Krsto Vuković – Nemoć

Nemoć

 

Pucanj jedan.

 

Jedan metak.

 

I, eto kraja

 

kroz krvavo krzno

 

kako krči put.

 

 

 

U poslednjem trzaju bića,

 

u drhtaju cijelog svemira

 

iščezava snaga.

 

U zamućenim zenicama

 

vrte se i gasnu slike,

 

svi mirisi i boje

 

životnog traga.

 

 

 

Hajde, pucaj još jednom!

 

Jedan život je malo

 

za trofej,

 

jedan izdah

 

slaba je zamjena oduševljenju

 

za ukus trijumfa.

 

 

 

Pucaj, druže,

 

ne štedi vještinu!

 

Bistro oko oštriš, odavno,

 

i budan sanjaš

 

zadovoljstvo na vrhu kažiprsta.

 

Ove ptice ionako besciljno kruže.

 

Ne žali!

 

Uplašene sitne zvijeri

 

tek su jedna

 

od hiljadu vrsta.

 

 

 

Pucaj,

 

ponosno mahni rukom!

 

Stisni pesnicu,

 

raduj se,

 

slavi uspjeh!

 

Ti gospodariš životima

 

nebitnih.

 

Ti si vlasnik sudbine

 

bića sitnih,

 

nečujnih.

 

 

 

Ti si slavljenik

 

roda ljudskog,

 

predator jači od onih

 

koji reže na tebe.

 

Ti si lovac, hej, lovac!

 

Lovci su carevi divljine

 

a ne, kako zlobnici kažu,

 

mučenici koji

 

rogove prekrasnog jelena

 

kače na hladne zidine.

 

 

 

Žrtve nisu žrtve

 

(Zar tako ne uče cijelog života)

 

odabrane za odstrel

 

u sred prostranog lovišta.

 

Da nijedno

 

sitno,

 

nemušto biće,

 

u dubini srca,

 

uplašeno nikad ne cvili

 

Da nikada nikog

 

ne boli ništa.

 

 

 

Pucaj!

 

I dok gledaš kako lipti

 

vrela krv

 

udahni duboko

 

i pomoli se.

 

Trebaće ti razlog

 

za taj pomahnitali tren

 

u kojem svjedočiš kako

 

smrznuti dah ucrtava plijen.

 

 

 

I klekni, ponekad.

 

Stavi ruku na čelo.

 

Učini da umjesto ropca

 

U biće tvoje ušeta

 

Šapat tihi

 

čudesnog Mora

 

Zov Majke Zemlje

 

Istina

 

Oduzetog, otetog, otrgnutog

 

Božjeg stvora.

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *