazi od Juvenalove izreke ” u zdravom telu zdrav je duh” i određuje zadatke vaspitanja putem kojih se ostvaruje disciplina tela i disciplina duha.

Disciplina duha je u neposrednoj vezi sa moralnim vaspitanjem (“tajna pravoga vaspitanja”) koje se svodi na to “da čovek bude sposoban da se odrekne svojih želja, da radi uprkos svojim vlastitim naklonostima”. Sa decom treba postupati strogo, navikavati ih da sebe obuzdavaju i da budu poslušna. Za najvažnije sredstvo vaspitanja Lok smatra stvaranje navika, ali im daje preveliki značaj, smatrajući da one imaju veću snagu nego razum. Sa obrazovanjem i stvaranjem navika treba početi u ranoj mladosti, jer se posledice tog prvog vaspitanja osećaju kroz sav život. Posebno treba biti oprezan sa fizičkim kaznama, koje smatra štetnim vaspitnim sredstvom, ali ih ipak dopušta kada je potrebno slomiti tvrdoglavost deteta. Lok priznaje pohvalu i ukor kao sredstva vaspitanja, koji utiču na osećanje časti i stida. “Čast i stid su najmoćniji podstrekači duše.”

Od metoda moralnog vaspitanja Lok ističe poučavanje sa primerom kao vaspitnim sredstvom i navikavanje dece na izdržljivost, na čovečnost, na savlađivanje straha itd. Za Loka je lenjost najveće zlo, pa je potrebno pažljivo proučiti da li je u pitanju dečji nestašluk ili opšta lenjost. S obzirom na to da su ljudi različiti, sa nejednakim sposobnostima i sklonostima, to je, prema Loku, neophodno voditi računa o individualnim osobinama deteta. Te razlike on izvodi iz nasleđa kao biološkog faktora razvoja ličnosti, ne negirajući i uticaje okoline. Što se tiče verskog vaspitanja, Lok odbacuje hrišćansko-dogmatsku religiju, ali ipak preporučuje da se deci daje pojam o bogu, što potvrđuje da je on pod uticajem srednjovekovne tradicije.

Umno vaspitanje

Kada govori o umnom vaspitanju, Lok ima u vidu usvajanje znanja koja će imati praktičan značaj. Tako se i objašnjava da je Lok manje cenio nastavu, a više moralno vaspitanje koje razvija volju za rad i lepo ponašanje, vaspitava čestitost i ljubav prema istini. Za njega nije bilo važno enciklopedijsko znanje, već vaspitanje čoveka. Od nastavnih predmeta on preporučuje: maternji jezik, crtanje, francuski jezik, geografiju, matematiku, astronomiju, prirodnu filozofiju (učenje o prirodnim zakonima), istoriju, pravo, etiku i stilistiku. U pogledu klasičnih jezika, Lok smatra da je dovoljno znati latinski, dok je grčki samo za naučnike. Osim toga, obrazovan čovek mora da vlada veštinama kao što su: jahanje, mačevanje i igre koje su u funkciji jačanja tela i zdravlja. Za realizaciju nastavnih predmeta Lok preporučuje niz korisnih saveta, od toga da nastava treba da bude zanimljiva, pa do upotrebe određenih rekvizita kao nastavnih sredstava. Ovo se direktno kosi sa sholastičkom nastavom, koja je bila besmislena i dogmatizovana.

U pogledu vaspitanja i nastave, Lok se negativno odnosi prema školama i preporučuje individualno vaspitanje. Vaspitanje u školi je negativno, jer je u njoj veliki broj loše vaspitane dece iz svih staleža. Sin džentlmena treba da se vaspitava kod kuće pod nadzorom domaćeg učitelja koji “će umeti naučiti mladića lepim manirima”, što nije moguće obezbediti u “ma kojoj školi sa velikim brojem dece”. Tako je Lok svoje vaspitanje koncipirao za decu bogatih, a za decu siromašnih slojeva preporučuje osposobljavanje za rad, pa su tako njegovi pedagoški pogledi klasno definisani.

Značaj

Za razliku od Komenskog koji se bavio didaktičkim problemima, Džon Lok je svoju pažnju usmerio na probleme vaspitanja, karakteristične za engleski vaspitni sistem. Tu se insistira na fizičkom vaspitanju, na formiranju karaktera i volje i na izgrađivanju energičnog poslovnog čoveka “džentlmena”. Njegovi pedagoški pogledi usmereni su na praktičnu korist pojedinca i društva u celini, ali se ne sme zaboraviti da je mislio samo na decu bogatih, tako da Lok ne pripada pedagogiji prosvetiteljstva.

Sve ovo potvrđuje da su njegove ideje koje govore o čulnom opravdanju saznanja, o problemima telesnog vaspitanja, o razvijanju čula, o borbi protiv shvatanja o prirođenim idejama, o važnosti vaspitanja, okoline i individualnih razlika u saznanju, o poučavanju dece na osnovu iskustva, pridavanju značaja ručnome radu – sve te ideje su najpozitivniji deo njegove pedagogije, one znače i njeno obogaćivanje, a snažno su uticale naročito na francuske prosvetitelje i na francusku pedagošku misao 18. veka. U tom smislu Lok ističe: “Od svih ljudi koje mi susrećemo, devet desetina postaju ono što jesu – tj. dobri ili zli, korisni ili ne – zahvaljujući vaspitanju. Ono upravo i stvara ogromnu razliku među ljudima.”

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *